Obzirom da je u poslednje vreme aktuelna tema obavezne medijacije i u pripremi Nacrt Zakona o izmenama i dopunama Zakona o posredovanju u rešavanju sporova koji otvara prostor za uvođenje iste u pravni poredak, u daljem tekstu će ukratko biti predstavljeni aspekti obavezne medijacije, kao i njen uticaj na pravo građana na pristup sudu i na advokatsku profesiju u celini.
Polazeći od suštine sudskog spora koji po svojoj prirodi iziskuje utrošak vremena i novca, zakonodavac je prepoznao prednost i efikasnost mirnog rešavanja sporova, te trenutni pozitivni propisi i advokatima priznaju ulogu medijatora.
Zakon o advokaturi propisuje da je advokatura nezavisna i samostalna služba pružanja pravne pomoći, te da pružanje pravne pomoći obuhvata, između ostalog, i posredovanje u cilju zaključenja poslova ili mirnog rešavanja sporova i spornih odnosa[1], iz čega proizilazi da je advokat ujedino i medijator po prirodi advokatske profesije. Sadržinski identičnu odredbu sadrži i Kodeks profesionalne etike advokata, propisujući, između ostalog, da je advokat dužan da klijentu ukaže na mogućnost i celishodnost rešavanja slučaja mirnim putem.[2] Dakle, ukazivanje klijentu na mogućnost rešavanja spora mirnim putem je advokatska dužnost, a svakako i prvi korak koji će advokat preduzeti kada mu se klijent obrati radi pružanje pravne pomoći. Zakon o parničnom postupku propisuje da će sud upoznati stranke sa njihovim pravom da spor mogu da reše medijacijom, što će učiniti već na pripremnom ročištu, pre zakazivanja glavne rasprave.[3]U tom smislu, već pre pokretanja parničnog postupka advokat će klijentu ukazati na činjenicu da je rešavanje spora mirnim putem poželjno i efikasnije od vođenja sudskog postupka. Ukoliko pokušaj rešavanja sprnog odnosa vansudskim putem ostane bezušpesan pa usledi podnošenje tužbe sudu, i sam sud će stranku poučiti o medijaciji, čime je stranci već drugi put predočena mogućnost mirnog rešavanja spora sa svim njenim aspektima.
Koncept obavezne medijacije, kao eventualni predmet Zakona o izmenama i dopunama Zakona o posredovanju u rešavanju sporova, za koju se opravdanje nalazi u “neušpesnosti medijacije u Srbiji” obavezivao bi učesnika spornog odnosa da se obrati medijatoru pre pokretanja sudskog postupka čak i ako on to ne želi, odnosno da pokrene postupak medijacije koji u tom smislu ne bi doveo do željenog rezultata, s obzirom da bi se isti vodio suprotno principu dobrovoljnosti, dok bi se željeni rezultat svakako mogao postići direktnim pokretanjem sudskog postupka.
Sama ocena neuspešnosti medijacije u Srbiji logički ukazuje na nedostatak volje stranaka da sporove rešavaju mirnim putem, pa nametanje obaveze pokušaja mirnog rešavanja spora pre pokretanja sudskog postupka nema nikakvo pravno utemeljenje.
Nema pravne logike u normi koja strankama nameće obavezu da pokreću postupak mirnog rešavanja spora čak i kada stranke to ne žele, kao preduslova za pokretanje sudskog postupka, čime pokretanje postupka medijacije poprima karakter procesne pretpostavke za podnošenje tužbe sudu i gubi svoju suštinu kao način dobrovoljnog vansudskog rešavanja spora mirnim putem.
Ovakvo rešenje vodilo bi do negativnih konsekvenci koje bi stranka morala da trpi protivno svojoj volji, što bi se pre svega ogledalo u nametanju obaveze snošenja troškova taksi i ostalih troškova postupka medijacije, što bi dodatno usporilo i poskupelo sudski postupak i time povredilo načelo ekonomičnosti i efikasnosti. S druge strane, Ustav Republike Srbije u okviru prava na pravično suđenje propisuje da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama(…),[4] pa bi uvođenje obavezne medijacije značilo direktnu povredu prava na slobodan pristup sudu. Time bi stranka bila prinuđena da snosi negativne posledice u slučaju kada želi da ostvari svoje pravo na sudsku zaštitu, što je protivno svim domaćim i međunarodnim standardima.
Na kraju, kako medijator ne mora biti diplomirani pravnik, stranke bi se se nalazile u situaciji da u njihovom sporu posreduje lice koje ne poznaje pravo, sto opravdano dovodi u pitanje kvalitet pravne zaštite. Kvalitetna pravna zaštita se može ostvariti samo u sudskom postuku u kome spor rešava sudija koji poznaje pravo, po maksimi iura novit curia [5], čime se obezbeđuje celovita i pravična zaštita prava, pa nametanje obavezne medijacije pre započinjanja sudskog postupka degradira pravo na sudsku zaštitu i proizvodi negativne konsekvence po istu, kako u vidu prolongiranja sudskog postupka tako i u vidu dodatnih troškova medijacije.
Trenutni normativni okvir je sasvim dovoljan da se mirnim putem reše oni sporovi kod kojih postoji mogućnost za takvo rešavanje, što zavisi isključivo od volje stranaka.
I sama advokatska praksa pokazuje da je broj mirno rešenih sporova zanemarljiv, pa se opravdano može zaključiti da nametanje ovakve obaveze strankama otvara opasnost za stvaranje jedne veštacke profesije zvane “obavezni medijatori” , čija bi uloga u rešavanju sporova bila beznačajna imajući u vidu činjenicu da bi se medijacija vodila suprotno prinipu dobrovoljnosti i od strane lica koja ne poseduju stručne kompetencije za posredovanje u rešavanju sporova.
Nadamo se da će zakonodavac ovu opasnost prepoznati i onemogućiti stvaranje nepotrebne veštacke profesije, “obavezne medijatore” , čije bi se kompetencije zasnivale na pohađanju obuke koja im ne bi pružila ni minimum pravničkog znanja.
Preduslov za kvalitetno rešavanje pravnih sporova je posedovanje pravničkog znanja i iskustva u primeni i tumačenju propisa, što potvrđuje i trenutni normativni okvir koji s pravom advokatima priznaje ulogu medijatora ex lege.
Medijacija u
aktuelnom pravnom poretku svakako ima svoje mesto, ali samo kao mogućnost,
nikako kao obaveza.
[1] Zakon o advokaturi (“Sl. glasnik RS”, br. 31/2011 i 24/2012 – odluka US) – član3, stav 1, tačka5
[2] Kodeks profesionalne etike advokata (“Sl. glasnik RS”, br. 27/2012) – 24.3.3.
[3] Zakon o parničnom postupku (“Sl. glasnik RS”, br. 72/2011, 49/2013 – odluka US, 74/2013 – odluka US, 55/2014 i 87/2018) – član 305, stav 3
[4] Ustav Republike Srbije (“Sl. glasnik RS”, br. 98/2006) – član 32
[5] Pravno načelo zasnovano na tradiciji rimskog prava, koje podrazumeva da sud poznaje sadržinu prava u pravnom poretku u kome postupa, iz čega proizilazi da stranke u postupku nisu dužne da dokazuju sadržinu propisa i da sud nije vezan pravnim kvalifikacijama koje su stranke u postupku iznele.
AUTOR TEKSTA: SNEŽANA ANDREJEVIĆ, DIPL. PRAVNIK
PRATITE NAS NA INSTAGRAMU: kliknite ovde.
PRATITE NAS NA FACEBOOK-U: kliknite ovde.
*Napomena: Tekstovi u okviru projekta, priredjeni su u vidu stručnih radova i predstavljaju vrstu pisanog rada koji sadrži korisne priloge iz domena određene struke. Stručni rad ne mora biti izvorno istraživanje i ne mora sadržati nove, originalne naučne spoznaje i rezultate. Njegova osnovna svrha sastoji se u prikupljanju i tumačenju već poznatih činjenica, informacija, stavova i teorija, na način koji doprinosi širenju naučnih spoznaja, razvijanju novih pristupa u interpretaciji i primeni postojećih naučnih rezultata i prilagođavanju tih rezultata potrebama savremene teorije i prakse.
Udruženje Nomotehnički Centar iz Beograda, ne odgovara za tumačenje prikupljenjih činjenica, informacija, stavova i teorija u autorskom radu, svaki autor odgovara za tačnost informacija u svom radu.Svako kopiranje, umnožavanje, objavljivanje i distribuiranje celine ili delova teksta predstavlja povredu autorskog prava i krivično delo (shodno odredbama Zakona o autorskom i srodnim pravima i Krivičnog zakonika).
Korišćenje delova teksta dozvoljeno je shodno autorskom pravu i uz saglasnost Udruženja Nomotehnički Centar i autora: Ivan Kojić.
ODRICANJE OD ODGOVORNOSTI – Sadržaj internet mesta služi u informativne i edukativne svrhe. Odgovarajući pravni instrumenti imaju prednost u odnosu na informacije sadržane na internet prezentaciji. Udruženje Nomotehnički Centar iz Beograda ne prihvata odgovornost za bilo kakvu upotrebu infromacija sadržanih na internet prezentaciji.