Ugovor o doživotnom izdržavanju regulisan je Zakonom o nasleđivanju (u daljem tekstu ZN). U okviru Zakona odredbe koje se tiču ugovora, sadržane su od 194. do 205. člana. Ugovor o doživotnom izdržavanju se definiše kao ugovor kojim se primalac izdržavanja obavezuje da se posle njegove smrti na davaoca izdržavanja prenese svojina tačno određenih stvari ili kakva druga prava, a davalac izdržavanja se obavezuje da ga, kao naknadu za to, izdržava i da se brine o njemu do kraja njegovog života i da ga posle smrti sahrani[1]. Zakonodavac striktno određuje da primalac izdržavanja može obuhvatiti samo stvari ili prava koja su postojala u trenutku zaključenja ugovora. Što znači da stvari ili prava koja su nastala kasnije, njih primalac izdržavanja ne može steći ugovorom (može npr. zaveštanjem). Bez obzira šta ugovorne strane budu odredile kao predmet, obaveza davaoca će uvek obuhvatati: obezbeđivanje stanovanja, hrane, odeće i obuće, odgovarajuću negu u bolesti i starosti, troškove lečenja i davanja za svakodnevne uobičajene potrebe.
Ugovor o doživotnom izdržavanju mora biti zaključen u obliku javnobeležnički potvrđene (solemnizovane) isprave (čl. 195 st. 1 ZN). Iz ovog stava vidimo da overu ugovora vrši javni beležnik. Takođe, pre overe, ugovor ima karakter nejavne isprave, s obzirom na to da se, solemnizacija vrši samo nad nejavnim ispravama. Momentom overe, javni beležnik potvrđuje da sadržina isprave odgovara volji stranaka i da su je stranke svojeručno potpisale.[2] Pre samog čina solemnizacije ugovora javni beležnik ima obavezu da ugovornike posebno upozori na to da imovina koja je predmet ugovora ne ulazi u zaostavštinu primaoca izdržavanja i ujedno, njome se ne mogu namiriti njegovi nužni naslednici. O svemu tome, javni beležnik, kako bi ojačao dejstvo, stavlja napomenu u klauzuli o potvrđivanju[3]. Ukoliko se nešto suprotno sačini, ugovor je ništav (čl. 195 st. 3 ZN).
Zakonom je propisana mogućnost doživotnog izdržavanja više lica, kao i doživotno izdržavanje u korist trećeg lica. Primena prvog instituta je moguća ukoliko je doživotno izdržavanje ugovoreno za dvoje ili više lica, kao davaoca ili primaoca izdržavanja, pa svako od njih ima zasebno prava i obaveze na određena davanja i činjenja[4]. Možemo reći da je primena drugog instituta specifičnija, a i složenija. U tom slučaju, davalac izdržavanja stiče svojinu na predmetima ugovora (stvarima i pravima) u trenutku smrti njegovog saugovarača, osim ako ugovorom nije predviđeno da svojina prelazi momentom smrti trećeg lica (čl. 198 st. 1 ZN). Što znači da bi u slučaju da smrt zadesi najpre treće lice, a ugovorom nije predviđeno da ta činjenica povlači prelazak svojine na davaoca izdržavanja, on mora sačekati da smrt zadesi njegovog saugovarača, kako bi tek onda mogao steći svojinu na predmetu ugovora. Polazimo od pretpostavke da je zakonodavac imao na umu, da su ugovorne strane primalac i davalac izdržavanja, pa samim tim je na dejstvo ugovora važnija činjenica smrti neke od ugovornih strana. Međutim, ni smrt trećeg lica nije bez pravnog značaja. Supsidijarno je predviđeno da će smrt trećeg lica, u čiju korist je ugovor sačinjen, dovesti do sticanja svojine davaoca izdržavanja i to samo ako su ugovorne strane tako odredile. Obaveza izdržavanja traje do smrti trećeg lica,[5] što je sasvim i logično analogno uzevši situaciju ’’običnog’’ ugovora o doživotnom izdržavanju, bez trećeg lica.
Postoji mogućnost da usled poremećenih odnosa između ugovornika dođe do raskida ugovora. Bilo koja ugovorna strana može od suda zahtevati raskid ugovora. Uzrok poremećenih odnosa može biti različit, bitno je samo da međusobni odnosi ugovornika postanu nepodnošljivi do te mere, da dalji opstanak ugovora bude nezamisliv. Kada sud izrekne raskid ugovora, bez obzira koja strana je to zahtevala, primalac izdržavanje će svakako biti dužan dati naknadu za primljena davanja i usluge koje je učinio davalac izdržavanja[6]. U suprotnom, došlo bi do sticanja bez osnova. Ukoliko dođe do raskida ugovora koji je sačinjen u korist trećeg lica, i to zbog poremećenih odnosa, raskid ugovora posle smrti saugovarača davaoca izdržavanja može zahtevati i lice u čiju je korist izdržavanje ugovoreno[7]. Drugi razlog zbog kojeg može doći do raskida ugovora jesu promenjene okolnosti. Zakonodavac ovu mogućnost definiše u članu 202. stav 1. ZN gde kaže da ako se posle zaključenja ugovora okolnosti tolike promene da njegovo ispunjenje postane znatno otežano, sud može, na zahtev jedne ili druge strane ugovornice, njihove odnose iznova urediti ili raskinuti. Dakle, predviđena je šansa da dođe i do neke vrste obnove postojećeg ugovora, a ne samo nužno do njegovog raskida. Naravno, samo ukoliko mogućnost za tako nešto postoji. Isto kao i kod raskida ugovora zbog poremećenih odnosa, koji je ugovoren u korist trećeg lica, raskid ugovora posle smrti saugovarača davaoca izdržavanja može zahtevati i lice u čiju korist je izdržavanje ugovoreno.
Naslednici primaoca izdržavanja koje predviđa ZN, imaju pravo da podnesu zahtev sudu za poništaj ugovora o doživotnom izdržavanju ako zbog bolesti ili starosti primaoca izdržavanja ugovor nije predstavljao nikakvu neizvesnost za njegovog davaoca[8]. Nepostojanje neizvesnosti bi značilo da je davalac bez ikakvog rizika dobio stvari i prava od primaoca izdržavanja. Postojala je objektivna mogućnost da će smrt primaoca izdržavanja relativno ubrzo nastupiti, a samim tim i prestati obaveza davaoca izdržavanja. To bi značilo da je davalac isuviše lako i isuviše brzo došao do svojine na stvarima primaoca. Ugovor o doživotnom izdržavanju je takav ugovor koji mora nositi sa sobom određenu stopu rizika, pre svega za davaoca izdržavanja, u smislu količine i dužine trajanja njegove obaveze davanja. Bez tog rizika i neizvesnosti, ugovor o doživotnom izdržavanju gubi smisao. Rokovi za poništaj ugovora su jedna godina od dana saznanja za ugovor i tri godine od dana smrti primaočeve (čl. 203 st. 3 ZN).
U samom pojmu ugovora o doživotnom izdržavanju data je slika šta se dešava u slučaju smrti primaoca izdržavanja. To je logično, jer od tog trenutka nastaje ispunjenje obaveze prema davaocu na koju se u trenutku zaključenja ugovora obavezao primalac. Međutim, momenat smrti davaoca izdržavanja regulisan je u naknadnom članu, što znači da je zakonodavac ovo smatrao manje važnom činjenicom. Svakako, ovo je moralo biti predviđeno jer je smrt nepredvidljiva, pa se ne zna koga će prvog zadesiti. Posle smrti davaoca izdržavanja njegove obaveze prelaze na njegovog bračnog druga i potomke koji su pozvani na nasleđe, ako pristanu. Ako oni ne pristanu na produženje ugovora, ugovor se raskida, a oni ne mogu zahtevati naknadu za ranije dato izdržavanje[9]. Ipak, bračni drug i potomci davaoca izdržavanja, mogu zahtevati naknadu od primaoca izdržavanja, ali samo ukoliko nisu u stanju da preuzmu ugovorne obaveze[10]. Dakle, bitna je njihova objektivna mogućnost i volja da li žele da nastave sa vršenjem obaveza koje je imao njihov ostavilac kao davalac izdržavanja. Ako neće da pristanu na produženje ugovora, a mogu ispunjavati obaveze, onda ne mogu zahtevati naknadu od primaoca izdržavanja. Ali ako imamo obrnutu situaciju – žele produženje ugovora, samim tim i nastavak vršenja obaveza, ali ne postoji objektivna mogućnost za to kod njih, onda mogu zahtevati naknadu. Odluku o naknadi donosi sud nakon svoje slobodne ocene imovnog stanja primaoca i onih koji su bili ovlašćeni da zahtevaju produženje ugovora (čl. 205 st. 2. ZN).
Izvori:
[1] Zakon o nasleđivanju ”Sl. Glasnik” RS, br. 46/95, 101/2003 – odluka USRS i 6/2015
[2] Zakon o javnom beležništvu ”Sl. Glasnik” RS, br. 31/2011, 85/2012, 19/2013, 55/2014 – dr. zakon, 93/2014 – dr. zakon, 121/2014, 6/2015 i 106/2015
[3] Zakon o nasleđivanju ”Sl. Glasnik” RS, br. 46/95, 101/2003 – odluka USRS i 6/2015
[4] Zakon o nasleđivanju ”Sl. Glasnik” RS, br. 46/95, 101/2003 – odluka USRS i 6/2015
[5] Zakon o nasleđivanju ”Sl. Glasnik” RS, br. 46/95, 101/2003 – odluka USRS i 6/2015
[6] Zakon o nasleđivanju ”Sl. Glasnik” RS, br. 46/95, 101/2003 – odluka USRS i 6/2015
[7] Zakon o nasleđivanju ”Sl. Glasnik” RS, br. 46/95, 101/2003 – odluka USRS i 6/2015
[8] Zakon o nasleđivanju ”Sl. Glasnik” RS, br. 46/95, 101/2003 – odluka USRS i 6/2015
[9] Zakon o nasleđivanju ”Sl. Glasnik” RS, br. 46/95, 101/2003 – odluka USRS i 6/2015
[10] Zakon o nasleđivanju ”Sl. Glasnik” RS, br. 46/95, 101/2003 – odluka USRS i 6/2015
Autor teksta: Nenad Denić.
*Napomena: Tekstovi u okviru Projekta Law bloggers / Pravni blogeri, priredjeni su u vidu stručnih radova i predstavljaju vrstu pisanog rada koji sadrži korisne priloge iz domena određene struke. Stručni rad ne mora biti izvorno istraživanje i ne mora sadržati nove, originalne naučne spoznaje i rezultate. Njegova osnovna svrha sastoji se u prikupljanju i tumačenju već poznatih činjenica, informacija, stavova i teorija, na način koji doprinosi širenju naučnih spoznaja, razvijanju novih pristupa u interpretaciji i primeni postojećih naučnih rezultata i prilagođavanju tih rezultata potrebama savremene teorije i prakse. Udruženje Nomotehnički Centar iz Beograda, ne odgovara za tumačenje prikupljenjih činjenica, informacija, stavova i teorija u autorskom radu, svaki autor odgovara za tačnost informacija u svom radu.
Svako kopiranje, umnožavanje, objavljivanje i distribuiranje celine ili delova teksta predstavlja povredu autorskog prava i krivično delo (shodno odredbama Zakona o autorskom i srodnim pravima i Krivičnog zakonika).
Korišćenje delova teksta dozvoljeno je shodno autorskom pravu i uz saglasnost Udruženja Nomotehnički Centar kao i autora: Nenad Denić.
ODRICANJE OD ODGOVORNOSTI – Sadržaj internet mesta služi u informativne i edukativne svrhe. Odgovarajući pravni instrumenti imaju prednost u odnosu na informacije sadržane na internet prezentaciji. Udruženje Nomotehnički Centar iz Beograda ne prihvata odgovornost za bilo kakvu upotrebu infromacija sadržanih na internet prezentaciji.