Ono što je nezaobilazno u svakoj raspravi u parničnom postupku u sudu su dokazna sredstva. Dokazna sredstva ili dokazi se mogu predlagati u parničnom postupku do glavne rasprave, gde se izvode na glavnoj raspravi u sudu. Svakoj stranci kojoj se osporavaju činjenice potrebna su dokazna sredstva koja će osporiti istinitost tvrdnje kojoj protivna stranka predlaže sudu.
Dokazno sredstvo ili dokaz je stvar ili lice koje omogućuje sudu da čulnim opažanjem stekne saznanje o istinitosti tvrdnje o relevantnoj činjenici.[1]
Postoje dve grupe dokaznih sredstava: stvarna i lična dokazna sredstva. Stvarna dokazna sredstva su: isprave i predmeti uviđaja. Lična dokazna sredstva su: svedoci, veštaci, i stranke.
U Zakonu o parničnom postupku[2] navedeno je svih pet dokaznih sredstava: 1. Uviđaj; 2. Isprave; 3. Svedoci; 4. Veštaci; i 5. Saslušanje stranaka.
- Uviđaj
Uviđaj je neposredno čulno opažanje suda o svojstvima stvari ili lica.[3] Pretežno se koristi prilikom uviđaja čulo vida, ali i druga čula: sluha i dodira. Može da se vrši uviđaj i izvan suda, ako nalaže predmet koji se vodi u sudu. Ponekad je potrebno i prisustvo veštaka, njegovo stručno mišljenje, zarad što verodostojnijeg utvrđenja istinitosti dokaza. Sud može da odredi da se uviđaj snima u celosti ili delimično, i da se obavi na licu mestu. Uviđaj sprovodi parnični sud, a njegov rezultat se unosi u zapisnik na glavnoj raspravi, ili zapisnik sa ročišta koji je urađen na licu mesta.
- Isprave
Isprava je stvarno dokazno sredstvo i može se definisati kao predmet na kome je pismeno izražena jedna misao.[4] Isprava u sudu predstavlja dokazno sredstvo, na kojem nije bitno koji je jezik i pismo,i na kojem materijalu je napisano, već je samo bitno da je ta isprava evidentna u dokazivanju činjenice pred sudom. Isprave mogu biti: javne i privatne. Javne su one isprave koje su izdate od nadležnog državnog organa i druge organizacije, koja imaju poverana vršenja javnih ovlašćenja na osnovu zakona. Javne isprave moraju biti autentične, i one se dele na: domaće javne isprave i strane javne isprave. Privatne isprave mogu sačiniti sva fizička i pravna lica, i državni organi koji nemaju javna ovlašćenja.
- Svedoci
Svedok može biti svako lice, koje ima dve sposobnosti: sposobnost opažanja i sposobnost reprodukovanja. Dakle, svedok ne iskazuje svoje mišljenje pred sudom, već verodostojno prenosi svoja opažanja koja su se desila uz njegovo prisustvo događaju.Svedok koji je prisustvovao događaju prenosi svoje neposredno saznanje, a svedok koji je stekao svoje saznanje od drugih lica iznosi svoje posredno saznanje na ročište. Prema Zakonu o parničnom postupku[5] svedok može svoj iskaz da prenese sudu pisanom izjavom ili tonskim i optičkim snimkom. Pisana izjava svedoka mora da bude overena u sudu ili od strane lica javnog ovlašćenja, dok se tonski i optički snimak svedočenja čuva ili uništava, i uređuje se prema Sudskom poslovniku.
Svedok ne može da bude:
- Lice koje nije sposobno da prenese adekvatno svoje opažanje, koje nije zdravstveno u mogućnosti da zapazi određene činjenice koje bi trebalo da reprodukuje na ročište.
- Sudija predmetnog spora ne smije da bude svedok u tom sporu.
- Parnična stranka ne može da da bude svedok, da bude u isto vreme i stranka vodećeg predmetnog spora i svedok koji iskazuje svoje svedočenje.
- Lice koje zbog svoje dužnosti ne može da reprodukuje svoje opažanje na ročište, jer bi povredilo dužnost čuvanja tajne. Ovo lice može da svedoči pred sudom, tek kada ga nadležni organ oslobodi te dužnosti čuvanja tajni.
- Veštaci
Veštak je stručno, profesionalno lice koje iznosi svoje stručno mišljenje na osnovu predmeta spora i određenih spisa koja je istražio, koja su neophodna za razjašnjenje spora. Razlika između veštaka i svedoka je: veštak je zamenjiv i predstavlja stručno lice koje iznosi stručno mišljenje na osnovu predmeta veštačenja. Dok, svedok je lice koje reprodukuje svoje opažanje na osnovu neposrednog i posrednog saznanja, i ne sme da iskazuje svoje mišljenje. Jedino o čemu veštak ne daje svoje stručno mišljenje je o pravnom pitanju. Sud je jedino ovlašćen da se bavi pravnim pitanjima i pravnim pravilima.
- Saslušanje stranaka
Stranka na samom početku parnice biva informativno saslušana, o predmetu spora, o dokazima koje treba da izvede, o spornim činjenicama obe stranke. To sve zbog daljeg toka parničnog postupka. Taj početni razgovor između sudije i stranke, ne predstavlja saslušanje stranke kao dokaznog sredstva. Sud na osnovu svih prikupljenih dokaza: uviđaja, isprave, svedoka, veštaka, i dalje smatra da nije dovoljno prikupljenih dokaza već da je nužno da se sasluša i stranka. U tom slučaju stranka se sasluša kao novo dokazno sredstvo za predmetni spor.
Prilikom saslušanja stranke, sud poziva obe stranke da se saslušaju. Sa teorijskog i praktičnog pogleda ovaj vid saslušanja, nije pouzdan. Smatra se da u većini slučajeva svaka stranka zastupa svoj subjektivni stav, i brani svoj interes u predmetnom sporu. Ovaj dokaz se samo primenjuje onda kada sud nema dovoljno dokaza za razjašnjenje spora, ili kada sud želi da se uveri u svoje stečeno uverenje od prethodnih dokaznih sredstava.
Izvori:
Prof. dr Aleksandar Radovanoc, Građansko procesno pravo, Univerzitet Privredna akademija u Novom Sadu – Pravni fakultet za privredu i pravosuđe, Novi Sad, 2014. godine, 174, 194, 195 strana
Zakon o parničnom postupku (“Sl. glasnik RS”, br. 72/2011, 49/2013 – odluka US, 74/2013 – odluka US i 55/2014)
[1] Prof. dr Aleksandar Radovanov Građansko procesno pravo, Univerzitet Privredna akademija u Novom Sadu – Pravni fakultet za privredu i pravosuđe, Novi Sad, 2014. godine, 174 strana.
[2] ZPP (“Sl. glasnik RS”, br. 72/2011, 49/2013 – odluka US, 74/2013 – odluka US i 55/2014)
[3] Prof. dr Aleksandar Radovanov Građansko procesno pravo, Univerzitet Privredna akademija u Novom Sadu – Pravni fakultet za privredu i pravosuđe, Novi Sad, 2014. godine, 194 strana.
[4] Prof. dr Aleksandar Radovanov Građansko procesno pravo, Univerzitet Privredna akademija u Novom Sadu – Pravni fakultet za privredu i pravosuđe, Novi Sad, 2014. godine, 195 strana.
[5] ZPP (“Sl. glasnik RS”, br. 72/2011, 49/2013 – odluka US, 74/2013 – odluka US i 55/2014)
Autor teksta: Jelica Kusmuk.
*Napomena: Tekstovi u okviru Projekta Law bloggers / Pravni blogeri, priredjeni su u vidu stručnih radova i predstavljaju vrstu pisanog rada koji sadrži korisne priloge iz domena određene struke. Stručni rad ne mora biti izvorno istraživanje i ne mora sadržati nove, originalne naučne spoznaje i rezultate. Njegova osnovna svrha sastoji se u prikupljanju i tumačenju već poznatih činjenica, informacija, stavova i teorija, na način koji doprinosi širenju naučnih spoznaja, razvijanju novih pristupa u interpretaciji i primeni postojećih naučnih rezultata i prilagođavanju tih rezultata potrebama savremene teorije i prakse. Udruženje Nomotehnički Centar iz Beograda, ne odgovara za tumačenje prikupljenjih činjenica, informacija, stavova i teorija u autorskom radu, svaki autor odgovara za tačnost informacija u svom radu.
Svako kopiranje, umnožavanje, objavljivanje i distribuiranje celine ili delova teksta predstavlja povredu autorskog prava i krivično delo (shodno odredbama Zakona o autorskom i srodnim pravima i Krivičnog zakonika).
Korišćenje delova teksta dozvoljeno je shodno autorskom pravu i uz saglasnost Udruženja Nomotehnički Centar kao i autora: Jelica Kusmuk.
ODRICANJE OD ODGOVORNOSTI – Sadržaj internet mesta služi u informativne i edukativne svrhe. Odgovarajući pravni instrumenti imaju prednost u odnosu na informacije sadržane na internet prezentaciji. Udruženje Nomotehnički Centar iz Beograda ne prihvata odgovornost za bilo kakvu upotrebu infromacija sadržanih na internet prezentaciji.