Prema Zakonu, definicija elektronskog dokumeta je „skup podataka sastavljen od slova, brojeva, simbola, grafičkih, zvučnih i video materijala, u elektronskom obliku“, a elektronskog potpisa „skup podataka u elektronskom obliku koji su pridruženi ili logički povezani sa drugim (potpisanim) podacima u elektronskim obliku tako da se elektronskim potpisom potvrđuje integritet tih podataka i identitet potpisnika“. Ono što je zanimljivo jeste da se regulisanjem elektronskog poslovanja, Zakon istovremeno dotiče i pitanja zaštite podataka koji se obrađuju, kao i identiteta potpisnika (član 4).[1] Još jedna novina je uvođenje elektronskog pečata za pravna lica koji bi zamenjivao pečat i svojeručni potpis ovlašćenog lica u pravnom licu, dok se elektronski potpis odnosi samo na fizička lica. Da bi se koristio elektronski potpis odnosno elektronski pečat potrebno je i povezati ga sa određenim licem i identitetom, a to se vrši pomoću elektronskog sertifikata kao vrste elektronske potvrde koje izdaje nadležni organ – jedno od sertifikacionih tela koje na osnovu dozvole nadležnog ministarstva ima pravo da izdaje potrebne elektronske sertifikate. Od malog broja ovlašćenih sertifikacionih tela mogu se izdvojiti Privredna komora Srbije i Sertifikaciono telo pri Ministarstvu unutrašnjih poslova Republike Srbije. Pri Privrednoj komori Srbije kao ovlašćenom sertifikacionom telu za izdavanje elektronskog potpisa i pečata, postupak se sprovodi popunjavanjem zahteva za izdavanje sertifikata, a takođe postoji i mogućnost opoziva istog.[2]
Postoji nekoliko nivoa na osnovu kojih se vrši elektronska identifikacija i obuhvataju osnovni, srednji i visoki nivo pouzdanosti, a podela se ogleda u stepenu poverenja u identitet lica kao i stepenu rizika zloupotrebe i neisitinog predstavljanja elektronskim putem. Vlada Republike Srbije na predlog ministarstva nadležnog za poslove telekomunikacija i informacionog društva određuje i bliže uslove na osnovu kojih se može utvrditi koji nivo pouzdanosti određena elektronska identifikacija pruža .[3] „Vidljivost“ elektronskog potpisa u elektronskoj komunikaciji (npr. putem e-mail-a) je omogućena klikom na oznaku potpisa u okviru kojeg se mogu videti detalji lica koje poseduje sertifikat za potpisivanje.
Zakonom se uvodi novi pojam usluge od poverenja ( među koje se ubrajaju izdavanje elektronskog potpisa i elektronskog pečata) a koje predstavljaju elektronske usluge kojima se olakšava poslovna aktivnost između dve ili više strana pri čemu pružalac usluge stranama garantuje verodostojnost pojedinih podataka, te se među pojedine usluge od poverenja ubrajaju i izdavanje elektronskog vremenskog žiga, elektronske dostave, autentikacije veb sajtova kao i elektronsko čuvanja dokumenata. Dalja prednost korišćenja elektronskog potpisa je i njegova prekogranična upotreba, ali se tada govori o kvalifikovanom elektronskom potpisu, gde Zakon eksplicitno nabraja koje usluge su obuhvaćene ovim pojmom. U slučaju prekogranične upotrebe kvalifikovanog elektronskog potpisa, pružanje usluge od poverenja od strane stranog pružaoca usluge treba da bude u reciprocitetu sa domaćom uslugom od poverenja u zemlji stranog pružaoca usluge, a što je regulisano potvrđenim međunarodnim sporazumom.[4] Takođe, pored zahteva za izdavanje sertifikata za kvalifikovani elektronski potpis, podnosilac zahteva pri lokalnom sertifikacionom telu Ministarstva unutrašnjih poslova potpisuje ugovor o izdavanju kvalifikovanog sertifikata na ličnoj karti sa čipom. [5] Kako je u toku usaglašavanje podzakonskih akata kojima će detaljnije biti uređeno sprovodjenje Zakona, tako da se može zaključiti da će primena elektronskog potpisa tek širiti u predstojećoj budućnosti.
Prednost elektronske komunikacije, a samim tim i elektronsko dostavljanje dokumenata sa mogućom verifikacijom pošiljaoca se ogleda i u tačnom utvrđivanju vremena kada je određeni dokument otposlat odnosno kada je primljen na odgovarajuću (elektronsku) adresu. Korišćenje elektronskog potpisa je dobrovoljno, iako bi korišćenje elektronskih prednosti u potpisivanju i pečatiranju dokumenata svakako smanjilo troškove pribavljanja velikih količina papira, kao i troškove čuvanja i skladištenja papirne dokumentacije. Dalje, elektronski potpisani dokumenti koji se čuvaju u određenoj bazi ili elektronskom magacinu bi mogli da se jednostavnije razmenjuju između nadležnih organa, pod uslovom poštovanja odredaba o zaštiti podataka o ličnosti. Problem koji bi se mogao javiti prilikom elektronskog čuvanja dokumentacije jeste oštećenje na elektronskim diskovima ili „pad“ sistema koji bi onemogućili kasniji pristup podacima. U ovim situacijama bi se najverovatnije pribeglo čuvanju podataka na više različitih „lokacija“ uz korišćenje tzv. „oblak“ usluga (eng. CLOUD) ili kreiranjem plana za slučaj nezgoda (eng. Disaster Recovery Plan), kao i eventualnom paralelnom čuvanju potpisanih dokumenata kako u elektronskoj tako i u papirnoj verziji u tranzitnom periodu prelaska na elektronsko čuvanje. Ostaje da se vidi da li će elektronsko čuvanje kao ideja zaživeti i dati očekivane rezultate, dok je zakonska obaveza čuvanja elektronskih dokumenata 10 godina od dana kada je sertifikat za elektronski potpis prestao da važi.
http://ca.mup.gov.rs/Ugovor%20o%20izdavanju%20kvalifikovanog%20elektronskog%20sertifikata%20na%20licnoj%20karti%20v3.pdf
PRATITE NAS NA INSTAGRAMU: kliknite ovde.
PRATITE NAS NA FACEBOOK-U: kliknite ovde.
Autor teksta:
*Napomena: Tekstovi u okviru projekta, priredjeni su u vidu stručnih radova i predstavljaju vrstu pisanog rada koji sadrži korisne priloge iz domena određene struke. Stručni rad ne mora biti izvorno istraživanje i ne mora sadržati nove, originalne naučne spoznaje i rezultate. Njegova osnovna svrha sastoji se u prikupljanju i tumačenju već poznatih činjenica, informacija, stavova i teorija, na način koji doprinosi širenju naučnih spoznaja, razvijanju novih pristupa u interpretaciji i primeni postojećih naučnih rezultata i prilagođavanju tih rezultata potrebama savremene teorije i prakse. Udruženje Nomotehnički Centar iz Beograda, ne odgovara za tumačenje prikupljenjih činjenica, informacija, stavova i teorija u autorskom radu, svaki autor odgovara za tačnost informacija u svom radu.
Svako kopiranje, umnožavanje, objavljivanje i distribuiranje celine ili delova teksta predstavlja povredu autorskog prava i krivično delo (shodno odredbama Zakona o autorskom i srodnim pravima i Krivičnog zakonika).
Korišćenje delova teksta dozvoljeno je shodno autorskom pravu i uz saglasnost Udruženja Nomotehnički Centar kao i autora: Aleksandra Burić.
ODRICANJE OD ODGOVORNOSTI – Sadržaj internet mesta služi u informativne i edukativne svrhe. Odgovarajući pravni instrumenti imaju prednost u odnosu na informacije sadržane na internet prezentaciji. Udruženje Nomotehnički Centar iz Beograda ne prihvata odgovornost za bilo kakvu upotrebu infromacija sadržanih na internet prezentaciji.