Od donošenja obavezujućeg Mišljenja Ministarstva finansija br. 011-00-12/2019-4 od dana 01.februara 2019.godine, postoji mnogo nedoumica oko načina kako se pravda naknada troškova prevoza za dolazak i odlazak sa rada zaposlenih. Da li to činiti do neoporezivog iznosa (3.914,00 dinara) ili u visini stvarnih troškova, kako se isti utvrđuju i šta predstavlja verodostojnu računovodsvetnu ispravu?
Odgovore na ova pitanja rešiće donošenje Uputstva za kontrolu uslova za priznavanje isplate troškova zaposlenih za dolazak i odlazak sa rada, koje trenutno priprema Sektor za kontrolu a kako se navodi u Obaveštenju koje je Poreska uprava uputila Privrednoj komori Srbije.
U Obaveštenju koje je Poreska uprava uputila Privrednoj komori dana 25.04.2019.godine povodom Mišljenja Ministarstva finansija br. 011-00-12/2019-4 od dana 01.februara 2019.godine, navodi se sledeće:
– Članom 104. stav 1. Zakona o radu („Sl. glasnik RS“ br. 24/05 , 61/05 , 54/09 , 32/13 , 75/14, 13/17 – US, 113/17 , 95/18) propisano je da zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu, koja se utvrđuje u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu.
– Članom 105. stav 1. i 3. Zakona o radu („Sl. glasnik RS“ br. 24/05 , 61/05 , 54/09 , 32/13 , 75/14, 13/17 – US, 113/17 , 95/18), propisano je: (1) Zarada iz člana 104. stav 1. ovog zakona sastoji se od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, zarade po osnovu doprinosa zaposlenog poslovnom uspehu poslodavca (nagrade, bonusi i sl.) i drugih primanja po osnovu radnog odnosa, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu. (3) Pod zaradom u smislu stava 1. ovog člana smatraju se sva primanja iz radnog odnosa, osim primanja iz člana 14, člana 42. stav 3. tač. 4) i 5), člana 118. tač. 1-4), člana 119, člana 120. tačka 1) i člana 158. ovog zakona.
– Članom 118. stav 1. tačka 1) Zakona o radu („Sl. glasnik RS“ br. 24/05 , 61/05 , 54/09 , 32/13 , 75/14, 13/17 – US, 113/17 , 95/18), propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, za dolazak i odlazak sa rada, u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju, ako poslodavac nije obezbedio sopstveni prevoz.
– Članom 18. stav 1. tačka 1) Zakona o porezu na dohodak građana (“Sl. glasnik RS”, br. 24/2001, 80/2002, 80/2002 – dr. zakon, 135/2004, 62/2006, 65/2006 – ispr., 31/2009, 44/2009, 18/2010, 50/2011, 91/2011 – odluka US, 7/2012 – usklađeni din. izn., 93/2012, 114/2012 – odluka US, 8/2013 – usklađeni din. izn., 47/2013, 48/2013 – ispr., 108/2013, 6/2014 – usklađeni din. izn., 57/2014, 68/2014 – dr. zakon, 5/2015 – usklađeni din. izn., 112/2015, 5/2016 – usklađeni din. izn., 7/2017 – usklađeni din. izn., 113/2017, 7/2018 – usklađeni din. izn., 95/2018 i 4/2019 – usklađeni din. izn.), propisano je da se ne plaća porez na zarade na primanja zaposlenog od poslodavca po osnovu naknade troškova prevoza za dolazak i odlazak sa rada – do visine cene mesečne prevozne karte u javnom saobraćaju, odnosno do visine stvarnih troškova prevoza, a najviše do 3.914,00 dinara mesečno (neoporeziv iznos troškova prevoza za dolazak i odlazak sa rada koji je u primeni u periodu od 01.02.2019. do 31.01.2020. godine).
– saglasno napred navedenim odredbama Zakona o radu i Zakona o porezu na dohodak građana, kao i Mišljenju Ministarstva finansija broj 011-00-12/2019-04 od 01.02.2019. godine, poslodavci – poreski obveznici, dužni su da za isplate izvršene zaposlenima, na ime naknada troškova za dolazak i odlazak sa rada, poseduju verodostojne računovodstvene isprave, i to: račun za kupovinu mesečne pretplatne karte, dnevne karte ili karte za jednu vožnju u javnom prevozu, račun za gorivo u slučaju korišćenja sopstvenog vozila i sl. na osnovu kojih, u kontroli dokazuju da predmetne isplate, zaista predstavljaju naknadu troškova zaposlenih za dolazak i odlazak sa rada.
– poslodavac svojim opštim aktom, kolektivnim ugovorom ili pravilnikom o radu, kao i ugovorom o radu, bliže uređuje prava zaposlenog na isplatu troškova prevoza za dolazak i odlazak sa rada kao što su visina naknade troškova prevoza za dolazak i odlazak sa rada uzimajući u obzir udaljenost mesta stanovanja zaposlenog od mesta rada, na koji način će zaposlenima biti nadoknađeni troškovi prevoza.
Pravdanje se vrši: kupovinom mesečne pretplatne karte u javnom saobraćaju ili isplatom novčanog iznosa u visini mesečne pretplatne karte u javnom saobraćaju, i td. pri čemu je neophodno da poslodavac za isplaćene troškove prevoza zaposlenima poseduje dokaze da isti, zaista predstavljaju naknadu troškova zaposlenih za dolazak i odlazak sa rada, kao što su: računi za kupovinu mesečnih preplatnih karata, dnevnih karata ili karata za jednu vožnju u javnom pervozu, fiskalni isečci i računi za gorivo na ime primaoca naknade, u slučaju korišćenja sopstvenog vozila, pri čemu je neophodno da količina goriva, u računima kojima se pravda gorivo utrošeno za prevoz zaposlenog, od mesta stanovanja do mesta rada, odgovara stvarnoj potrošnji goriva za tu relaciju. Način merenja udaljenosti mesta stanovanja zaposlenog od mesta rada, kao i normativ potrošnje goriva za tu relaciju, utvrđuje sam poreski obveznik u svojim aktima.
Način računanja: Prosečna potrošnja po kilometru utvrđena na osnovu fabrički deklarisane potrošnje konkretnog vozila X udaljenost zaposlenog od mesta stanovanja do mesta rada X 2 (za jedan radni dan) X broj dana u mesecu u kojima je zaposleni dolazio na posao = iznos dokumentovanih troškova koji se može priznati, a maksimalno u iznosu propisanim članom 118. stav 1. tačka 1) Zakona o radu.
Izvor: Privredna komora Srbije, dokument.
Autor teksta:
Redakcija Nomotehničkog centra
PRATITE NAS NA INSTAGRAMU: kliknite ovde.
PRATITE NAS NA FACEBOOK-U: kliknite ovde.