Medijacija je vansudsko posredovanje između dve strane u slučaju spora od strane neutralnog (trećeg) lica. Medijacija se sa arbitražom izdvojila kao alternativni način rešavanja sporova pored uobičajenog sudskog postupka (uz postojanje i drugih alternativnih načina dolaska do rešenja kao npr. mirenje strana – koncilijacija). Arbitraži se pristupa na osnovu posebnog sporazuma ili na osnovu posebne klauzule u ugovoru, i obzirom da je formalni postupak, arbitražna odluka je obavezujuća, a ukoliko se radi o inostranom sporu, potrebno da je takva odluka, ako je doneo inostrani arbitražni organ, bude priznata od strane domaćeg suda da bi proizvodila dejstvo prema stranama u sporu.
[1] Medijacija počinje otvaranjem sesije, prikupljaju se infomacije i činjenice, utvrđuju se interesi stranaka, vrednuju se mišljenja i donosi zaključak ili zaključci. Isto tako, treće neutralno lice koje posreduje ne mora biti pravničkog usmerenja, te se na osnovu toga ne mora govoriti isključivo o sporovima u kojima se rešavaju isključivo pravna pitanja. Kod medijacije, strane koje postignu sporazum na kraju postupka posredovanja i pregovaranja potpisuju ga uz potpis posrednika i takav sporazum se može smatrati izvršnom ispravom prema zakonu u Republici Srbiji
[2], ukoliko su ti potpisi overeni kod javnog beležnika (notara) i ukoliko „[…] sadrži izjavu dužnika kojom pristaje da poverilac na osnovu sporazuma o rešavanju spora putem posredovanja, nakon dospelosti potraživanja može pokrenuti postupak prinudnog izvršenja (klauzula izvršnosti)“.
[3] Generalno je prisustvo medijacije kao načina rešenja spora zastupljeno u privrednim sporovima u koje spadaju i sporovi u oblasti prava intelektualne svojine. Sporazum o posredovanju u prekograničnom sporu, treba da bude priznat od nadležnog suda odnosno od strane Privrednog suda u Beogradu u slučaju spora iz prava intelektualne svojine. U postupku posredovanja fizička lica kao strane moraju biti lično prisutna (čak iako imaju punomoćnika) dok pravna lica zastupa ovlašćeni zakonski zastupnik ili punomoćnik.
Prednosti medijacije se ogledaju u bržem postupku, manjim troškovima kao i u tome da su strane u sporu te koje rukovode i upravljaju postupkom i da od samih strana zavisi tok kao i trajanje postupka posredovanja. Sa postupkom posredovanja se može započeti u bilo kom trenutku, nevezano za eventualno pokrenuti sudski postupak kao i za momenat u kojem se konkretni sudski postupak nalazi.
[4] Isto tako, postupak posredovanja se može i prekinuti u bilo kom momentu. Uspešno postignuti sporazum o posredovanju bi mogao rezultirati povlačenjem tužbe (tužbenog zahteva) pred sudskim organom. Posrednik (medijator) može biti lice koje ispunjava uslove propisane zakonom, posebno uključujući da to lice ima završenu osnovu obuku za posrednika, dozvolu nadležnog ministarstva za obavljanje posredovanja i da je upisano u zvanični Registar posrednika.
Prema Pravilniku o tarifi o nagradama i naknadama u postupku posredovanja („Sl.glasnik RS“, br. 35/2015), nagrada za medijatora se određuje u poenima s tim da je vrednost jednog poena prema Pravilniku 100 dinara, a ukupan iznos nagrade se određuje prema dva kriterijuma po posredničkom sastanku:
1) prema vrednosti spora (u sporovima gde je moguće proceniti vrednost) u određenom broju poena prema rasponu vrednosti spora
[5], i
2) prema vrsti spora (kada vrednost spora nije moguće proceniti), što u slučaju sporova o autorskom i srodnim pravima, o pravu na žig, model i o ostalim pravima intelektualne svojine, osim u procenjivim imovinskim zahtevima iz ovih odnosa iznosi 150 poena ili 15.000 dinara.
Sporove sa međunarodnim elementom je moguće rešiti putem Centra za medijaciju i arbitražu pri Svetskoj organizaciji za intelektualnu svojinu (dalje: Centar), uključujući primenu posebnih pravila za postupke alternativnog rešavanja sporova, uz zaključenje posebnog sporazuma za posredovanje ili unošenjem posebne klauzule u ugovor da bi se u slučaju spora pribeglo posredovanju prema pravilima Centra.
[6] Postupak se pokreće upućivanjem Centru zahteva za medijaciju (eng.
Request for Mediation), te se dan otpočinjanja medijacije računa dan kada Centar primi odgovarajući zahtev jedne strane. Strane u sporu biraju medijatora (posrednika) prema određenim kriterijumima, a izuzev ukoliko nisu ispunjeni, Centar opredeljuje medijatora. Posrednik prema ovim pravlima nema pravo da nameće poravnanje stranama u sporu (institut koji se može uporediti sa vansudskim poravnanjem u Republici Srbiji), ali ima mogućnost da predloži, ukoliko smatra efikasnim i celishodnim za konkretan spor, da se izvede veštačenje na određenu okolnost, da se sprovede postupak arbitraže, kao i da se podnesu poslednje ponude za poravnanje od obe strane i da arbitri u postupku opredele koja ponuda bi bila najprihvatljivija u rešenju spora. Centar takođe ima okvirnu tarifu (odredivu prema utrošenim satima za pripremu i sam postupak posredovanja) za posrednike prema vrednosti spora.
[7]
Takođe, postoje i tzv. „mešavine“ medijacije i arbitraže (hibridni postupci) odnosno mogućnosti za strane u sporu u kojima se rešavanje spora započinje medijacijom, a usled okolnosti konkretnog slučaja završava arbitražom (tzv. med-arb)
[8] i obrnuto (tzv. arb-med)
[9], kao i mogućnost pokretanja arbitražnog postupka koji bi se zaustavio da strane u sporu pokušaju da reše spor medijacijom, a koji se okončava arbitražom (tzv. Arb-Med-Arb).
[10] Uslovni problemi kod postupaka u kojima se meša više mogućnosti učešća u različitim postupcima mogli bi biti da kasnija odluka bude „pod uticajem“ odluke ili dogovora koja je prethodno donet(a), te se u kritičkim krugovima postavlja pitanje svrsishodnosti tog kasnijeg postupka. Takođe, priznanje arbitražnih odluka po Njujorškoj konveciji o priznanju stranih arbitražnih odluka koje su donete u postupcima započetim medijacijom je delom sporno, jer bi po pomenutoj Konvenciji odluka arbitraže ispunjavala uslov za priznanje samo ako je ceo postupak vođen prema arbitražnim pravilima.
Imajući u vidu da medijacija nije uvek poželjna, usled dugoročno loših odnosa među stranama, a ni uvek primenljiva, ukoliko jedna strana ne pristaje na takav način rešavanja spora, moglo bi se reći da je jedan od njenih nedostataka. Takođe, činjenica da se u svakom momentu može odustati od postupka medijacije, jer ne postoji konkretno opredeljen zahtev kao u sudskom ili arbitražnom postupku, a da pritom spor nije rešen, čini ga pomalo neizvesnim.
U postupku medijacije ne mora doći do raspravljanja ili pregovaranja o pravnim pitanjima (jer ni sam medijator ne mora da bude lice pravnog usmerenja), te ukoliko je u konkretnom sporu potrebno raspraviti i određena pravna pitanja, može dovesti do toga da strane ne reše spor, već da ga nastave u nekom drugom postupku što dalje povlači sva ona pitanja brzine rešavanja spora kao i troškova.
Zaključak je da su sama neformalnost postupka medijacije i neutralnost medijatora koji posreduje ono što ga čini prilično atraktivnim za strane u sporu koje nemaju vremena za vođenje dugačkih sudskih procesa, te se samim tim i unapređuje poslovanje u privrednoj sferi. Dobrovoljnost, privatnost i poverljivost postupka je itekako ključna i podsticajna za strane koje su u sporu, a konačni sporazum je prihvatljiv za obe strane (interesi obe strane su u srži medijacije, a ne puko utvrđivanje čisto pravnih pitanja). Koncept medijacije u sporovima intelektualne svojine između lica koja imaju dugu poslovnu saradnju bi stoga mogao biti dobar izbor. Kako je proces uključivanja medijacije u spornim situacijama koje pokriva oblast intelektualne svojine tek u povoju, i zahteva usavršavanje i edukaciju potencijalnih posrednika, ostaje da se vidi nivo zainteresovanosti fizičkih i pravnih subjekata za takvu mogućnost, a u cilju efikasnijeg postizanja rezultata.
IZVORI:
Knežević Gašo, Pavić Vladimir, Arbitraža i ADR, prvo izdanje, Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu, Beograd (2009)
Pravilnik o tarifi o nagradama i naknadama u postupku posredovanja („Sl.glasnik RS“, br. 35/2015)
Svetska organizacija za intelektualnu svojinu, dostupno na:
www.wipo.intZavod za intelektualnu svojinu Republike Srbije, dostupno na:
www.zis.gov.rsZakon o arbitraži („Sl.glasnik RS“, br. 46/2006)
Zakon o posredovanju u rešavanju sporova („Sl.glasnik RS“ br. 55/2014)
Zakon o izvršenju i obezbeđenju („Sl.glasnik RS“ , br. 106/2015, 106/2016 – autentično tumačenje i 113/2017 – autentično tumačenje)
[1] Član 64.-65. Zakona o arbitraži
[2] Član 41. stav 1. tačka 7. Zakona o izvršenju i obezbeđenju
[3] Član 27. Zakona o posredovanju u rešavanju sporova
[4] Zaključenjem sporazuma o pristupanju posredovanju i dostavljanjem takvog sporazuma sudskom organu dolazi do zastoja sudskog postupka (u periodu ne dužem od 60 dana), te je zastoj postupka moguć samo jednom po istom osnovu;
[5] Primer, ukoliko je vrednost spora 200.000 dinara, nagrada je 120 poena prema zvaničnom Tarifniku, što iznosi 12.000 dinara za posrednika; Pravilnikom se ističe da se u slučaju sporova čija vrednost prelazi 16.000.000 dinara pored 1.250 poena (125.000 dinara), posredniku dodaje po 10 poena (1.000 dinara) na svakih započetih 100.000 dinara;
[9] Varijanta
Sealed Envelope arb – med: Arbitar donosi odluku koju zatvara u zapečaćenu kovertu, stranama se pruža moguućnost da postuignu poravanje ili sporazum na osnovu medijacije ali pod neizvesnošću koja je zapravo odluka arbitara.
[10] Ova vrsta postupka se zasniva na odluci o pristanku u postupku medijacije koja će se smatrati odlukom u arbitražnom postupku i samim tim podleći svim pravilima za priznanje takve odluke kako bi bila priznata.
Autor teksta:
PRATITE NAS NA INSTAGRAMU: kliknite ovde.
PRATITE NAS NA FACEBOOK-U: kliknite ovde.
*Napomena: Tekstovi u okviru projekta, priredjeni su u vidu stručnih radova i predstavljaju vrstu pisanog rada koji sadrži korisne priloge iz domena određene struke. Stručni rad ne mora biti izvorno istraživanje i ne mora sadržati nove, originalne naučne spoznaje i rezultate. Njegova osnovna svrha sastoji se u prikupljanju i tumačenju već poznatih činjenica, informacija, stavova i teorija, na način koji doprinosi širenju naučnih spoznaja, razvijanju novih pristupa u interpretaciji i primeni postojećih naučnih rezultata i prilagođavanju tih rezultata potrebama savremene teorije i prakse. Udruženje Nomotehnički Centar iz Beograda, ne odgovara za tumačenje prikupljenjih činjenica, informacija, stavova i teorija u autorskom radu, svaki autor odgovara za tačnost informacija u svom radu.
Svako kopiranje, umnožavanje, objavljivanje i distribuiranje celine ili delova teksta predstavlja povredu autorskog prava i krivično delo (shodno odredbama Zakona o autorskom i srodnim pravima i Krivičnog zakonika).
Korišćenje delova teksta dozvoljeno je shodno autorskom pravu i uz saglasnost Udruženja Nomotehnički Centar kao i autora: Aleksandra Burić.
ODRICANJE OD ODGOVORNOSTI – Sadržaj internet mesta služi u informativne i edukativne svrhe. Odgovarajući pravni instrumenti imaju prednost u odnosu na informacije sadržane na internet prezentaciji. Udruženje Nomotehnički Centar iz Beograda ne prihvata odgovornost za bilo kakvu upotrebu infromacija sadržanih na internet prezentaciji.