Pored toga što ugovor može proizvoditi dejstvo samo za ugovorne strane koje su učestvovale u njegovom zaključenju, on može biti ugovoren i u korist trećeg lica. Treće lice u tom ugovoru učestvuje sa vlastitim pravom potraživanja prema dužniku. Ono, dakle, neposredno može svoje pravo usmeriti i ostvariti ga u odnosu na ugovornu stranu iz ugovora, iako u njemu nije neposredno učestvovao. Ono se ne pojavljuje ni kao zastupnik, ni kao pravni sledbenik poverioca. Njemu takav pravni status određuju same ugovorne strane i to putem zaključivanja tzv. pravog ugovora u korist trećeg lica.[1] Na taj način, učinjen je izuzetak od pravila da ugovor ne dejstvuje prema trećima, već samo u okviru i prema ugovornim stranama. Istorija ovog ugovora nije tako daleka, jer se ugovor u korist trećeg lica pojavio u doba razvijenog prometa dobara i usluga. Savremeni život nameće sve veću potrebu za ovim tipom ugovora. Kao primere iz prakse možemo navesti ugovor o osiguranju života i poklon sa nalogom. Interesantno je da, na primer, englesko pravo još uvek ne poznaje ovaj pravni institut. Ono je ostalo dosledno učenju da se ugovorom mogu zasnivati prava i obaveze samo između lica koja predstavljaju njegove strane. Međutim, englesko pravo je našlo drugačiji način za primenu ugovora u korist trećeg, jer je neizbežno da se on mora primeniti zbog uslova koje postavlja savremeni način života (na primer u oblasti osiguranja). Kod osiguranja života u korist bračnog druga ili dece, korisnici osiguranja smatraju se kao lica koja imaju prava iz ustanove trust, koja im omogućuje direktno obraćanje osiguravaocu. U tom smislu, trust možemo predstaviti kao surogat ugovora u korist trećeg lica.[2] Ugovorom u korist trećeg lica, jedna ugovorna strana se obavezuje drugoj da će određenu činidbu izvršiti nekom trećem, s tim što se treći ovlašćuje da od dužnika samostalno i direktno zahteva ispunjenje ugovora u svoju korist. Dakle, kod ovog ugovora razlikujemo tri lica: ono koje obećava da će učiniti nešto trećem, odnosno da će svoju činidbu izvršiti trećem licu i koje se naziva obećalac ili promitent; ono kome se takvo obećanje daje, a koje se naziva stipulant ili promisar i lice u čiju korist prva dva nešto ugovaraju, a to je korisnik ili beneficijar.[3] Razlika među njima je u tome što su prva dva lica uvek određena, dok treće lice može biti i odredljivo, što znači da će ga obećalac i stipulant naknadno odrediti nakon zaključenja ugovora. Ono samo nije određeno u trenutku zaključenja ugovora. Pravila logike nalažu da se treće lice, ukoliko je odredljivo, kasnije odredi, jer bi ovakav ugovor izgubio svaki smisao bez trećeg lica. Treće lice stiče pravo poverioca iz ugovora u čijem zaključenju ne učestvuje. Kako bi stekao to pravo, treće lice ne mora da ima ni volju da se nešto zaključi u njegovu korist, niti znanje o tome, pa samim tim nije potrebna ni njegova poslovna sposobnost. Štaviše, svojstvo trećeg lica može imati lice koje još nije ni rođeno, odnosno preduzeće koje nije osnovano. Ono što je interesantno, treće lice može i da ne prihvati pravo koje mu se nudi, već da ga odbije. Svako ima mogućnost da sa pravom koje ima, odnosno koje može imati, raspolaže kako god hoće. Ako ga odbije, smatra se kao da ga nikada nije ni steklo. Ali, ako ga prihvati, stipulant ne može, bez njegove saglasnosti, ni opozvati, ni izmeniti korist koja je za njega ugovorena.[4] Izmena je moguća samo ako je takva mogućnost predviđena ugovorom. Međutim, ovo ograničenje za stipulanta ne važi u jednom slučaju. Naime, ako se ugovorom u korist trećeg lica, promitent obavezao da će učiniti nešto u korist trećeg, ali tek posle smrti stipulanta, onda stipulant može tako ugovorenu korist opozvati u svako vreme, pa i testamentom, naravno ako iz samog ugovora ne proizlazi što drugo.[5] Ugovor u korist trećeg lica stvara pravne odnose između tri, prethodno navedena, lica. Što se tiče odnosa između obećaoca i korisnika, prvi, ima položaj dužnika, a drugi, položaj poverioca u ovom odnosu. To znači da je korisnik ovlašćen da neposredno zahteva ono što je ugovoreno za njega, odnosno ono na šta se obećalac obavezao stipulantu. Korisnik svoje pravo izvorno ostvaruje, jer ono njemu pripada od početka, tj. od trenutka obavezivanja obećaoca. Korisnik ga ne izvodi iz prava stipulanta, jer on to pravo uopšte nema. Korisnik nije ni cesionar, jer ni ne mora znati za postojanje zaključenog ugovora u njegovu korist, a ni zastupani, jer stipulant zaključuje ugovor u svoje ime.[6] Ipak, pravo korisnika na ispunjenje činidbe od obećaoca, i pored toga što je izvorno, zasniva se na ugovoru u korist trećeg lica. Iz tog razloga, sudbina njegovor prava zavisiće od sudbine ugovora. Korisnikovo pravo, dakle, prati sudbinu ugovora. Ono ima, neki vid, akcesornosti u odnosu na ugovor. Potraživanju korisnika, obećalac može da istakne tzv. objektivne prigovore, a to su svi prigovori koji proističu iz samog ugovora, koje ujedno može istaći i prema stipulantu.[7] Tu, na primer, spadaju: prigovor nevažnosti ugovora, prigovor neispunjenog ugovora, prigovor neurednog ispunjenja i sl. S druge strane, prigovore lične prirode, tzv. subjektivne prigovore, može isticati samo prema stipulantu, kao što su na primer prigovor kompenzacije, nesposobnosti i sl, ali ne može i prema korisniku. Bitno je istaći da ovo pravilo važi ako ovi prigovori ne proizilaze iz ugovora. Druga je stvar ako obećalac takve prigovore ima naspram korisnika lično. Bitno je napomenuti i to, da korisnik raspolaže pravom potraživanja samo od obećaoca. On, nema položaj druge ugovorne strane, jer ugovor zaključuju obećalac i stipulant. Zbog toga su njegova prava, kao poverioca, donekle manja od prava poverioca koji ima status ugovornika. Ona dakle nisu istovetna. Na primer, korisnik ne može da traži izvršenje ugovora u potpunosti, već samo korist koja je ugovorena za njega.[8] Odnos između obećaoca i stupulanta (odnos pokrića) može imati različitu sadržinu. Široko posmatrano, svaki tip ugovora se može zaključiti u korist trećeg lica, pa iz tog razloga i ovaj odnos može imati izgled kupca i prodavca, zakupodavca i zakupca, poklonodavca i poklonoprimca i sl. Ako je reč o uzajamno obavezujućem, sinalagmatičnom, ugovoru, obećalac i stipulant imaju uzajamna prava i obaveze, s tom razlikom što je
