Author name: llm

Svaka država ima svoju sudsku vlast tj. pravosuđe, kojom se rešavaju sporni predmeti nekog učinjenog krivičnog dela od strane sugrađanina te države. Državu čine: stanovništvo, vlast, i teritorija. Sud je jedinstvena vlast, donesena Ustavom Republike Srbije koja služi za narod, i koja je rasprostranjena čitavom teritorijom jedne države. U Republici Srbiji sudska vlast obuhvata dve grupe sudova: sudove opšte nadležnosti i sudove posebne nadležnosti. Sudovi opšte nadležnosti Sudovi opšte nadležnosti su: Osnovni sudovi, Viši sudovi, Apelacioni sudovi, Vrhovni kasacioni sud.[1] Osnovni sudovi Osnovni sudovi su prvostepeni sudovi opšte nadležnosti.[2] U Republici Srbiji postoji 67[3] osnovnih sudova opšte nadležnosti. Ovaj sud je nadležan za teritoriju grada, jedne ili više opština. Građani od osnovnog suda mogu da steknu međunarodnu pravnu pomoć u postupcima za krivična dela iz svoje nadležnosti. Takođe, ovaj sud odlučuje o priznanju i izvršenju stranih sudskih i arbitražnih odluka, ako dođe do sukoba nadležnosti između osnovnih sudova sa svog područja – osnovni sud vrši odluku rešenja sukoba. Izvršava odluke inostranog suda, pruža pomoć svedocima, i obavlja sve poslove određene zakonom. Viši sudovi Viši sud se osniva na područje jednog ili više sudova. U Republici Srbiji postoji 25[4] viših sudova u prvom stepenu, koji sudi za krivična dela za koja je glavna kazna predviđena kazna zatvora preko 10 godina. Viši sud, sudi za krivična dela: protiv čovečnosti, protiv Vosjke Srbije, izazivanje nacionalne, rasne i verske mržnje i netrpeljivosti, pranje novca, ubistvo na mah, silovanje, otmica, zloupotreba položaja odgovornog lica, u sporovoima o autorskim i srodnim pravima i zaštiti i upotrebi pronalazaka i drugih krivičnih dela.[5] Apelacioni sudovi Apelacioni sudovi se osniva za područje više viših sudova.[6] Postoje 4 apelaciona suda u Republici Srbiji. To su apelacioni sudovi u: Beogradu, Novom Sadu, Nišu i Kragujevcu. Svi oni slučajevi u kojima za odučivanje nije nadležan viši sud, nadležan je apelacioni sud koji odlučuje po žalbama na odluke osnovnih sudova opšte nadležnosti. Vrhovni kasacioni sud Prema Zakonu o uređenju sudova[7], Vrhovni kasacioni sud je neposredno viši sud za Privredni apelacioni sud, Prekršajni apelacioni sud, Upravni sud i apelacioni sud. Sedište vrhovnog kasacionog suda je u Beogradu. Nadležnost ovog suda je podeljena u okviru nadležnosti u suđenju, i na nadležnost izvan suđenja. Vrhovni kasacioni su u okviru nadležnosti u suđenju, odlučuje o vanrednim pravnim sredstvima odluka sudova Republike Srbije, i o sukobu nadležnosti između sudova, kao i drugim nadležnostima određenim zakonom. Druga oblast nadležnosti Vrhovnog kasacioniog suda je nadležnost izvan suđenja. Ova nadležnost propisuje da Vrhovni kasacioni sud: imenuje sudije Ustavnog suda, razmatra primenu zakona, utvrđuje načelne pravne stavove radi jedinstvene sudske primene prava, daje mišljenje o kandidati za predsednika Vrhovnog kasacionog suda.[8] Predsednika Vrhovnog kasacionog suda bira Narodna skupština, uz pomoć predloga Visokog saveta sudstva, i po pribavljenom mišljenju opšte sednice Vrhovnog kasacionog suda. Izabrani predsednik Vrhovnog kasacionog suda može da bude predsednik na period od pet godina, nakon isteka roka ne može biti ponovo biran. Sudovi posebne nadležnosti Sudovi posebne nadležnosti su: Privredni sudovi, Privredni apelacioni sud, Prekršajni sudovi, Prekršajni apelacioni sud, Upravni sud.[9] Privredni sudovi Privredni sudovi su prvostepeni sudovi, čija nadležnost obuvata rešavanja sporova nastalih tokom privrednog poslovanja. U Republici Srbiji postoji 17 privrednih sudova. Privredni apelacioni sud Postoji jedan privredni apelacioni sud u Republici Srbiji, njegovo sedište je u Beogradu. Nadležnost ovog suda je da odlučuje o žalbama, na osnovu donetih odluka privrednih sudova u Republici Srbiji. Prekršajni sudovi Prekršajni sudovi su nadležni za teritoriju grada, jednu ili više opština. Sud prekršajni u prvom stepenu sudi za prekršaje, i odlučuje o žalbama na odluke organa uprave u prekršajnm postupku. Postoji 45 prekršajnih sudova u Republici Srbiji. Prekršajni apelacioni sud Prekršajni apelacioni sud odlučuje o žalbama na donete odluke prekršajnih sudova u Republici Srbiji. Sedište prekršajnog apelacionog suda je u Beogradu. S tim, što postoje odeljenja prekršajnog apelacionog suda izvan sedišta suda u: Novom Sadu, Kragujevcu i Nišu. Upravni sud Upravni sud, sudi u upravnim sporovima. Sedište ovog suda je u Beogradu. Upravni sud, kao i prekršajni apelacioni sud, ima svoja odeljenja izvan sedišta suda u: Novom Sadu, Kragujevcu, i Nišu. Izvori: Zakon o uređenju sudova (“Sl. glasnik RS”, br. 116/2008, 104/2009, 101/2010, 31/2011 – dr. zakon, 78/2011 – dr. zakon, 101/2011, 101/2013, 106/2015, 40/2015 – dr. zakon, 13/2016 i 108/2016) http://www.portal.sud.rs/code/navigate.aspx?Id=528 [1] Zakon o uređenju sudova (“Sl. glasnik RS”, br. 116/2008, 104/2009, 101/2010, 31/2011 – dr. zakon, 78/2011 – dr. zakon, 101/2011, 101/2013, 106/2015, 40/2015 – dr. zakon, 13/2016 i 108/2016) [2] http://www.portal.sud.rs/code/navigate.aspx?Id=551 , pristup sajtu 08.05.2017. godine [3] http://www.portal.sud.rs/code/navigate.aspx?Id=552 , pristup sajtu 08.05.2017. godine [4] http://www.portal.sud.rs/code/navigate.aspx?Id=537 , pristup sajtu 08.05.2017. godine [5] http://www.portal.sud.rs/code/navigate.aspx?Id=538 , pristup sajtu 08.05.2017. godine [6] Zakon o uređenju sudova (“Sl. glasnik RS”, br. 116/2008, 104/2009, 101/2010, 31/2011 – dr. zakon, 78/2011 – dr. zakon, 101/2011, 101/2013, 106/2015, 40/2015 – dr. zakon, 13/2016 i 108/2016) [7] Zakon o uređenju sudova (“Sl. glasnik RS”, br. 116/2008, 104/2009, 101/2010, 31/2011 – dr. zakon, 78/2011 – dr. zakon, 101/2011, 101/2013, 106/2015, 40/2015 – dr. zakon, 13/2016 i 108/2016) [8] http://www.portal.sud.rs/code/navigate.aspx?Id=528 , pristup sajtu 08.05.2017. godine [9] Zakon o uređenju sudova (“Sl. glasnik RS”, br. 116/2008, 104/2009, 101/2010, 31/2011 – dr. zakon, 78/2011 – dr. zakon, 101/2011, 101/2013, 106/2015, 40/2015 – dr. zakon, 13/2016 i 108/2016) Autor teksta: Jelica Kusmuk. *Napomena: Tekstovi u okviru Projekta Law bloggers / Pravni blogeri, priredjeni su u vidu stručnih radova i predstavljaju vrstu pisanog rada koji sadrži korisne priloge iz domena određene struke. Stručni rad ne mora biti izvorno istraživanje i ne mora sadržati nove, originalne naučne spoznaje i rezultate. Njegova osnovna svrha sastoji se u prikupljanju i tumačenju već poznatih činjenica, informacija, stavova i teorija, na način koji doprinosi širenju naučnih spoznaja, razvijanju novih pristupa u interpretaciji i primeni postojećih naučnih rezultata i prilagođavanju tih rezultata potrebama savremene teorije i prakse. Udruženje Nomotehnički Centar iz Beograda,  ne odgovara za tumačenje prikupljenjih činjenica, informacija, stavova i teorija u autorskom radu, svaki autor odgovara za tačnost informacija u svom radu. Svako kopiranje, umnožavanje, objavljivanje i distribuiranje celine ili delova teksta predstavlja povredu autorskog prava i krivično delo (shodno odredbama Zakona o autorskom i srodnim pravima i  Krivičnog zakonika). Korišćenje delova teksta dozvoljeno je shodno autorskom

Arbitraža (lat. per arbiter – izabrani sudac) je izvan sudski način rješavanja sporova pred jednom (arbitrom) ili više osoba (Arbitražni sud). Pretpostavka za arbitražu je sporazum kojim su stranke dogovorile arbitražno rješavanje spora. Arbitraža se rješava presudom koju je zakonodavac izjednačio s pravosnažnom presudom redovnog suda. Presuda arbitražnog suda je obvezujuća za stranke u postupku i razlozi za njeno pobijanje su veoma strogi. Arbitražu dijelimo po različitim kriterijima.[1] po načinu organiziranja: na institucionalne i ad hoc arbitraže, po sadržaju spora: na opće i specijalizirane arbitraže, i po prirodi spora: na nacionalne i međunarodne arbitraže Arbitraža se tradicionalno najčešće koristila za rješavanje trgovačkih i radnih sporova. Neki vidovi arbitraže korišteni su već u srednjem vijeku i tada redovni sudovi na arbitražu nisu gledali blagonaklono. Kada govorimo o teritorijalnoj raširenosti arbitraže, komparacijom razvoja i prisutnosti arbitraže na različitim teritorijima možemo reći da je ona svakako dublje korijenje pustila u zemljama anglosaksonskog pravnog sustava. Pravi procvat arbitraže počinje sredinom sedamdesetih godina 20. stoljeća. Do danas se arbitraža nastavila razvijati i njena primjena se proširila na cijeli svijet. Arbitraža se razvila u više smjerova, tako danas imamo i jednu potpuno novu granu arbitraže, tzv. arbitražu investicijskih ugovora čiji je fokus rješavanje investicijskih sporova između investitora i Vlada pojedinih država. Razvoj arbitraže nije zaobišao ni područje Balkana, preciznije područje država bivše Jugoslavije. Tako danas neke od tih država imaju zakon o arbitraži (Hrvatska), dok neke još čekaju donošenje takvog zakona (Bosna i Hercegovina), ali sve države bivše Jugoslavije imaju arbitraže koje djeluju pri određenim državnim institucijama i svoju nadležnost crpe iz ugovora stranaka, a predviđene su relevantnim zakonima (Zakon o parničnom postupku i sl.). I sama sam u svojoj dosadašnjoj pravničkoj praksi veoma često prilikom sastavljanja pojedinih ugovora u predmetne ugovore ugrađivala odredbe o arbitraži, za koju je predviđeno da će se primjenjivati u slučaju eventualnog spora između ugovornih strana. Mnogi drugi ugovori koji sam imala priliku analizirati, a koje su napisali drugi pravnici, također su sadržavali odredbu kojom stranke ugovaraju arbitražu, što me dalje navodi na zaključak da su odredbe o arbitraži u pravilu postale sastavni dio ugovora između pravnih osoba. Međutim, postavlja se pitanje koliko stranke uistinu koriste arbitražu u slučaju kada dođe do spora povodom nekog ugovora ili nekih njegovih odredbi. Ako stranke ne žele koristiti arbitražu u slučaju kada je ona predviđena ugovorom o tome se moraju posebno sporazumjeti kako bi mogle pokrenuti spor pred redovnim sudom. Ne postoje točni statistički podatci iz kojih možemo zaključiti koliko se ugovora koji imaju odredbu o arbitraži (a iz kojih je proizišao spor između ugovornih strana) rješava pred arbitražnim sudom, a koliko pred redovnim sudom. Međutim, postoje podatci da arbitražni sud pri Vanjskotrgovinskoj komori BiH iz godine u godinu bilježi sve veći broj predmeta koji se rješavaju pred ovim sudom.[2] Jedan od  javnosti najpoznatijih arbitražnih sporova na našim prostorima je arbitraža kojom će se riješiti granični spor između Hrvatske i Slovenije te odlučiti kome će pripasti većina Piranskog zaljeva. Trenutno se iščekuje objava presude arbitražnog suda u Haagu, koja će razriješiti spor o graničnom prijeporu između Hrvatske i Slovenije.[3] Proces rješavanja ovog pitanja, a od 2009. i arbitražni postupak, pun je kontroverzi, te se radi o važnom političkom pitanju, a arbitraža je bila i kompromitirana što je rezultiralo izjavama u kojima visoki hrvatski dužnosnici negiraju arbitražu i presudu za koju se očekuje da će biti objavljena u narednim danima (Hrvatski sabor je donio jednoglasnu odluku o istupanju Hrvatske iz arbitražnog sudovanja nakon što su u javnost izašla saznanja o kompromitiranosti arbitraže). Bit će zanimljivo pratiti razvoj situacije nakon objave arbitražne presude. Iako nije sudski proces, arbitraža svakako nije pomirljiv proces i u njoj stranke žustro zastupaju svoje interese, što je vidljivo iz primjera arbitraže između Hrvatske i Slovenije, i u tom smislu je arbitražu potrebno razlikovati od mirenja (treća osoba nudi rješenje strankama) i posredovanja (treća osoba stvara uvjete strankama da donesu rješenje), koja su druga dva alternativna načina rješavanja sporova, ali su za razliku od arbitraže pomirljivijeg karaktera i nisu obvezujuća za strane u sporu. Prednosti arbitraže su sljedeće:[4] proces se može prilagoditi specifičnim potrebama stranaka (stranke same biraju koje materijalno i koje procesno pravo će se primijeniti) arbitri se biraju zbog svoje stručnosti (ne moraju biti pravnici, iako najčešće jesu) povjerljiva je može biti brža i jeftinija od sudskog postupka razlozi za pobijanje arbitražne odluke su ograničeni i strogi arbitražne odluke su obvezujuće i mogu se izvršiti putem suda Kritičari arbitraže ističu pojedine nedostatke arbitraže koje bi stranke trebale imati na umu prije nego se odluče na arbitražno rješavanje sporova. Neki od spominjanih nedostataka arbitraže su sljedeći:[5] žalba je isključena upitna objektivnost manjak transparentnosti u određenim slučajevima nije isplativa Najvažniji izvori arbitraže su:[6] Ugovor stranaka (arbitražni ugovor) Pravila stranih trgovačkih arbitraža Autonomno pravo međunarodne trgovine Međunarodni sporazumi o arbitraži Nacionalni propisi Nacionalni zakoni o arbitraži Odredbe o arbitraži u drugim nacionalnim zakonima Sudska praksa Donošenje međunarodnih sporazuma i konvencija je revolucionarno djelovalo  na razvoj arbitražnog prava. Najvažnije međunarodne multilateralne konvencije koje sadrže propise o arbitraži i arbitražnim klauzulama su sljedeće:[7] Ženevski protokol o arbitražnim klauzulama od 24. 9. 1923. godine Ženevska konvencija o izvršenju stranih arbitražnih odluka od 26. 9. 1927. godine Njujorška konvencija o priznanju i izvršenju stranih sudskih odluka od 10. 6. 1958. godine Europska konvencija o međunarodnoj trgovačkoj arbitraži od 21. 4. 1961. godine Vašingtonska konvencija o rješavanju investicijskih sporova između država i građana drugih država iz 1965. godine Jedna od najvažnijih stvari u arbitražnom postupku je izbor arbitra. Arbitar igra ključnu ulogu u arbitražnom postupku. Iako arbitar može biti svaka osoba koju odaberu stranke, njegova uloga i značaj strankama daju zadatak da za arbitra izaberu sposobnog, stručnog, iskusnog pojedinca sa visokim moralnim kvalitetama, čija osobnost i sposobnosti jamče najbolje moguće rješenje spora.[8] Arbitraža je našla svoje mjesto u suvremenom pravnom sustavu i stručnjaci predviđaju daljnji razvoj arbitraže. Najnoviji primjer takvog razvoja je sasvim nova grana arbitraže – arbitraža investicijskih ugovora koja je doživjela veliku ekspanziju te većina pravnih stručnjaka predviđa rast broja arbitražnih investicijskih sporova. Arbitraža se pokazala efikasnim sustavom rješavanja sporova, a jedan od razloga zašto

Ko su žrtve trgovine ljudima?[1] Iako se neke grupe češće pojavljuju kao žrtve nego druge, činjenica je da žrtva trgovine ljudima može da bude svako – i muškarci i žene, i dečaci i devojčice, nezavisno od svog porekla, godina, nacionalne pripadnosti, obrazovanja, socijalnog statusa ili neke druge osobine. Ko su trgovci ljudima?[2] I trgovac ljudima može biti svako – najrazličitiji muškarci i žene imaju svoju ulogu u lancu trgovine ljudima, od vrbovanja do eksploatacije, a vrlo često su to osobe od poverenja, srodnici, čak i članovi uže porodice, kao i ljudi koje žrtva poznaje duži vremenski period; s druge strane, eksploataciju može vršiti i nepoznata osoba… Koji je cilj trgovine ljudima?[3] Cilj trgovine ljudima je: ostvarivanje zarade (ili neke druge koristi) kroz eksploataciju, bilo da se radi o seksualnoj eksploataciji prinudnom radu prinudnom prosjačenju prinudi na vršenje krivičnih dela ilegalnom usvojenju prinudnim brakovima trgovini organima ili nekom drugom obliku. Prva tri pitanja, jesu najčešće postavljanja pitanja kada se govori o trgovini ljudima. Bitno je znati kakve su realne okolnosti koje određenu osobu definišu kao objekat u lancu trgovine ljudima. Kada je posredi ovakva tema, bitno je razmotriti još neke izraze: Zemlja porekla Zemlja tranzita Zemlja destinacije Da bismo bliže sagledali trgovinu ljudima na našim prostorima potrebno je vratiti se u prošlost. Da li će određena država biti svrstana u jednu od tri prethodno navedene kategorije zavisi, izmedju ostalog I od istorijskih okolnosti, ali I ekonomske situacije u zemlji. Kako se navodi, ovakva etiketiranja država nisu konačna[4], što znači da se jedna država istovremeno može pojaviti u recimo 2 kategorije. Na taj način istovremeno može predstavljati I npr. Zemlju tranzita, ali I zemlju porekla… Takođe je bitno ostaviti po strani sve predrasude koje su uvrežene među ljudima, kao I mišljenje da se to može dogoditi svima, samo ne nekoj nama bliskoj osobi. Kada govorimo o ovoj temi, bitna je I edukacija dece, pogotovo ženskog pola, jer se ženske osobe, naročito adolescenti nalaze u vrhu potencijalne target grupe. Iako ovaj problem pogađa podjednako oba pola, I iako niko nije bezbedan, kao što smo imali prilike da pročitamo na samom početku teksta, u zavisnosti od pola, varira I način eksploatacije određene osobe, koja biva upletena u lanac trgovine kao žrtva.  U Krivičnom zakonu Srbije[5] (“Sl. glasnik RS”, br. 85/2005, 88/2005 – ispr., 107/2005 – ispr., 72/2009, 111/2009, 121/2012, 104/2013, 108/2014 i 94/2016) trgovina ljudima(član 388), kao I trgovina maloletnim licima radi usvojenja(član 389) spadaju u grupu: Krivična dela protiv čovečnosti  I drugih dobara zaštićenih međunarodnim pravom.  U koliko se pozivamo na član 388[6] KZ Srbije, stav 1 glasi: Ko silom ili pretnjom, dovođenjem u zabludu ili održavanjem u zabludi, zloupotrebom ovlašćenja, poverenja, odnosa zavisnosti, teških prilika drugog, zadržavanjem ličnih isprava ili davanjem ili primanjem novca ili druge koristi, vrbuje, prevozi, prebacuje, predaje, prodaje, kupuje, posreduje u prodaji, sakriva ili drži drugo lice, a u cilju eksploatacije njegovog rada, prinudnog rada, vršenja krivičnih dela, prostitucije ili druge vrste seksualne eksploatacije, prosjačenja, upotrebe u pornografske svrhe, uspostavljanja ropskog ili njemu sličnog odnosa, radi oduzimanja organa ili dela tela ili radi korišćenja u oružanim sukobima, kazniće se zatvorom od tri do dvanaest godina. Kada govorimo o članu 389[7] KZ Srbije, starosna granica koju Zakon izričito spominje je 16 godina(kada se govori o licu koje je mlađe od 16 godina, a pojavljuje se u ulozi žrtve), a lica koja su izvršila krivično delo prema stavu 1 ovog člana u zavisnosti od okolnosti mogu biti kažnjena kaznom zatvora od 1 do 5 godina. Trgovina ljudima u fazama[8] Postoje tri faze kada govorimo o trgovini ljudima, a to su: Vrbovanje (regrutacija) – u pitanju je početna faza u tgovini ljudima kada se žrtva selektuje I uvlači u lanac trgovine, putem zloupotrebe npr. Poverenja, internet, ljubavnih I prijateljskih veza… Tranzit – prevoz do mesta eksploatacije,bilo da se radi o tranzitu u okviru jedne zemlje ili izvan njenih granica. Ovde vidimo još jednu razliku kada se govori o trgovini ljudima, a to je interna I eksterna trgovina. Česte su pojave da žrtve uopšte ne pređu granicu svoje zemlje. U ovoj fazi, koriste se dokumenta žrtava- lažna, ali u pojedinim slučajevima I prava. Eksploatacija – kao što sam naziv govori, žrtva je selektovana, prebačena na željeno mesto, I zatim nastupa završna faza iskorišćavanja žrtve. U zavisnosti od uzrasta/pola zavisi I način eksploatacije žrtve. Metode koje se primenjuju da bi se žrtva kontrolisala su kako fizičke tako I psihičke prirode, I podrazumevaju: oduzimanje dokumenata, fizičko nasilje, zastrašivanje, pretnje, kao I pretnje koje bi potencijalno prerasle u opasnost po porodicu žrtve u koliko se ona odluči na bekstvo. Prema podacima  Službe za koordinaciju zaštite žrtava trgovine ljudima [9]u periodu od 2005-2012. godine identifikovano je 597 žrtava trgovine ljudima, od čega  broj državljana I državljanki naše zemlje iznosi 507. Od ukupnog broja žrtava 507 su žene I 90 jesu žrtve muškog pola. Kao što navodi ASTRA[10] : Trgovina ljudima je nesporno rodni problem. Većinu žrtava trgovine ljudima u Srbiji čine žene i devojčice (87,5% prema podacima ASTRE) izložene seksualnoj eksploataciji, mada se beleži porast eksploatisanih osoba muškog pola. Kada govorimo o tome ko može biti “Target”, bitno je reći da se granice brišu. Problem koji se javlja u ovom slučaju jeste što su ljudi koji učestvuju I posreduju u vrbovanju potencijalnih žrtava najčešće bliski sa istim. Uglavnom se radi o osobi od poverenja, I neretke su  situacije da  I sami emotivni partneri predstavljaju lica koja vrbuju. Nisu takođe retke ni situacije, da mlade devojke odlučuju da izađu I upoznaju uživo ljude koje znaju samo preko društvenih mreža, ne sluteći da susret takve vrste može predstavljati ozbiljnu pretnju. Sredstva moderne komunikacije, a pogotovo popularizacija društvenih mreža, I izlaganje privatnog života velikom broju ljudi, kao I brz I lak pristup podacima mogu biti okidač za uplitanje određene osobe u lanac trgovine. S toga, pogotovo adolescentima , preventivno  treba skrenuti pažnju o bezbednom korišćenju društvenih meža, kao I podobnoj proveri određenih podataka koje nam osoba sa druge strane ekrana “servira”. Kada govorimo o ekonomskoj situaciji u zemlji I njenom uticaju na problem trgovine ljudima, možemo je sresti

Poverilac iz obligacionog odnosa sa dužnikom ima ovlašćenje da svoje potraživanje ustupi trećem licu. Ali, on to ne može učiniti putem jednostrane izjave volje, već je potrebna i saglasnost lica kome se potraživanje ustupa, a koje se naziva prijemnik ili cesionar. S druge strane, lice, odnosno poverilac koji ustupa svoje potraživanje, se naziva ustupilac ili cedent. Dakle, za cesiju je potreban ugovor o ustupanju, odnosno cesiji, koji se zaključuje između ustupioca i prijemnika putem saglasnosti njihovih izjava volje. Pri tome, nije potrebna saglasnost ustupljenog dužnika ili cesusa, jer je njemu, po pravilu, svejedno ko će mu biti poverilac. Za njega je bitno samo da se sadržina potraživanja ne menja. Ugovor o ustupanju potraživanja, prema Zakonu o obligacionim odnosima (u daljem tekstu ZOO), je neformalan, s obzirom da se za njegovo zaključenje ne zahteva posebna forma. Ovo ne važi samo ako se za pravni posao koji čini osnov ustupanja traži određena forma. Predmet ovog ugovora su samo prava potraživanja, odnosno tražbine. Što znači da se ne može cedirati ceo obligacioni odnos, već samo jedno pravo koje ishodi iz njega. Međutim, predmet ustupanja mogu biti ne samo postojeće, nego i buduće tražbine, a to su one koje još ne postoje u trenutku zaključenja ugovora o cesiji, ali za koje se zna, izvesno je, da će postojati ubuduće. Da bi takva prava potraživanja bila predmet ugovora o ustupanju, ona moraju biti određena ili makar odredljiva. Takođe, može se ustupiti ne samo cela tražbina, već i samo jedan njen deo, u kom slučaju drugi deo tražbine, koji nije predmet ustupanja, ustupilac može zadržati za sebe ili predati drugom prijemniku. Prava potraživanja koja ne mogu biti predmet ugovora o ustupanju proizilaze iz zabrana koja određuje zakon, priroda obligacionog odnosa i ugovor. Zakonske zabrane ustupanja, konkretnije, one, koje propisuje ZOO su potraživanje novčane rente usled smrti, povrede tela ili oštećenja zdravlja bliskog lica[1] i potraživanje nadoknade nematerijalne štete koje nije priznato pravnosnažnom odlukom ili pismenim sporazumom[2]. Zabrane ustupanja koje proističu iz prirode obligacionog odnosa, usmerene su, pre svega, na ona potraživanja koja su vezana za ličnost poverioca, pa bi se samim njihovim ustupanjem menjala i sadržina tražbine, a ujedno i bio ugrožen njegov cilj. Na primer, potraživanje po osnovu penzinog osiguranja, potraživanje iz predugovora da se zaključi konačan ugovor, potraživanje iz prava preče kupovine protivi se ustupanju zbog svoje prirode obligacionog odnosa iz kojeg ishodi. I na kraju, ugovorne zabrane ustupanja, proističu iz tzv. ugovora o zabrani ustupanja, koji mogu zaključiti bilo koji poverilac i dužnik nekog obligacionog odnosa. Ovim ugovorom, poverilac se obavezuje dužniku da svoje potraživanje prema njemu neće ustupiti drugome ili da barem to neće učiniti bez njegovog pristanka (čl. 436, st. 2. ZOO). Ugovorom o zabrani ustupanja postoji mogućnost za poverioca da njime isključi iz cediranja bilo koga ili određeno lice, trajno ili samo za određeno vreme. Ustupanje koje bi bilo izvršeno protivno ugovoru je bez dejstva, i to ne samo za cesusa, već i za cesionara. Cedent, usled ustupanja potraživanja, prestaje da bude poverilac, dok na njegovo mesto dolazi cesionar, kao novi poverilac. U tome se ogleda pravno dejstvo ovog instituta. Trenutkom u kome istovremeno dolazi do gubljenja i sticanja potraživanja, smatra se trenutak zaključenja ugovora o ustupanju. Bitno je istaći i to, da na cesionara prelazi ne samo glavno, već i sporedna potraživanja, a to su: pravo prvenstvene naplate, hipoteka, zaloga, pravo na kamatu, prava iz ugovora sa jemcem i sl.[3] Što se tiče odnosa između cesionara i cesusa, on se sastoji u tome, da cesus, nakon cesije, ispunjenje duga mora izvršiti svom novom poveriocu. Međutim, problem se može javiti u tome, što dužnik i ne mora da zna za cesiju, jer je ona punovažna i bez toga da on bude obavešten. Međutim, on ne sme trpeti štetu usled neznanja za cesiju.[4] Ukoliko cesus, iz dobre namere, ne znavši da je došlo do ustupanja potraživanja, izvrši isplatu cedentu, smatra se kao da ju je izvršio cesionaru i biće oslobođen obaveze prema njemu. Ali ako zna za cesiju i uprkos tome plati cedentu, ostaje i dalje u obavezi prema cesionaru. (čl. 438, st. 2. ZOO). Dakle, od važnosti je savesnost, odnosno nesavesnost ustupljenog dužnika. U interesu je cesionara da cesus bude obavešten o izvršenom ustupanju, i s toga je propisana obaveza za cedenta da obavesti cesusa o tome. (čl. 438, st. 1. ZOO). Prijemnik, s obzirom da je u položaju pravnog sledbenika, tražbina prelazi u istom onom stanju u kome je postojala, dok se nalazila kod ustupioca, u skladu sa principom: Niko ne može preneti na drugog više prava, nego što sam ima. To znači da prijemnik prema dužniku ima ista prava koja je do ustupanja imao cedent. S druge strane, i sam dužnik može istaći sve prigovore prema novom poveriocu, koje je do momenta saznanja za cesiju, mogao istaći ranije, ustupiocu. Potrebno je još razjasniti kakav je pravni odnos između cedenta i cesionara. Dejstvo cesije, između njih, sastoji se u tome što tražbina prelazi sa prvog na drugog.[5] S obzirom na tu činjenicu, ustupilac je dužan da prenese prijemniku sve isprave o dugu, na koji se potraživanje odnosi. U te isprave spadaju, pre svega, obveznice, a i druge isprave i dokazi o ustupljenom potraživanju. Ako je ustupljen samo jedan deo potraživanja, ustupilac je dužan da preda prijemniku overeni prepis obveznice ili neke druge isprave, kao dokaz postojanja ustupljenog potraživanja. Cedent može garantovati cesionaru za postojanje potraživanja u času njenog ustupanja, ako je ono izvršeno ugovorom uz nadoknadu (čl. 442. ZOO), ali mu neće odgovarati i za naplativost potraživanja u potpunosti, već samo u onom obimu u kome je izvršeno ustupanje i pod uslovom da su to ugovorne strane odredile. Takođe, odgovaraće i za naplativost kamata, troškova oko ustupanja i troškova postupka protiv dužnika. S druge strane ako je tražbina cedirana bez nadoknade, cedent ne odgovara ni za njeno postojanje, ni za njenu naplativost. Izvori: [1] Vidi član 197, st. 1 Zakona o obligacionom odnosu (“Sl. list SFRJ”, br. 29/78, 39/85, 45/89 – odluka USJ i 57/89, “Sl. list SRJ”, br. 31/93 i “Sl. list SCG”, br. 1/2003 – Ustavna

Na svakom koraku, čak i u najurbanijim delovima grada, može Vam se desiti da budete napadnuti od strane pasa lutalica, ali i od vlasničkih pasa koje neodgovorni vlasnici šetaju bez povoca. Ukoliko ste bili žrtva ovako nemilog događaja, imate pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete koju ste tom prilikom pretrpeli.             Materijalna šteta se ogleda u:             1) troškovima lečenja usled obziljnijih povreda (lekovi, snimanja, previjanja rana i u najtežim slučajevima operacija)             2) naknada izgubljene zarade usled otvaranja bolovanja ili uzimanja neplaćenog odustva radi oporavka od nastale povrede.             Nematerijalna šteta se ogleda u:             1) naknada na ime pretrpljenih fizičkih bolova;             2) naknada na ime pretrpljenog straha;             3) naknada na ime duševnih bolova usled eventualno nastala naruženosti. Ko je odgovoran? Za štetu nastalu usled napada psa lutalice odgovoran je grad Beograd, u skladu sa Statutom grada Beograda čl. 25. st. 1 tačka 14. kojim je propisano da:[1] „Grad Beograd donosi i sprovodi program kontrole i smanjenja populacije napuštenih pasa i mačaka na teritoriji grada, obezbeđuje prihvatilišta za napuštene životinje, organizuje zoohigijensku službu za obavljanaje poslova hvatanja i zbrinjavanja napuštenih životinja u prihvatilišta za životinje, neškodljivo uklanjanje leševa uginulih životinja i njihov transport do objekta za sakupljanje i tretman“. Za štetu nastalu usled napada vlasničkog psa odgovoran je vlasnik na kojeg je pas čipovan, odnosno registrovan. Kako se postaviti? Najbitnije da se odmah obratite najbližoj medicinskoj ustanovi radi pregleda sa napomenom da je u pitanju ujed psa. Nakon inicijalnog pregleda ukoliko postoje povrede, lice se upućuje na Infektivnu kliniku, radi dalje analize (primanje vakcine protiv besnila). Ukoliko se radi o psu lutalici, Infektivna klinika po službenoj dužnosti obaveštava “Veterinu Beograd” u cilju pronalaženja konkretnog psa. Nakon pribavljene medicinske dokumentacije možete se obratiti Komisiji za naknadu štete od povrede nanesene od nevlasničkih pasa, koja radi pri Sekretarijatu za privredu Grada Beograda radi sporazumnog rešenja ili drugoj nadležnoj službi ukoliko se ujed dogodio na teritoriji nekog drugog grada. Ukoliko je u pitanju vlasnički pas, poželjno je pre bilo kakvog odlaska na sud, da se obratite vlasniku psa koji vas je napao za mirno rešenje i isplatu novčanog obeštećenja. Praksa je pokazala da su iznosi koje Grad Beograd predloži oštećenima veoma mali i kreću se u domenu od maksimalnih 20.000 dinara za štetu nanetu odrasloj osobi, do 30.000 dinara za štetu nanetu detetu, te je velika verovatnoća da se nećete uspeti poravnati. U tim slučajeva, kao i u slučaju da ne uspete da se nagodite sa vlasnikom psa ukoliko nije u pitanju lutalica, morate pokrenuti sudski spor za naknadu materijalne i nematerijalne štete protiv Grada Beograda, koga u tom slučaju zastupa Gradsko javno pravobranilaštvo. Odlučujući o tužbenom zahtevu, sud će uzeti u obzir sve činjenice i dokaze koje je tužilac priložio uz tužbu. Po pravilu, kako bi se na adekvatan način utvrdila jačina intenziteta psihičkih bolova i kvalifikacija telesne povrede, sud će na predlog stranake, odrediti veštačenje. Naime, u pitanju je, najčešće, veštačenje ortopeda-traumatologa i psihijatara. Ista situacija će biti i ukoliko je pas koji vas je napao vlasnički. Ovakav parnični postupak se može okončati za relativno kratak vremenski period od 3 do 4 ročišta, što znači ukupno između godinu i dve dana. Naknade štete koje sud u ovim slučajevima dodeljuje kreće se od 100.000,00 dinara za lakše povrede, pa sve i do 500.000,00 dinara usled ozbiljnijih povreda. U poslednje vreme, međutim postoji veliki broj prevara odnosno zloupotreba od strane pojedinaca, a prilikom kojih dotični pokušavaju da predstave izvesne povrede kao ujede pasa odnosno nekih životinja ili čak u ekstremnim slučajevima sami sebi nanose povrede koje liče na ujede. Ovakve slučajeve treba prijaviti nadležnim institucijama. Potrebno je podići svest zajednice o tome da su posledice ovakvog postupka pojedinaca, odnosno pokušaja prevare, pre svega krivični postupci čiji ishod su kazne zatvora od 6 meseci do 5 godina i novčana kazna, kao i ogromna materijalna šteta koju u određenim situacijama trpi država, ali i stvaranje nezavidnog položaja onih koji su stvarno bili žrtve ovakvih nemilih događaja. Izvori: [1] Statut grada Beograda http://www.sllistbeograd.rs/pdf/2008/39-2008.pdf#view=Fit&page=1   AUTOR TEKSTA: *Napomena: Tekstovi u okviru Projekta Law bloggers / Pravni blogeri priredjeni su u vidu stručnih radova i predstavljaju vrstu pisanog rada koji sadrži korisne priloge iz domena određene struke. Stručni rad ne mora biti izvorno istraživanje i ne mora sadržati nove, originalne naučne spoznaje i rezultate. Njegova osnovna svrha sastoji se u prikupljanju i tumačenju već poznatih činjenica, informacija, stavova i teorija, na način koji doprinosi širenju naučnih spoznaja, razvijanju novih pristupa u interpretaciji i primeni postojećih naučnih rezultata i prilagođavanju tih rezultata potrebama savremene teorije i prakse. Udruženje Nomotehnički Centar iz Beograda,  ne odgovara za tumačenje prikupljenjih činjenica, informacija, stavova i teorija u autorskom radu, svaki autor odgovara za tačnost informacija u svom radu. Svako kopiranje, umnožavanje, objavljivanje i distribuiranje celine ili delova teksta predstavlja povredu autorskog prava i krivično delo (shodno odredbama Zakona o autorskom i srodnim pravima i  Krivičnog zakonika). Korišćenje delova teksta dozvoljeno je shodno autorskom pravu i uz saglasnost Udruženja Nomotehnički Centar kao i autora: Jovana Joksimović. ODRICANJE OD ODGOVORNOSTI – Sadržaj internet mesta služi u informativne i edukativne svrhe. Odgovarajući pravni instrumenti imaju prednost u odnosu na informacije sadržane na internet prezentaciji. Udruženje Nomotehnički Centar iz Beograda ne prihvata odgovornost za bilo kakvu upotrebu infromacija sadržanih na internet prezentaciji.

Sudska nadležnost je utvrđena ustavom i zakonom. Postoji a) objektivna i b) subjektivna sudska nadležnost. Objektivna nadležnost obuhvata delokrug poslova pravosudnih organa (racionalna raspodela nadležnosti između različitih vrsta pravosudnih organa, sudova, tužilaštva). Subjektivna nadležnost obuhvata prava i dužnost postupanja u određenoj pravnoj stvari.[1] Podela nadležnosti po kriterijumu odnosa između državnih pravosudnih organa (sudova): apsolutna nadležnost, relativna nadležnost, stvarna nadležnost, mesna nadležnost, funkcionalna nadležnost. Apsolutna nadležnost: svaki sud u Republici Srbiji mora biti aposlutno nadležan. Ne može biti nadležan strani sud, drugi organ i drugi državni organ u Republici Srbiji, već samo sud ima svoju apsolutnu nadležnost. Relativna nadležnost: obuhvata sud koji na osnovu vrste i stepene, područja za koje je osnovan postupa u konkretnoj pravnoj stvari (stvarna, funkcionalna, mesna) nadležnost.[2] Stvarna nadležnost: obuhvata sudove opšte nadležnosti. Stvarnu nadležnost određuje predmet spora, svojstvo subjekata, vrednost predmeta spora. Dok u krivičnim stvarima, zavisi od težine učinjenog krivičnog dela, i drugih karakteristika predmeta krivičnog postupka. Mesna nadležnost: obuhvata prava i dužnosti suda da na određenoj teritoriji vrši svoju dužnost. Može biti: personalna i stvarna mesna nadležnost. Personalna, u slučaju kad mesna nadležnost zavisi od odnosa stranke i teritorije suda. Stvarna, kad određenje mesne nadležnosti zavisi od odnosa obeležja pravne stvari i teritorije suda.[3] Funkcionalna nadležnost: obuhvata raspodelu poslova istog suda u istoj pravnoj stvari, kao i raspodelu delatnosti među sudovima različitog stepena povodom iste pravne stvari. Nadležnost sudova u Republici Srbiji: Nadležnost osnovnog suda, Nadležnost višeg suda, Nadležnost apelacionog suda, Nadležnost privrednog suda, Nadležnost Privrednog apelacionog suda, Nadležnost prekršajnog suda, Nadležnost Prekršajnog apelacionog suda, Nadležnost Upravnog suda, Nadležnost Vrhovnog kasacionog suda. Nadležnost osnovnog suda   Osnovni sudovi su stvarno nadležni da sude u prvom stepenu: za krivične stvari, građanske stvari, i za radne sporove. Za krivične stvari: učinjena krivična dela za koje je predviđena glavna kazna novčana kazna ili kazna zatvora do deset godina i deset godina. Za građanske stvari, koje obuhvataju građanski, izvršni i vanparnični postupci. Dok, za radne sporove osnovni sud ima stvarnu nadležnost povodom zasnivanja, već postojanja ili pak prestanka radnog odnosa, sva prava i obaveze iz radnog odnosa. Osnovni sudovi su funkcionalno nadležni da sude u prvom stepenu: oko odlučivanja prihvatanje molbe za prestanak mere beznednosti, pružanje pravne pomoći građanima. Nadležnost višeg suda Viši sudovi su stvarno nadležni da sude u prvom stepenu za: krivične stvari, građanske stvari, upravne stvari, i za radne sporove. Za krivične stvari: učinjena krivična dela za koja je glavna kazna predviđena predviđena kazna zatvora preko deset godina, i učinjena krivična dela za koje je predviđena blaža kazna ali su raspoređena u nadležnost viših sudova. Za građanske stvari: svi sporovi vezani za osporavanja ili utvrđivanje očinstva ili materinstva, sporovi o autorskim i srodnim pravima, zaštit pronalazaka, uzoraka, modela i žigova. Za upravne stvari: svi sporovi vezani sa matičnim evidencijama. Za radne sporove, Viši sudoi su nadležni da sud zbog štrajka, kolektivnih ugovora i obaveznog socijalnog osiguranja. Viši sudovi su funkcionalno nadležni da sude u prvom stepene: odlučuju o molbi za prestanaka mere bezbednosti, izvršavaju krivičnu presudu inostranog suda, odlučuju o sukobu nadležnosti osnovnih sudova sa svog područja, odlučuju o zabrani rasturanja štampe I širenja informacija sredstvima javnog informisanja.[4] Nadležnost apelacionog suda Apelacioni sud ima nadležnost da odlučuje u drugom stepenu: o žalbama i o sukobu nadležnosti nižih sudova sa svog područja.[5] Nadležnost privrednog suda Privredni sudovi su stvarno nadležni da sude u prvom stepenu: u sporovima između domaćih i stranih privrednih društava, sporovima o autorskim i srodnim pravima, sporovima o stranim ulaganjima, o brodovima i vazduhoplovima, plovidbi na moru i unutrašnjima vodoma i sudi druge sporove određene zakonom. Privredni sudovi su funkcionalno nadležni da sude u prvom stepenu: i vodi postupak za upis u sudski registar pravnih lica i drugih subjekata, vodi postupak stečaja i reorganizacije, I vrši druge poslove određene zakonom. Nadležnost Privrednog apelacionog suda Privredni apelacioni sud ima nadležnost da odlučuje u drugom stepenu: o žalbama na odluke privrednih sudova, i o sukobu nadležnosti i o prenošenju nadležnosti privrednih sudova. Nadležnost prekršajnog suda Prekršajni sudovi su stvarno nadležni da sude u prvom stepenu: ako nije nadležan organ uprave, i odlučuje o žalbama na odluke prekršajnog postupka donetog u organe uprave. Nadležnost Prekršajnog apelacionog suda Prekršajni apelacioni sud je nadležan da odlučuje u drugom stepenu: o žalbama na odluke prekršajnih sudova, i o sukuovu prenošenja mesne nadležnosti prekršajnih sudova. Nadležnost Upravnog suda Upravni sud je stvarno nadležan da sudi u prvom stepenu: u upravnim sporovima.[6] Nadležnost Vrhovnog kasacionog suda Vrhovni kasacioni sud je nadležan da odlučuje u drugom stepenu: u suđenju, i izvan suđenja. Nadležnost Vrhovnog kasacionog suda u suđenju odlučuje o vanrednim pravim sredstvima izjavljenim na odluke sudova Republike Srbije, i odlučuje o sukobu nadležnosti između sudova. Izvan suđenja, Vrhovni kasacioni sud ima nadležnost da imenuje sudije Ustavnog suda, daje mišljenje o kandidatu za predsednika Vrhovnog kasacionog suda, i da utvrđuje načelne pravne stavove, zbog jedinstvene sudske primene prava.[7] Izvori: Zakon o uređenju sudova (“Sl. glasnik RS”, br. 116/2008, 104/2009, 101/2010, 31/2011 – dr. zakon, 78/2011 – dr. zakon, 101/2011, 101/2013, 106/2015, 40/2015 – dr. zakon, 13/2016 i 108/2016), (čl. 24, 29, 30, 31) „Sudsko pravo“, dr Sreto Nogo, Megatrend univerzitet, Beograd, 2010. godine, 93, 96 strana. http://arhiva.mpravde.gov.rs/lt/articles/pravosudje/atlas-pravosudja-republike-srbije/nadleznost-sudova.html , pristup sajtu 14.06.2017. i 15.06.2017. godine [1] „Sudsko pravo“, dr Sreto Nogo, Megatrend univerzitet, Beograd, 2010. godine, 93 str. [2] http://arhiva.mpravde.gov.rs/lt/articles/pravosudje/atlas-pravosudja-republike-srbije/nadleznost-sudova.html , pristup sajtu 14.06.2017. godine [3] „Sudsko pravo“, dr Sreto Nogo, Megatrend univerzitet, Beograd, 2010. godine, 96 str. [4] http://arhiva.mpravde.gov.rs/lt/articles/pravosudje/atlas-pravosudja-republike-srbije/nadleznost-sudova.html, pristup sajtu 15.06.2017. godine [5] Zakon o uređenju sudova (“Sl. glasnik RS”, br. 116/2008, 104/2009, 101/2010, 31/2011 – dr. zakon, 78/2011 – dr. zakon, 101/2011, 101/2013, 106/2015, 40/2015 – dr. zakon, 13/2016 i 108/2016), (čl. 24). [6] Zakon o uređenju sudova (“Sl. glasnik RS”, br. 116/2008, 104/2009, 101/2010, 31/2011 – dr. zakon, 78/2011 – dr. zakon, 101/2011, 101/2013, 106/2015, 40/2015 – dr. zakon, 13/2016 i 108/2016), (čl. 29). [7] Zakon o uređenju sudova (“Sl. glasnik RS”, br. 116/2008, 104/2009, 101/2010, 31/2011 – dr. zakon, 78/2011 – dr. zakon, 101/2011, 101/2013, 106/2015, 40/2015 – dr. zakon, 13/2016 i 108/2016), (čl. 30-31). Autor teksta: Jelica Kusmuk. *Napomena: Tekstovi u okviru Projekta Law bloggers /