Građansko pravo

Asignacija se često definiše kao namirenje bez upotrebe novca i vrlo je popularna u današnjem poslovnom svijetu, pogotovo ukoliko uzmemo u obzir da postoji sve slabija likvidnost privrednih društava i da je asignacija svakako vrlo efikasan način da se ispuni obaveza, a pri tome smanji i rizik od nelikvidnosti. Zakon o obligacionim odnosima u čl.1020.(Sl. novine RBiH br. 2/92, 13/93 i 13/94) asignaciju (upućivanje) definiše kao ugovor kojim jedno lice uputilac (asignant) ovlašćuje drugo lice upućenika (asignata) da za njegov račun izvrši neku uslugu trećem licu, primaocu upute (asignataru), a ovog ovlašćuje da to izvršenje primi u svoje ime. Prilikom analize ugovora o asignaciji bitno je voditi računa o pravnom odnosu: primaoca upute i upućenika, primaoca upute i uputioca, uputioca i upućenika. Odnos primaoca uputa i upućenika Kada govorimo o ovom odnosu važno je imati na umu da je čl. 1021. Zakona o obligacionim odnosima regulisano da primalac uputa stiče pravo da zahtijeva od upućenika ispunjenje tek nakon što je upućenik izjavio da pristaje ispuniti određenu obavezu. Prihvatanje ispunjenja se ne može opozvati. Zakonom o obligacionim odnosima decidno je određeno da između primaoca uputa i upućenika nastaje zaseban ugovorni odnos, koji nema nikakve veze sa odnosom između uputioca i upućenika. Upute se mogu prenijeti na drugo lice, a drugo lice opet na nekog idućeg bez ograničenja s tim što ako je upućenik izjavio da prihvata uputu, to prihvatanje ima dejstvo prema svim ostalim licima kojima bi uput bio prenesen. Rok zastare za primaoca upute da traži ispunjenje nastupa nakon jedne godine, a ukoliko nije određen rok zastare, on počinje teći kada je upućenik prihvatio uputu, odnosno dao izjavu da je prihvata. Odnos primaoca uputa i uputioca Kada govorimo o odnosu između primaoca uputa i uputioca treba naglasiti da je Zakonom o obligacionim odnosima regulisano da uputilac nije dužan da prihvati uputu, ali postoji obaveza da o tome izvijesti dužnika jer će mu u suprotnom odgovarati za štetu koja mu je pričinjena. U asignaciji uput nije ispunjenje, i to znači da obaveza ne prestaje pristankom na upit, niti prihvatanjem od strane upućenika, nego tek ispunjenjem od strane upućenika. Jedna od glavnih obaveza u asignaciji je da u slučaju da upućenik odbije pristanak na uput, ili odbije ispunjenje koje mu zahtjeva primalac uputa ili izjavi da ga unaprijed ne želi izvršiti, primalac uputa je dužan o tome izvijestiti uputioca ili mu u suprotnom odgovara za štetu. Odnos uputioca i upućenika U ovom pravnom odnosu važno je naglasiti da upućenik nije dužan prihvatiti uput, čak i ako je dužnik uputioca. Ukoliko dođe do otvaranja stečaja nad imovinom uputioca to po samom zakonu povlaiči za sobom i opozivanje upute, osim kad je upućenik prihvatio uput prije otvaranja stečaja. Za punovažnost ugovora o asignaciji potrebna je pisana forma. Također, kako asignacija kao ugovor vrlo često može implicirati na izbjegavanje određenih obaveza prema državi, kao i sumnja na nepoštivanje propisa iz segmenta pranja novca, ovakvi ugovori su u državama pod posebnim monitoringom regulatornih i istražnih tijela. Izvori: Zakon o obligacionim odnosima u čl.1020.(Sl. novine RBiH br. 2/92, 13/93 i 13/94 Ivan Idžojtić, Namira bez uporabe novca (obračunska namira, obračunsko plaćanje), Financije i pravo, V3 No.1 Prosinac 2015. Alenka Poljičak, Obračunska plaćanja, Asignacija i preuzimanje duga Autor teksta: Zlatan Omerspahić. *Napomena: Tekstovi u okviru Projekta Law bloggers / Pravni blogeri, priredjeni su u vidu stručnih radova i predstavljaju vrstu pisanog rada koji sadrži korisne priloge iz domena određene struke. Stručni rad ne mora biti izvorno istraživanje i ne mora sadržati nove, originalne naučne spoznaje i rezultate. Njegova osnovna svrha sastoji se u prikupljanju i tumačenju već poznatih činjenica, informacija, stavova i teorija, na način koji doprinosi širenju naučnih spoznaja, razvijanju novih pristupa u interpretaciji i primeni postojećih naučnih rezultata i prilagođavanju tih rezultata potrebama savremene teorije i prakse. Udruženje Nomotehnički Centar iz Beograda,  ne odgovara za tumačenje prikupljenjih činjenica, informacija, stavova i teorija u autorskom radu, svaki autor odgovara za tačnost informacija u svom radu. Svako kopiranje, umnožavanje, objavljivanje i distribuiranje celine ili delova teksta predstavlja povredu autorskog prava i krivično delo (shodno odredbama Zakona o autorskom i srodnim pravima i  Krivičnog zakonika). Korišćenje delova teksta dozvoljeno je shodno autorskom pravu i uz saglasnost Udruženja Nomotehnički Centar kao i autora: Zlatan Omerspahić. ODRICANJE OD ODGOVORNOSTI – Sadržaj internet mesta služi u informativne i edukativne svrhe. Odgovarajući pravni instrumenti imaju prednost u odnosu na informacije sadržane na internet prezentaciji. Udruženje Nomotehnički Centar iz Beograda ne prihvata odgovornost za bilo kakvu upotrebu infromacija sadržanih na internet prezentaciji.

Pojam pravnog nedosatka stvari Kod teretnih ugovora, obe ugovorne strane vide zadovoljenje nekog svog interesa. S tim u vezi, prenosilac, u njima, ima dvostruku obavezu: obavezu prenosa državine i obavezu prenosa prava. Što znači da sama predaja stvari, koja je predmet konkretnog ugovornog odnosa, nije dovoljna. Sam faktički prenos stvari, mora da prati i adekvatan prenos prava na njoj. Prenosilac je u obavezi da garantuje pribaviocu da preneto pravo postoji i da nema pravnih smetnji za njegovu upotrebu. Drugačije rečeno, on treba da odgovara za postojanje i naplativost prenetog prava, odnosno za veritet i bonitet. U slučaju da se pokaže, da je u pitanju pravo koje uopšte ne postoji ili da nema odgovarajuću sadržinu (ima pravnih smetnji), tada je u pitanju stvar sa pravnim nedostatkom. Pravni nedostatak podrazumeva činjenicu da treća lica imaju izvesna prava na stvar, koja isključuju, umanjuju ili ograničavaju pravo pribavioca. Ona uzurpiraju njegovo pravo na stvar, odnosno njegov pravni položaj u vezi sa stvari. Treća lica se mogu pozivati na to da imaju neka stvarna prava ili pravo potraživanja na prenetoj stvari (na primer: prodavac je prodao tuđu stvar, dakle stvar koja uopšte nije bila u njegovoj svojini ili stvar opeterećenu pravom službenosti, određenu parcelu zemljišta na kojoj postoji pravo prolaza vlasnika susednog zemljišta). Takođe, pravo pribavioca može biti uzurpirano ne samo putem određenih prava trećih lica, koja isključuju ili umanjuju njegovo pravo, već i putem ograničenja javnopravne prirode (na primer: zabrana gradnje na određenom zemljištu).[1] Potrebno je, međutim, da ta ograničenja pribaviocu nisu bila poznata, a da je prenosilac za njih znao ili je znao da se mogu očekivati, a nije ih saopštio pribaviocu.[2] Dakle, pribavilac je u toj situaciji savestan, a prenosilac nesavestan. U svakoj od ovih situacija, pribavilac, dakle, ili nije uopšte stekao pravo koje je trebalo da stekne ili ga je stekao u manjem obimu nego što je očekivao. Pravni nedostaci služe trećim licima kao osnov da pribavioca ometaju u korišćenju prava, da ga isključe u tome ili ograniče. Što znači da se nedostatak u pravu ispoljava kao premoć istovrsnog ili sličnog prava nekog trećeg nad pravom pribavioca.[3] I ta ’’pravna pobeda’’ trećeg lica nad pribaviocem se naziva evikcija. Samim tim i odgovornost zbog pravnog nedostatka stvari, možemo imenovati kao odgovornost za evikciju. Pojam i vrste evikcije Pod evikcijom treba prvenstveno razumeti činjenicu da je pribavilac izgubio državinu stvari na koju mu je pravo preneto, zato što ju je morao dati trećem licu koje je dokazalo da je njen vlasnik. Međutim, evikcija postoji i kada pribavilac zadrži stvar po nekom drugom pravnom osnovu, u odnosu na pravo koje mu prenosilac ustupa (na primer: dobio je stvar na poklon ili nasledio od pravog vlasnika, a prethodno mu je istu stvar predao prenosilac). Evikcija se može javiti još i kada pravna pretenzija trećeg lica ne dovede do oduzimanja državine stvari, već se ispoljava tako što pretendent na nju ima jedino pravo službenosti ili zakupa, koje je pribavilac dužan da trpi kao pravo koje je jače u odnosu na ono koje on ima. Ali, samo isticanje pravne pretenzije od strane trećeg lica protiv pribavioca, ne dovodi do evikcije. Isticanje jedino stvara opasnost da do evikcije dodje. Evikcija neće nastupiti tek tako. Da bi nastupila, potrebno je da se prethodno pokrenuti spor oko preimućstva sukobljenih prava okonča na štetu pribavioca, tj. da treće lice izađe iz spora kao pobednik. Dakle, evikcije nema, na primer, samim tim što je pribavilac predao stvar trećem licu, zbog toga što je ono vlasnik, već je potrebno da pribavilac to učini nakon prethodno okončanog spora u kome je treće lice dokazalo svoje vlasničko svojstvo. Ili na primer, evikcija neće nastupiti ako pribavilac samo obavesti prenosioca da ga treće lice ometa u korišćenju prava svojine isticanjem prava službenosti, već tek kada treće lice dokaže postojanje svog prava pred sudom u sporu. Od ovog pravila postoji jedan izuzetak u srpskom pravu. Naime, evikcija postoji i kada pribavilac, bez spora i bez obaveštavanja prenosioca, prizna osnovano pravo trećeg i ustupi mu stvar ili mu isplati izvesnu sumu novca da bi ovaj odustao od svog očiglednog prava.[4] S obzirom na to u kojoj meri je pravna pretenzija trećeg pogodila pravo pribavioca, razlikuju se potpuna i delimična evikcija. Potpuna evikcija postoji kada se pribavilac u potpunosti onemogućuje u koriščenju prava koje je, po osnovu ugovora, trebalo da stekne. To znači da da je treće lice dokazalo postojanje svog jačeg prava u odnosu na pravo pribavioca, i na taj način, njegovo pravo u potpunosti negira, apsorbuje, eliminiše, jednom rečju, isključuje pravo pribavioca. Na primer: u sporu pred sudom se utvrdi da je treće lice vlasnik kupljene stvari i da pribavilac uopšte nije ni stekao svojinu na njoj.[5] Delimična evikcija postoji kada pribaviočevo pravo nije u potpunosti isključeno pravom trećeg lica, nego je samo umanjeno ili ograničeno. Na primer: kada vlasnik izgubi državinu samo dela stvari usled postojanja suvlasništva trećeg lica ili kada je stvar opterećena pravom službenosti ili zakupa u korist trećeg lica.[6] Potrebno je istaći da je prenosilac taj koji ima obavezu da zaštiti pribavioca od opasnosti potpune ili delimične evikcije koja može doći od trećeg lica. Što znači da je on dužan da spreči, odnosno predupredi evikciju. Uslovi obaveze zaštite od evikcije Sama dužnost prenosioca pretpostavlja određene uslove. Prvi je da pribavilac mora biti pravno uzmeniren od nekog trećeg. Ovaj uslov biće ispunjen onda kada treće lice istakne određenu pravnu pretenziju koja pogađa pravo pribavioca. Pritom treba naglasiti da isticanje može biti učinjeno i mimo suda i tako dovesti do evikcije. Dakle, treće lice ne mora pokrenuti spor pred sudom, putem tužbe ili prigovora, i samo na taj način isključiti, umanjiti ili ograničiti pravo pribavioca. Jedino što mu je potrebno, kako bi uspeo u svojoj nameri, je da njegov zahtev bude očigledno osnovan, odnosno potkrepljen dokazima. Drugi uslov tiče se samog nedostatka stvari, koji mora postojati u vreme kada je ugovor između prenosioca i pribavioca zaključen, tj. u vreme kada je pribavilac trebao da stekne neko pravo povodom ugovora, pa ga nije stekao ili ga je stekao u nepotpunom obimu. Obaveza zaštite od evikcije

Svojina ili vlasništvo, kao neprikosnoveno i zaštićeno pravo na slobodno i po svojoj volji držanje, raspolaganje i korištenje neke stvari, se može sticati na više načina. Onaj najzastupljeniji je svakako zaključenje pravnog posla ili nasljeđivanje, kojim sticalac dobija onaj obim prava koje je imalo lice od kojeg je to pravo preneseno. Međutim, u praksi se vrlo često nailazi na situacije kada jedno lice uđe u posjed ili državinu neke pokretne ili nepokretne stvari, sa namjerom ili bez nje, savjesno ili ne, te se tada postavlja pitanje da li to lice postaje vlasnik takve stvari i pod kakvim uslovima. Takve situacije su prepoznate i opisane u Zakonu o stvarnim pravima Republike Srpske[1], kao održaj, građenje na tuđem zemljištu, građenje tuđim materijalom, doziđivanje i nadziđivanje, prekoračenje međe građenjem, građenje na tuđem pravu građenja, sijanje i sađenje kao i priraštaj zemljišta. Predmet takvih prava su pretežno nekretnine, mada u slučaju sađenja i sijanja to su plodovi biljaka zasađenih na tuđem zemljištu[2]. Zakon je za ovakve pravne situacije propisao određene uslove koji se moraju ispuniti da bi se steklo vlasništvo na zakonom opisane načine, ali i ukoliko se ispune svi ti uslovi, on ne postaje vlasnik, sve dok ga sud u parničnom postupku, deklarativnom presudom ne proglasi vlasnikom predmetne stvari. Jedan od najčešćih slučajeva sticanja svojine na osnovu zakona jeste održaj ili dosjelost, koja omogućava licima koji su duži vremenski period u posjedu neke nepokretnosti, koju koriste i od koje ubiru plodove, da postanu vlasnici te nepokretnosti. Da bi se steklo vlasništvo putem dosjelosti, potrebno je biti u neprekidnoj državini te stvari 10 godina i duže, te državina mora biti zakonita i savjestna.[3] Zakonita državina je ona stečena po nekom valjanom pravnom osnovu, koji ne uključuje sticanje navedene stvari silom, prevarom, zloupotrebama i na slične nedozvoljene načine. Savjestnost državine postoji kada lice koje drži neku stvar ne zna i ne može znati da nema pravo na državinu te stvari, drugim riječima, ukoliko mu je poznato da ta stvar pripada drugom licu po nekom zakonskom osnovu, smatra se nesavjesnim držaocem te stvari. Razlika između savjesne i zakonite državine u pogledu sticanja prava vlasništva na osnovu iste, jeste u tome što savjesna državina može preći u vlasništvo, i pored tog što nije zakonita, nakon proteka perioda od 20 godina,[4] dok nesavjesna državina ne može ni pod kojim uslovom preći u svojinu. Savjesni držalac postaje nesavjestan u onom trenutku kad bude obavješten o pravu drugog lica na tu stvar, da li sudskom ili nekom drugom odlukom, da li obavještenjem od lica koje polaže pravo na toj stvari, odnosno nekog drugog lica. Savjesnost državine se pretpostavlja, tako da je teret dokazivanja na onome ko tvrdi suprotno. Sam rok potreban za održaj, počinje teći od onog dana kad je držalac stupio u samostalnu državinu, a prestaje istekom posljednjeg dana potrebnog za održaj. Pored dosjelosti, pravo vlasništva se može steći i građenjem na tuđem zemljištu[5], po načelu superficies solo credit[6] ali samo u slučaju da je graditelj objekta savjestan (da nije je znao niti je mogao znati da zemljište pripada drugom licu). Tada mu pripada pravo vlasništva na zgradi sa zemljištem ispod zgrade i i zemljištem koji služi za redovnu upotrebu zgrade, a vlasnik zemljišta ima pravo samo na naknadu u visni tržišne cijene zemljišta prije građenja. Ako graditelj objekta nije bio savjestan, ima pravo na naknadu za izgrađeni objekat, po pravilima obligacionog prava, a vlasnik zemljišta bez obzira na savjesnost ima pravo na vlasništvo na zgradi ili vraćanje u prijašnje stanje (rušenje objekta). Posebna pravna situacija prestavlja i priraštaj zemljišta[7], kada prirodnim putem nastane ostrvo u sredini vodotoka ili kada vodotok otrgne komad zemljišta pa ga pripoji drugom zemljištu. U prvom slučaju ostrvo prirasta zemljištima duž tog ostrva na obe strane obale po dužini zemljišta, a ako je nastalo na jednoj polovini vodotoka, prirasta zemljištu na bližoj obali. U drugom slučaju vlasnik otrgnutog zemljišta može vratiti taj dio u roku od godinu dana, u suprotnom, taj dio zemljišta postaje sastavni dio zemljišta kojem je pripojen. Pravo svojine po zakonu stiče i savjestno lice koje prekorači među građenjem[8], na zahvaćenom zemljištu, uz obavezu isplate tržišne vrijednosti zemljišta, dok građenje tuđim materijalom može bit samo osnov za naknadu vlasniku materijala, bez mogućnosti sticanja prava svojine po tom osnovu. Dogradnja, preuređenje i ulaganje u neki objekat, ne mogu biti osnov za sticanje vlasništva, osim u dogovoru sa vlasnikom objekta koji se dograđuje i preuređuje, ali je svakako osnov za naknadu uloženog prema obligacionom pravu. Pored gore nabrojanih stvarnopravnih situacija sticanja svojine zakonskim putem, postoje i upravnopravni načini sticanja vlasništva i to putem upravnih postupaka eksproprijacije, arondacije, komasacije i uzurpacije. Oni su uređeni posebnim zakonima, i vode se po pravilima opšteg upravnog postupka, koji se pokreće po sili zakona ili po zahtjevu stranke, kao u slučaju uzurpacije. Eksproprijacija, arondacija i komasacija prestavljaju oduzimanje prava svojine licima od strane države, radi opšteg intresa ili radi racionalnije obrade zemljišta. U slučaju eksproprijacije privatna svojina se pretvara u državnu svojinu, a u slučaju arondacije i komasacije svojina na poljoprivrednom zemljištu se dodeljuje drugim licima. U svim slučajevima prethodni vlasnik zemljišta ima pravo na naknadu za oduzetu nepokretnost. Uzurpacija je posebna vrsta održaja, kao osnova za sticanja prava svojine na državnom zemljištu. To je za razliku od eksproprijacije, pretvaranje državnog u privatno vlasništvo pod određenim uslovima. Taj postupak je regulisan Zakonom o uzurpacijama RS[9], i tačno propisuje uslove pod kojima se može steći pravo svojine na državnoj imovini, ukoliko lice istu neprekidno koristi i obrađuje duži vremenski period. Postupak zavisi i od činjenice da li se na tom zemljištu nalazi objekat, pri čemu su veće šanse sticanja svojine na zemljištu ispod objekta i zemljištu koji služi za redovnu upotrebu tog objekta, a koji bi se opet vodio po odredbama Zakona o stvarnim pravima i njegovim izmjenama i dopunama.[10] IZVORI: Zakon o stvarnim pravima RS („Službeni glasnik RS“ broj 124/08,58/09 i 95/11) Zakon o uzurpacijama („Službeni glasnik RS“ broj 70/06) [1] „Službeni glasnik RS“ broj 124/08, 58/09, 95/11. [2] Članovi od 58-65, Zakona o stvarnim pravima [3] Član 58.  Stav 1 ZSP-a [4] Član 58. Stav 2

Kako je leto još uvek u toku a sezona putovanja u punom jeku, pitanja koja svakodnevno čujemo u svojoj okolini su pitanja upravo vezana za pripremu dokumentacije koja je neophodna za putovanje. U praksi najčešći je slučaj da maloletno dete, dete koje još uvek nije navršilo 18 godina života, putuje van granica zemlje sa oba svoja roditelja. Međutim, ono sa čime se najčešće susrećemo u praksi i što se samim tim podrazumeva nije zakonom predviđeno kao obaveza. Zakon ne uskraćuje mogućnost da maloletno dete putuje samo sa jednim roditeljem ili da putuje bez oba svoje roditelja. Pojam maloletnik određuje se limitiranjem starosne granice, pri čemu je kalendarski uzrast osnovno merilo. Reč je o sledećim uzrastima:[1] ● mlađi maloletnik ( od 14 do 16 godina ); ● stariji maloletnik (od 16 – 18 godina ); ● lica u uzrastu od 18 do 21 godine nazivaju se mlađa punoletna lica Opšte, primarne informacije o putovanju maloletnika van granica Republike Srbije i kratak pregled istih izgleda ovako: ● maloletnici do 5 godina ne mogu da putuju samostalno; ● maloletnici od 5 do 14 godina mogu da putuju u pratnji osobe starije od 16 godina ili u službenoj pratnji ( npr. aerodromsko ili kabinsko osoblje ) uz pisanu saglasnost roditelja; ● mlađi maloletnici uzrasta od 14 – 16 godina mogu da putuju samostalno, uz pisanu saglasnost roditelja; ● deca preko 17 godina smatraju se odraslim putnicima; Roditelji koji šalju dete na put bez pratnje u obavezi su da:[2] → obezbede sve putne isprave za dete – putnu kartu, pasoš, vizu ( ukoliko je neophodna ); → obezbede pisanu roditeljsku saglasnost za putovanje; → se postaraju da u dečijem prtljagu nema robe koja podleže carini, kao ni predmeta koji nisu za dečiju upotrebu, niti spadaju u neki od nedozvoljenih predmeta; → ostanu uz dete do samog polaska, zbog eventualnog kašnjenja ili otkazivanja putovanja; ↘Šta kada van granice Republike Srbije treba da otputuje maloletno dete, razvedenih roditelja ? Prvo pitanje koje se nameće je: ↘Da li roditeljsko pavo vrše oba ili samo jedan roditelj ? U ovom slučaju, ovo nije sporno pitanje, pitanje koje se mora razmatrati, jer je u oba slučaja ( i kada jedan roditelj vrši roditeljsko pravo i kada roditelji zajedno vrše roditeljsko pravo ) neophodna je saglasnost oba roditelja. Da pojasnim : Prema važećem Porodičnom zakonu Republike Srbije[3], o pitanjima koja bitno utiču na život deteta kao što su : obrazovanje, veći medicinski zahvat, raposloganje imovinom deteta velike vrednosti, život u inostranstvu ( samim tim i putovanje u inostranstvo ) .. pitaju se oba roditelja ne vezano za to da li je jedan od roditelja u potpunosti ( ili delimično ) lišen roditeljskog prava. PISANA RODITELJSKA SAGLASNOST ZA PUTOVANJE MALOLETNOG DETETA U INOSTRANSTVO Propisi Republike Srbije nisu precizno uredili ovu oblast. Zakon o zaštiti državne granice[4]  predviđa da je za prelazak preko granice Republike Srbije potrebna samo važeća putna isprava ( biometrijski pasoš ).  Formalno gledano, ne postoji pisani trag, odredba – propis kojim je predviđena obaveza posedovanja pisane roditeljske saglasnosti onda kada dete putuje sa pratiocem, jedinm roditeljem ili samo. Shodno tome, ni jedan službenik ne može usloviti prelazak granice takvom potvrdom. ↘Zašto onda uopšte govorimo o istoj ? Iz dva razloga. Prvi – je taj da nije isključena mogućnost da nakon prelaska granice naše zemlje službenici države u koju dete putuje ili preko čije se teritorije tranzitira zatražiti ovaj dokument. Drugi – je da je usled učestalih kirminalnih pojava, poput trgovine decom, poželjno imati ovaj dokument.   KAKO DO PISANE RODITELJSKE SAGLASNOSTI ZA PUTOVANJE MALOLETNOG DETETA U INOSTRANSTVO ? Izjava o saglasnosti može se pribaciti u : diplomatsko – konzularnom predstavništu zemlje koja to traži, a u koju dete putuje ili preko čije se teritorije tranzitira;  kod javnog beležnika ( notara ) Od dokumentacije potrebno je : → priložiti ličnu kartu ( koja se daje na uvid radi identifikacije ); → priložiti izvod iz matične knjige rođenih deteta ( ne stariji od 6 meseci ); → navesti JMBG osobe kojoj se daje saglasnot; Iako sam na samom početku teksta navela da je reč o opštim informacijama, želim još jednom da naglasim da su ovde priložene samo opšte informacije. Kako se propisi menjaju  i razlikuju od države do države, radi sigurnosti a i na osnovu preporuke Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije, pre putovanja deteta svaku informaciju proverite u diplomatsko – konzularnom predstavništvu zemlje u koju maloletnik treba da otputuje. Izvori: http://arhiva.mup.gov.rs/cms_lat/sadrzaj.nsf/putovanje-malotnih-lica-preko-granice.h Prelazak maloletnika preko granice – saglasnost roditelja http://www.beg.aero/lat/strana/8171/putovanje-dece https://www.putujsigurno.rs/svet-putovanja/saglasnost-roditelja-za-putovanje-maloletnog-deteta-u-inostranstvo# Kada je potrebna saglasnost roditelja za putovanje dece u inostranstvo http://www.infocentrala.rs/saglasnost-roditelja-za-putovanje-dece-u-inostranstvo-od-380-do-760-din/ Putovanje maloletnika https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9C%D0%B0%D0%BB%D0%BE%D0%BB%D0%B5%D1%82%D0%BD%D0%B8%D0%BA http://www.paragraf.rs/propisi/porodicni_zakon.html http://www.paragraf.rs/propisi/zakon_o_zastiti_drzavne_granice.html [1]https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9C%D0%B0%D0%BB%D0%BE%D0%BB%D0%B5%D1%82%D0%BD%D0%B8%D0%BA [2] http://www.beg.aero/lat/strana/8171/putovanje-dece [3] Porodični zakon Republike Srbije (Sl. glasnik RS, br 18/2005, 72/2011 – dr. zakon i 6/2015 ) http://www.paragraf.rs/propisi/porodicni_zakon.html [4] Zakon o zaštiti državne granice Repblike Srbije ( Sl. glasnik RS, br. 97/2008 i 20/2015 – dr. zakon ) http://www.paragraf.rs/propisi/zakon_o_zastiti_drzavne_granice.html Autor teksta: Tamara Spasić *Napomena: Tekstovi u okviru Projekta Law bloggers / Pravni blogeri priredjeni su u vidu stručnih radova i predstavljaju vrstu pisanog rada koji sadrži korisne priloge iz domena određene struke. Stručni rad ne mora biti izvorno istraživanje i ne mora sadržati nove, originalne naučne spoznaje i rezultate. Njegova osnovna svrha sastoji se u prikupljanju i tumačenju već poznatih činjenica, informacija, stavova i teorija, na način koji doprinosi širenju naučnih spoznaja, razvijanju novih pristupa u interpretaciji i primeni postojećih naučnih rezultata i prilagođavanju tih rezultata potrebama savremene teorije i prakse. Udruženje Nomotehnički Centar iz Beograda,  ne odgovara za tumačenje prikupljenjih činjenica, informacija, stavova i teorija u autorskom radu, svaki autor odgovara za tačnost informacija u svom radu. Svako kopiranje, umnožavanje, objavljivanje i distribuiranje celine ili delova teksta predstavlja povredu autorskog prava i krivično delo (shodno odredbama Zakona o autorskom i srodnim pravima i  Krivičnog zakonika). Korišćenje delova teksta dozvoljeno je shodno autorskom pravu i uz saglasnost Udruženja Nomotehnički Centar kao i autora: Tamara Spasić. ODRICANJE OD ODGOVORNOSTI – Sadržaj internet mesta služi u informativne i edukativne svrhe. Odgovarajući pravni instrumenti imaju prednost u odnosu na informacije sadržane na internet prezentaciji. Udruženje Nomotehnički Centar iz Beograda ne prihvata odgovornost za bilo kakvu upotrebu infromacija

Premda je naša „kuća“ locirana u jednom od najprometnijih delova Evrope, i da se nalazila kao okosnica najvažnijih puteva koji su povezivali četiri strane sveta, možemo reći da predstavlja pravi biser kada se govori o spomeničkom nasleđu. Nismo u potpunosti svesni da je prošlost, neminovno svuda oko nas, i da gazeći određenim ulicama, prolazeći pored određenih zdanja, pravimo neku neraskidivu sponu između nje i sadašnjice. Podaci Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture[1]– Beograd su jasni i precizni: Nepokretna kulturna dobra od izuzetnog značaja broje 234 nepokretnosi Nepokretna kulturna dobra od velikog značaja broje 630 nepokretnosti Centralni registar spomenika kulture 2196 spomenika kulture. Da li ste znali da su samo neki od njih: Terazijska česma u Beogradu, Spomenik Knezu Mihailu (čuveni spomenik „Kod Konja“ u Beogradu, Manastir Gračanica, Vila predsedništva vlade, Palisad na teritoriji Kraljeva, Ćele kula u Nišu, zgrada Gimnazije u Smederevu…? Pored ovakve klasifikacije postoje još i centralni registri: Znamenitih mesta Prostornih kulturno-istorijskih celina Registar arheoloških nalazišta *Istorija zaštite u Srbiji nastala je 1844.[2] godine kada je na predlog Jovana Sterije Popovića knez Aleksandar Karađorđević izdao Uredbu o zabrani rušenja starih gradova I njihovih razvalina. Uredba o zaštiti spomenika drevnosti  prvi je opšti akt o zaštiti kulturnog nasleđa u Srbiji i predstavlja jedan od prvih savremenih opštih spomeničkopravnih akata u Evropi 19. veka. Ime kojim se služi danas, Zavod[3] je stekao 1960. godine, a njegov prvi direktor bio je književnik Milorad Panić.  Kada govorimo o pravnoj zaštiti danas, najvažniji jeste Zakon o kulturnim dobrima[4](“Sl. glasnik RS”, br. 71/94, 52/2011 – dr. zakoni i 99/2011 – dr. zakon) , a čiji član 1[5] glasi: Ovim zakonom uređuje se sistem zaštite i korišćenja kulturnih dobara i utvrđuju uslovi za obavljanje delatnosti zaštite kulturnih dobara. Bitno je razgraničiti, na šta se poziva i sam Zakon u članu 3[6] da kulturnim dobrom može biti proglašena i pokretna stvar, a ne samo nepokretnost. Ta pokretna stvar (res mobilis) ili pak fond tj. zbirka pokretnih stvari biće proglašena kulturnim dobrom ukoliko ispuni sve uslove koji su utvrđeni  zakonom, bitno je da se pokretnosti pojavljuju kao celina. Zakon[7] jasno propisuje okolnosti/uslove pod kojima jedna nepokretnost kulminira u kulturno dobro. Kada govorimo o razvrstavanju kulturnih dobara, gradacijski to izgleda ovako: Kulturna dobra Kulturna dobra od velikog značaja Kulturna dobra od izuzetnog značaja *Kulturna dobra se upisuju u registre prema vrstama. Registri kulurnih dobara su javni. Javnost ovih registara je naime logična. Premda se radi o dobru koje je od opšteg značaja za istoriju, kulturu, društvo…jedne zemlje. Kada govorimo o tome, u čijoj se svojini nalaze ova dobra, razrešenje nam nudi član 12[8] Zakona o kulturnim dobrima koji glasi: Dobro koje uživa prethodnu zaštitu, a nalazi se u zemlji ili vodi, ili je izvađeno iz zemlje ili vode, u državnoj je svojini. Pored Zakona[9], pravna zaštita kulturnih dobara u RS jeste utvrđena i unutrašnjim aktima[10] koje je doneo sam  Republički zavod za zaštitu spomenika kulture- Beograd. Tri pravilnika, jedan poslovnik i Aneks Pravilnika o sadržaju projekta jesu pravna dokumenta koja predstvaljaju osnove pravne zaštite. Naravno, Zavod[11] je doneo i svoj Statut. Nadovezujemo se na priću o pokretnostima, ali ovoga puta govorimo o izvozu umetničkih predmeta u inostranstvo. Uzmimo na primer, da se bilo ko od nas pojavljuje kao sopstvenik nekog umetničkog predmeta. Bitno je znati da se bilo koji umetnički predmet ne može izneti u inostranstvo na osnovu “slobodne volje“. Potrebno je otići u Zavod[12] i dobiti posebno rešenje kojim će Vam biti omogućeno preneti umetninu u inostranstvo. Takodje, postoji posebna procedura, u koliko se pojavljujete kao vlasnik umetničkog predmeta koji je stariji od 50 godina. Kulturna dobra u Republici Srbiji, koja su pod zaštitom UNESC-a[13] su sledeća: Gamzigrad, Romulijana (2007.) Srednjovekovni spomenići na Kosovu (2004.) Stari Ras I Sopoćani (1979.) Stećci- sredjovekovni nadgrobni spomenici od kamena (2016.) Manastir Studenica (1986.) *Ovih 5 kulturnih dobara predstavljaju zdanja koja su upisana na Svetsku listu kulturnih dobara. Pored izuzetnog značaja za društvo i buduće naraštaje, treba napomenuti i ekonomski potencijal koji imaju ovakva mesta. Govori se prvenstveno o jako dobroj podlozi za razvoj turizma, privlačenje turista kako domaćih, tako i stranih, ožiljavanjem  naseljenih mesta u čijoj se blizini nalaze ova kulturna dobra, živim dodirom sa istorijom, razvijanjem arheologije u Srbiji, edukaciji populacije svih uzrasta, rekreaciji, odmoru, ekspanziji kulturnih emisija, jednom kulturnom omažu našoj zemlji, i jednoj vrsti nasleđa koje će odolevati i vekovima posle nas. Putem raspisanih javnih tendera[14], možemo biti u toku sa radovima koji se odvijaju na ovim spomenicima kulture. U toku su tenderi za: -Konzervatorsko restauratorske radove na zidnom slikarstvu Bogorodičine crkve u manastiru Studenica I- konzervatorsko restauratorski radovi na mozaicima u krstionici I konzervacija delova kamene plastike na arheološom nalazištu Caričin grad. Zbog toga, što ne spojiti lepo i korisno? Možemo, veoma lako, putovai kroz vekove u samo jednom danu.  Od Gradske kuće u Subotici, do Smederevske tvrđave, na oltaru manastira Šišatovac u Sremskoj MItrovici, na kafi kod Kneginje Ljubice u Beogradu, , vratiti se u doba kneza Miloša Obrenovića kod “Takovskog grma” u Gornjem Milanovcu,”popiti vino” u Vinogradskom podrumu u Čačku, posetiti kuću Svetozara Markovića u Kragujevcu, pa na konak u zadužbinu Stefana Nemanje- Studenicu kod Kraljeva, koračati Caričinim gradom u Lebanu, na zidinama Srednjovekovnog grada Zvečana u Kosovskoj Mitrovici… *Svako od pobrojanih zdanja predstavlja nepokretno kulturno dobro od izuzetnog značaja. Učinimo jedan naklon kulturi, istoriji, umetnosti koje su čvrsto svezane pravom I prebojene vremenom,a koje opet uspevaju da odole vremenu, da ne budu zaboravljene I uživaju poštovanje u ovako maloj sredini kao što je naša. Jer, prave vrednosti uvek pronađu svoj put. Izvori: http://www.heritage.gov.rs/cirilica/index.php http://www.paragraf.rs/propisi/zakon_o_kulturnim_dobrima.html https://books.google.rs/books/about/Spomeni%C4%8Dko_nasle%C4%91e_Srbije.html?id=npInAAAAMAAJ&redir_esc=y http://whc.unesco.org/en/statesparties/rs/[1] http://www.heritage.gov.rs/cirilica/index.php [2] http://www.heritage.gov.rs/cirilica/index.php [3] http://www.heritage.gov.rs/cirilica/index.php [4] http://www.paragraf.rs/propisi/zakon_o_kulturnim_dobrima.html [5] http://www.paragraf.rs/propisi/zakon_o_kulturnim_dobrima.html [6] http://www.paragraf.rs/propisi/zakon_o_kulturnim_dobrima.html [7] http://www.paragraf.rs/propisi/zakon_o_kulturnim_dobrima.html [8] http://www.paragraf.rs/propisi/zakon_o_kulturnim_dobrima.html [9] http://www.paragraf.rs/propisi/zakon_o_kulturnim_dobrima.html [10] http://www.heritage.gov.rs/cirilica/index.php [11] http://www.heritage.gov.rs/cirilica/index.php [12] http://www.heritage.gov.rs/cirilica/index.php [13] http://whc.unesco.org/en/statesparties/rs/ [14] http://www.heritage.gov.rs/cirilica/index.php Autor teksta: Marija Mijajlović *Napomena: Tekstovi u okviru Projekta Law bloggers / Pravni blogeri priredjeni su u vidu stručnih radova i predstavljaju vrstu pisanog rada koji sadrži korisne priloge iz domena određene struke. Stručni rad ne mora biti izvorno istraživanje i ne mora sadržati nove, originalne naučne spoznaje i rezultate. Njegova osnovna svrha sastoji se u prikupljanju i tumačenju već

Pored toga što ugovor može proizvoditi dejstvo samo za ugovorne strane koje su učestvovale u njegovom zaključenju, on može biti ugovoren i u korist trećeg lica. Treće lice u tom ugovoru učestvuje sa vlastitim pravom potraživanja prema dužniku. Ono, dakle, neposredno može svoje pravo usmeriti i ostvariti ga u odnosu na ugovornu stranu iz ugovora, iako u njemu nije neposredno učestvovao. Ono se ne pojavljuje ni kao zastupnik, ni kao pravni sledbenik poverioca. Njemu takav pravni status određuju same ugovorne strane i to putem zaključivanja tzv. pravog ugovora u korist trećeg lica.[1] Na taj način, učinjen je izuzetak od pravila da ugovor ne dejstvuje prema trećima, već samo u okviru i prema ugovornim stranama. Istorija ovog ugovora nije tako daleka, jer se ugovor u korist trećeg lica pojavio u doba razvijenog prometa dobara i usluga. Savremeni život nameće sve veću potrebu za ovim tipom ugovora. Kao primere iz prakse možemo navesti ugovor o osiguranju života i poklon sa nalogom. Interesantno je da, na primer, englesko pravo još uvek ne poznaje ovaj pravni institut. Ono je ostalo dosledno učenju da se ugovorom mogu zasnivati prava i obaveze samo između lica koja predstavljaju njegove strane. Međutim, englesko pravo je našlo drugačiji način za primenu ugovora u korist trećeg, jer je neizbežno da se on mora primeniti zbog uslova koje postavlja savremeni način života (na primer u oblasti osiguranja). Kod osiguranja života u korist bračnog druga ili dece, korisnici osiguranja smatraju se kao lica koja imaju prava iz ustanove trust, koja im omogućuje direktno obraćanje osiguravaocu. U tom smislu, trust možemo predstaviti kao surogat ugovora u korist trećeg lica.[2] Ugovorom u korist trećeg lica, jedna ugovorna strana se obavezuje drugoj da će određenu činidbu izvršiti nekom trećem, s tim što se treći ovlašćuje da od dužnika samostalno i direktno zahteva ispunjenje ugovora u svoju korist. Dakle, kod ovog ugovora razlikujemo tri lica: ono koje obećava da će učiniti nešto trećem, odnosno da će svoju činidbu izvršiti trećem licu i koje se naziva obećalac ili promitent; ono kome se takvo obećanje daje, a koje se naziva stipulant ili promisar i lice u čiju korist prva dva nešto ugovaraju, a to je korisnik ili beneficijar.[3] Razlika među njima je u tome što su prva dva lica uvek određena, dok treće lice može biti i odredljivo, što znači da će ga obećalac i stipulant naknadno odrediti nakon zaključenja ugovora. Ono samo nije određeno u trenutku zaključenja ugovora. Pravila logike nalažu da se treće lice, ukoliko je odredljivo, kasnije odredi, jer bi ovakav ugovor izgubio svaki smisao bez trećeg lica. Treće lice stiče pravo poverioca iz ugovora u čijem zaključenju ne učestvuje. Kako bi stekao to pravo, treće lice ne mora da ima ni volju da se nešto zaključi u njegovu korist, niti znanje o tome, pa samim tim nije potrebna ni njegova poslovna sposobnost. Štaviše, svojstvo trećeg lica može imati lice koje još nije ni rođeno, odnosno preduzeće koje nije osnovano. Ono što je interesantno, treće lice može i da ne prihvati pravo koje mu se nudi, već da ga odbije. Svako ima mogućnost da sa pravom koje ima, odnosno koje može imati, raspolaže kako god hoće. Ako ga odbije, smatra se kao da ga nikada nije ni steklo. Ali, ako ga prihvati, stipulant ne može, bez njegove saglasnosti, ni opozvati, ni izmeniti korist koja je za njega ugovorena.[4] Izmena je moguća samo ako je takva mogućnost predviđena ugovorom. Međutim, ovo ograničenje za stipulanta ne važi u jednom slučaju. Naime, ako se ugovorom u korist trećeg lica, promitent obavezao da će učiniti nešto u korist trećeg, ali tek posle smrti stipulanta, onda stipulant može tako ugovorenu korist opozvati u svako vreme, pa i testamentom, naravno ako iz samog ugovora ne proizlazi što drugo.[5] Ugovor u korist trećeg lica stvara pravne odnose između tri, prethodno navedena, lica. Što se tiče odnosa između obećaoca i korisnika, prvi, ima položaj dužnika, a drugi, položaj poverioca u ovom odnosu. To znači da je korisnik ovlašćen da neposredno zahteva ono što je ugovoreno za njega, odnosno ono na šta se obećalac obavezao stipulantu. Korisnik svoje pravo izvorno ostvaruje, jer ono njemu pripada od početka, tj. od trenutka obavezivanja obećaoca. Korisnik ga ne izvodi iz prava stipulanta, jer on to pravo uopšte nema. Korisnik nije ni cesionar, jer ni ne mora znati za postojanje zaključenog ugovora u njegovu korist, a ni zastupani, jer stipulant zaključuje ugovor u svoje ime.[6] Ipak, pravo korisnika na ispunjenje činidbe od obećaoca, i pored toga što je izvorno, zasniva se na ugovoru u korist trećeg lica. Iz tog razloga, sudbina njegovor prava zavisiće od sudbine ugovora. Korisnikovo pravo, dakle, prati sudbinu ugovora. Ono ima, neki vid, akcesornosti u odnosu na ugovor. Potraživanju korisnika, obećalac može da istakne tzv. objektivne prigovore, a to su svi prigovori koji proističu iz samog ugovora, koje ujedno može istaći i prema stipulantu.[7] Tu, na primer, spadaju: prigovor nevažnosti ugovora, prigovor neispunjenog ugovora, prigovor neurednog ispunjenja i sl. S druge strane, prigovore lične prirode, tzv. subjektivne prigovore, može isticati samo prema stipulantu, kao što su na primer prigovor kompenzacije, nesposobnosti i sl, ali ne može i prema korisniku. Bitno je istaći da ovo pravilo važi ako ovi prigovori ne proizilaze iz ugovora. Druga je stvar ako obećalac takve prigovore ima naspram korisnika lično. Bitno je napomenuti i to, da korisnik raspolaže pravom potraživanja samo od obećaoca. On, nema položaj druge ugovorne strane, jer ugovor zaključuju obećalac i stipulant. Zbog toga su njegova prava, kao poverioca, donekle manja od prava poverioca koji ima status ugovornika. Ona dakle nisu istovetna. Na primer, korisnik ne može da traži izvršenje ugovora u potpunosti, već samo korist koja je ugovorena za njega.[8] Odnos između obećaoca i stupulanta (odnos pokrića) može imati različitu sadržinu. Široko posmatrano, svaki tip ugovora se može zaključiti u korist trećeg lica, pa iz tog razloga i ovaj odnos može imati izgled kupca i prodavca, zakupodavca i zakupca, poklonodavca i poklonoprimca i sl. Ako je reč o uzajamno obavezujućem, sinalagmatičnom, ugovoru, obećalac i stipulant imaju uzajamna prava i obaveze, s tom razlikom što je

Sve veća razvijenost delatnosti informacionih tehnologija na našem tržištu dovela je do učestalije primene tkzv. „en-di-ej“ ugovora. Izraz je preuzet iz engleskog jezika i predstavlja skraćenicu za Non-Disclosure-Agreement, što bi u našem jeziku označavalo neodavanje tajni ili obavezivanje na poverljivost i čuvanje podataka. Primena Ugovora o poverljivosti je dosta široka, pa se tako nemojte iznenaditi ako prilikom odlaska na razgovor za posao dobijete da potpišete jedan ovakav. Često ga koriste banke, investitori bilo u građevinskoj struci, bilo investitori u star-up firme, advokati i slično. • Svrha Ugovora o poverljivosti Njime se jedna ugovorna strana (ukoliko se radi o jednostranom, kao što je recimo slučaj kod poslodavca i lica koje dolazi na razgovor za posao) ili obe ugovorne strane (ukoliko se radi o dvostranom, kao što je recimo slučaj poslovne saradnje između dve firme) štite od iznošenja poverljivih informacija koje obuhvataju delove podataka o specifičnim znanjima, poslovnoj tajni, informacije o klijentima ili proizvodima, strateškim planovima i druge informacije koje su poverljive i vlasništvo isključivo određene kompanije ili fizičkog lica, a mogu biti od koristi konkurenciji. Ovaj ugovor navodi potpisnika/e da ne može/mogu da otkrije/u ili na bilo koji način profitira/ju od informacije koja se odnosi na firmu/fizičko lice sa kojom je sporazum potpisan. • Ugovorne odredbe 1. Mesto i datum zaključenja Ugovora 2. Ugovorne strane – Specifičnost ovog Ugovora je što se ne može uvek tačno prevideti koja ugovorna strana je Davalac poverljivih informacija, a koja Primalac. Recimo, prilikom poslovne saradnje dve firme, obe i daju i primaju poverljive informacije one druge strane. 3. Predmet Ugovora – njega je potrebno jasno definisati, npr. „Ugovorne strane su se sporazumele da započnu pregovore ili zaključe ugovor o zajedničkoj poslovnoj saradnji, odnosno već poslovno sarađuju u domenu svojih delatnosti. Radi ostvarenja saradnje iz prethodnog stava, svaka Ugovorna strana može otkriti određene poverljive informacije drugoj Ugovornoj strani.“ 4. Definicije šta se ima smatrati poverljivom informacijom npr: „ uključujući ali se ne ograničavajući na znanje i iskustvo (know-how), ideje, koncepte, dizajn, poslovnu praksu, dokumentaciju, prototipove, crteže, statističke podatke, šifre za softver, tehnologiju istraživanja i razvoja, podatke o troškovima, profitu ili o marži, druge finansijske podatke, informacije o klijentima, dobavljačima i zaposlenima, o poslovnim planovima, poslovnim tajnama i o pravima intelektualne svojine..“ , kao i šta ne predstavlja poverljive informacije npr: „koje Ugovorna strana na osnovu svoje prethodno postojeće dokumentacije može dokazati da ih je pribavila na zakonit način pre nego što su saopštene“ 5. Zaštita poverljivih informacija – ovde je potrebno definisati kako se faktički štite poverljive informacije napred definisane, npr: „..da neće otkriti ni jednu Poverljivu informaciju bilo kom trećem licu, izuzev direktorima, zaposlenima, predstavnicima, savetnicima, ili na drugi način angažovanim licima te Ugovorne strane, za koje je neophodno da budu upoznati sa tom Poverljivom informacijom radi izvršenja poslova iz zajedničke poslovne saradnje“ 6. Ograničavanje odgovornosti za odavanje Poverljivih informacija – ovde se radi o situaciji kada se poverljive informacije odaju policiji, inspekciji ili drugim državnim organima, kada je to Zakonom ili prinudnim propisima propisano; 7. Dužina trajanja Ugovora i rok za vraćanje Poverljivih informacija – dužina trajanja se uglavnom ugovara na period od minimum jedne do maksimum pet godina. Kada ugovor istekne potrebno je definisati u kom vremenskom periodu i na koji način će razmenjena dokumentacija koja predstavlja poverljivu informaciju biti vraćena između ugovornih strana. 8. Ugovorna kazna – potrebno je definisati određenu novčanu sumu koja će služiti kao naknada štete za povredu, tj otkrivanje poverljivih informacija od strane bilo koje ugovorne strane; 9. Davanje izjava i garancija – Ugovorna strana koja prima Poverljivu informaciju ne može davati bilo kakve garancije ili sačinjavati bilo kakve ugovore, bez prethodne saglasnosti ugovorne strane koja Poverljivu informaciju daje. Ukratko, jedna Ugovorna strana ne može bazirati svoje poslovanje na Poverljivim informacijama druge ugovorne strane ukoliko to ne ugovore. 10. Prava intelektualne svojine – neophodno je definisati da se ovim Ugovor ne prenose i ne ustupaju bilo koja prava intelektualne svojine sa jedne Ugovorne strane na drugu; 11. Nadležnost sudova – ugovara se da će se bilo koji spor koji proizađe iz ovog Ugovora, strane pokušati da reše mirno, u suprotnom biće nadležan određeni sud. Ovaj odredba je naročitno bitna ako se ugovor zaključuje sa stranim kompanijama. Specifična pravna vrednost Ugovora o poverljivosti je ta što on može da bude zaključen nezavisno od bilo kog drugog pravnog posla. Recimo da je Vaša firma start-up i da imate određenu ideju, ali su vam potrebna finansijska sredstva kako bi ste istu razvili i izbacili na tržište u vidu nekog krajnjeg proizvoda. Tada počinjete da tražite potencijalne investitore, obavite mnogo razgovora sa različitim firmama ili fizičkim licima, gde Vi njima morate da izložite kompletnu Vašu ideju. Ukoliko svakom od potencijalnih investitora date da potpiše Ugovor o poverljivosti, pre nego što mu otkrijete Vašu ideju, oni će biti vezani Ugovorom da ne smeju niti da koriste niti da odaju Vašu ideju, bilo da posle stupe sa Vama u poslovnu saradnju ili ne. Preporuka je da se Ugovori o poveljivosti podataka zaključuju pre uključivanja u pregovore i projekte, svuda gde je potrebno prezentovati svoje inovativne ideje, proizvode ili tehnologije prema potencijalnim poslovnim partnerima, ali i da se odredbe o poverljivosti podataka kasnije inkorporiraju u glavne ugovore (Ugovore o poslovnoj saradnji, Ugovore o radu, Ugovore o delu, Ugovore o izradi web-prezentacije itd). AUTOR TEKSTA: Jovana Joksimović, advokatski pripravnik *Napomena: Tekstovi u okviru Projekta Law bloggers / Pravni blogeri priredjeni su u vidu stručnih radova i predstavljaju vrstu pisanog rada koji sadrži korisne priloge iz domena određene struke. Stručni rad ne mora biti izvorno istraživanje i ne mora sadržati nove, originalne naučne spoznaje i rezultate. Njegova osnovna svrha sastoji se u prikupljanju i tumačenju već poznatih činjenica, informacija, stavova i teorija, na način koji doprinosi širenju naučnih spoznaja, razvijanju novih pristupa u interpretaciji i primeni postojećih naučnih rezultata i prilagođavanju tih rezultata potrebama savremene teorije i prakse. Udruženje Nomotehnički Centar iz Beograda,  ne odgovara za tumačenje prikupljenjih činjenica, informacija, stavova i teorija u autorskom radu, svaki autor odgovara za tačnost informacija u svom radu. Svako kopiranje, umnožavanje, objavljivanje i distribuiranje celine ili delova teksta predstavlja povredu

Potraživanje, kao pravni odnos između fizičkih i pravnih lica, kao uostalom i svaki drugi odnos između ljudi, treba prvenstveno da se zasniva na povjerenju, a zatim i na poštovanju svačijeg vremena i novca, uz visoku primjenu jednog od osnovnih načela obligacionog prava- Pacta sund servanda. (Dogovor je zakon za stranke.) Međutim, loši privredni tokovi i sve slabija likvidnosti, kako fizičkih, tako i pravnih lica, dovodi do  neispunjenja ili djelimičnog ispunjenja ugovornih i drugih obaveza, gdje načelo povjerenja i poštovanja, zamjenjuje sve veći broj skupih i neprijatnih sudskih postupaka naplate potraživanja, a koja opet najviše rezultiraju potpunim prekidom poslovne saradnje i gubitkom povjerenja između prijatelja, saradnika i poslovnih partnera. Shodno navedenom, ovaj tekst bi trebao da posluži kao svojevrsni priručnik za sve one koji se nađu u situaciji da svoje dugove i svoja potraživanja moraju tražiti posredstvom suda. Potraživanje, kao obligacioni odnos, koji nastaje ugovorom, počinjenom štetom, deliktom, jednostranom izjavom volje i itd., može se stvarati između fizičkih lica, fizičkog i pravnog lica ili pravnih lica u privredi. Potraživanja fizičkih lica, kao građana, odnosno nosilaca prava i obaveza, nastaju iz raznih životnih situacija, kao što su neisplaćena potraživanja iz radnih odnosa, učinjene materijalne ili nematerijalne štete, ugovora o prometu robe (kupovina auta i sl.), po osnovu izdržavnja i itd. Potraživanja pravnih lica se pretežno baziraju na ugovorima u privredi, kojima se odvija poslovna saradnja. Način naplate potraživanja preko sudskih organa uslovljen je postojanjem ili nepostojanjem izvršnih ili vjerodostojnih isprava, kojima bi dokazali svoja potraživanja. Izvršna isprava je sudska odluka, zaključeno poravnanje ili neka druga odluka donosena od strane državnih upravnih organa koja glasi na određenu obavezu, kao i notarske isprave. Vjerodostojne isprave su mjenica, ček sa protestom, računi ili izvodi iz poslovnih knjiga za cijene komunalnih usluga isporuke vode, smeća ili električne energije. Ukoliko fizičko ili pravno lice ne posjeduje jednu takvu ispravu, potrebno je da svoje potraživanje dokazuje u parničnom postupku pokretanjem tužbe za utvrđenje u zavisnosti od vrste obligacionog odnosa. Taj postupak je regulisan Zakonom o parničnom posupku, nakon kojeg, ukoliko se isti uspješno okonča, pokreće izvršni postupak na osnovu donesene sudske presude ili rješenja ( samo u slučaju smetanja posjeda). Ukoliko postoji izvršna ili vjerodostojna isprava, naplata potraživanja odvija se po Zakonu o izvršnom postupku, podnošenjem prijedloga za izvršenje na osnovu izvršne ili vjerodostojne isprave. Prijedlog za izvršenje je formalan akt, koji mora biti precizno napisan, uz obavezno navođenje podataka o tražiocu izvršenja, izvršeniku, sredstvu i predmetu izvršenja, broju žiro ili tekućeg računa izvršenika i tražioca izvršenja, jedinstvenog identifikacionog broja za pravna lica, oznaku nepokretnosti ukoliko je ista predmet izvršenja te ostale podatke propisane Zakonom o izvršnom postupku. Potrebno je napraviti razliku između sredstva izvršenja i predmeta izvršenja. Sredstvo izvršenja su izvršne radnje ili sistem radnji kojima se izvršenje provodi, a to mogu biti u slučaju izvršenja na nepokretnosti, zabilježba izvršenja u zemljišnim knjigama, procjena i prodaja nepokretnosti, kod pokretnih stvari zapljena, procjena i prodaja pokretnih stvari u svojini izvršenika, zapljena novčanih sredstava sa računa izvršenika i prenos istih na račun tražioca izvršenja i slično. Kao predmet izvršenja mogu biti nepokretnosti, pokretne stvari, novčana sredstva na računu dužnika, potraživanja da se preda ili isporuči pokretna stvar ili preda nepokretnost, dionice, hartije od vrijednosti i udjeli u pravnom licu, vraćanje zaposlenog na rad odnosno službu, predaja djeteta i itd. U slučaju imoviskih prava, pokretnih i nepokretnih stvari, potrebno je da ista budu u svojini izvršenika. Ukoliko neko treće lice ima neko pravo na predmetu izvršenja, koje sprečava izvršenje, ono može podnijeti prigovor protiv izvršenja tražeći da se izvršenje na tom predmetu proglasi nedopuštenim, u obimu u kojem su prava tog lica zahvaćena izvršenjem. Po prigovoru trećeg lica sud može odlučiti u izvršnom postupku ili ga uputiti na parnicu, u zavisnosti od toga da li lice ima presudu ili drugu odgovarajuću javnu ispravu kojom dokazuje svoje pravo. Kao treća lica u praksi  se najčešće javljaju roditelji ili bračni supružnici izvršenika, mada to mogu biti i lica koja nisu u bliskom odnosu prema dužniku, kao naprimjer stanodavac ili jemac iz Ugovora o kreditu. U pogledu nadležnosti suda, za naplatu potraživanja prema fizičkim licima nadležni su osnovni sudovi a za naplatu potraživanja između pravnih lica nadležni su privredni sudovi, što ima određen značaj u pogledu brzine sporovđenja postupka prinudne naplate, te fizička lica, za razliku od pravnih, mogu računati na nešto sporiji postupak namirenja potraživanja pred osnovnim sudovima. Mjesna nadležnost  pretežno zavisi od sredstava i predmeta izvršenja, prema odredbama Zakona o  izvršnom postupku. Trošove postupka u vezi sa odredjivanjem i provodjenjem izvršenja snosi tražilac izvršenja, a koji se sastoje od takse na prijedlog za izvršenje, rješenje o izvršenju kao i na prvostepenu odluku ukoliko postupak pređe u parnicu. Sud obično traži da se troškovi postupka unaprijed plate u roku koji odredi sud, a ukoliko se troškovi ne predujme, sud će izvršenje obustaviti. Kasnije, izvršenik je dužan da tražiocu izvršenja nadoknadi sve troškove koji su bili potrebni za izvršenje. Da bi sam postupak naplate potraživanja sudskim putem bio efikasan i svrsishodan, potrebno je prethodno provjeriti da li je fizičko i pravno lice likvidno, i da li posjeduje imovinu na osnovu koje se potraživanje može naplatiti. U slučaju da je dužnik pravno lice, potrebno je provjeriti da li je isti  brisan iz registra pravnih subjekata, da li postoji pravnih sljedbenik istog, da li je žiro račun pravnog lica u blokadi, da li fizičko ili pravno lice posjeduje imovinu upisanu u javnim evidencijama o nekretninama, da li je nad pravnim licem eventualno otvoren postupak stečaja ili likvidacije, u kojem slučaju bi povjerilac trebao odmah da prijavi svoje potraživanje, da li postoje pokretne stvari u imovini izvršenika i slično. Izvršni postupak, kako se vidi, prestavlja specifičan postupak u kojem se prepliću pravila kako izvršnog tako i parničnog postupka, u kojem pravila postupka u mnogome zavisi od sredstava i predmeta izvršenja. Zato, ako odlučite da svoje potraživanje naplatite sudskim putem, prethodno dobro provjerite i saznajte sve podatke o potencijalnom izvršeniku, razmotrite eventualne koristi i gubitke, a u svakom slučaju, ukoliko smatrate da imate nedovoljno znanje i iskustvo u nastupanju pred izvršnim sudom, potražite profesionalnu pravničku pomoć.

Ono što je nezaobilazno u svakoj raspravi u parničnom postupku u sudu su dokazna sredstva. Dokazna sredstva ili dokazi se mogu predlagati u parničnom postupku do glavne rasprave, gde se izvode na glavnoj raspravi u sudu. Svakoj stranci kojoj se osporavaju činjenice potrebna su dokazna sredstva koja će osporiti istinitost tvrdnje kojoj protivna stranka predlaže sudu. Dokazno sredstvo ili dokaz je stvar ili lice koje omogućuje sudu da čulnim opažanjem stekne saznanje o istinitosti tvrdnje o relevantnoj činjenici.[1] Postoje dve grupe dokaznih sredstava: stvarna i lična dokazna sredstva. Stvarna dokazna sredstva su: isprave i predmeti uviđaja. Lična dokazna sredstva su: svedoci, veštaci, i stranke. U Zakonu o parničnom postupku[2] navedeno je svih pet dokaznih sredstava: 1. Uviđaj; 2. Isprave; 3. Svedoci; 4. Veštaci; i 5. Saslušanje stranaka. Uviđaj Uviđaj je neposredno čulno opažanje suda o svojstvima stvari ili lica.[3] Pretežno se koristi prilikom uviđaja čulo vida, ali i druga čula: sluha i dodira. Može da se vrši uviđaj i izvan suda, ako nalaže predmet koji se vodi u sudu. Ponekad je potrebno i prisustvo veštaka, njegovo stručno mišljenje, zarad što verodostojnijeg utvrđenja istinitosti dokaza. Sud može da odredi da se uviđaj snima u celosti ili delimično, i da se obavi na licu mestu. Uviđaj sprovodi parnični sud, a njegov rezultat se unosi u zapisnik na glavnoj raspravi, ili zapisnik sa ročišta koji je urađen na licu mesta. Isprave Isprava je stvarno dokazno sredstvo i može se definisati kao predmet na kome je pismeno izražena jedna misao.[4] Isprava u sudu predstavlja dokazno sredstvo, na kojem nije bitno koji je jezik i pismo,i na kojem materijalu je napisano, već je samo bitno da je ta isprava evidentna u dokazivanju činjenice pred sudom. Isprave mogu biti: javne i privatne. Javne su one isprave koje su izdate od nadležnog državnog organa i druge organizacije, koja imaju poverana vršenja javnih ovlašćenja na osnovu zakona. Javne isprave moraju biti autentične, i one se dele na: domaće javne isprave i strane javne isprave. Privatne isprave mogu sačiniti sva fizička i pravna lica, i državni organi koji nemaju javna ovlašćenja. Svedoci Svedok može biti svako lice, koje ima dve sposobnosti: sposobnost opažanja i sposobnost reprodukovanja. Dakle, svedok ne iskazuje svoje mišljenje pred sudom, već verodostojno prenosi svoja opažanja koja su se desila uz njegovo prisustvo događaju.Svedok koji je prisustvovao događaju prenosi svoje neposredno saznanje, a svedok koji je stekao svoje saznanje od drugih lica iznosi svoje posredno saznanje na ročište. Prema Zakonu o parničnom postupku[5] svedok može svoj iskaz da prenese sudu pisanom izjavom ili tonskim i optičkim snimkom. Pisana izjava svedoka mora da bude overena u sudu ili od strane lica javnog ovlašćenja, dok se tonski i optički snimak svedočenja čuva ili uništava, i uređuje se prema Sudskom poslovniku. Svedok ne može da bude: Lice koje nije sposobno da prenese adekvatno svoje opažanje, koje nije zdravstveno u mogućnosti da zapazi određene činjenice koje bi trebalo da reprodukuje na ročište. Sudija predmetnog spora ne smije da bude svedok u tom sporu. Parnična stranka ne može da da bude svedok, da bude u isto vreme i stranka vodećeg predmetnog spora i svedok koji iskazuje svoje svedočenje. Lice koje zbog svoje dužnosti ne može da reprodukuje svoje opažanje na ročište, jer bi povredilo dužnost čuvanja tajne. Ovo lice može da svedoči pred sudom, tek kada ga nadležni organ oslobodi te dužnosti čuvanja tajni. Veštaci Veštak je stručno, profesionalno lice koje iznosi svoje stručno mišljenje na osnovu predmeta spora i određenih spisa koja je istražio, koja su neophodna za razjašnjenje spora. Razlika između veštaka i svedoka je: veštak je zamenjiv i predstavlja stručno lice koje iznosi stručno mišljenje na osnovu predmeta veštačenja. Dok, svedok je lice koje reprodukuje svoje opažanje na osnovu neposrednog i posrednog saznanja, i ne sme da iskazuje svoje mišljenje. Jedino o čemu veštak ne daje svoje stručno mišljenje je o pravnom pitanju. Sud je jedino ovlašćen da se bavi pravnim pitanjima i pravnim pravilima. Saslušanje stranaka Stranka na samom početku parnice biva informativno saslušana, o predmetu spora, o dokazima koje treba da izvede, o spornim činjenicama obe stranke. To sve zbog daljeg toka parničnog postupka. Taj početni razgovor između sudije i stranke, ne predstavlja saslušanje stranke kao dokaznog sredstva. Sud na osnovu svih prikupljenih dokaza: uviđaja, isprave, svedoka, veštaka, i dalje smatra da nije dovoljno prikupljenih dokaza već da je nužno da se sasluša i stranka. U tom slučaju stranka se sasluša kao novo dokazno sredstvo za predmetni spor. Prilikom saslušanja stranke, sud poziva obe stranke da se saslušaju. Sa teorijskog i praktičnog pogleda ovaj vid saslušanja, nije pouzdan. Smatra se da u većini slučajeva svaka stranka zastupa svoj subjektivni stav, i brani svoj interes u predmetnom sporu. Ovaj dokaz se samo primenjuje onda kada sud nema dovoljno dokaza za razjašnjenje spora, ili kada sud želi da se uveri u svoje stečeno uverenje od prethodnih dokaznih sredstava. Izvori: Prof. dr Aleksandar Radovanoc, Građansko procesno pravo, Univerzitet Privredna akademija u Novom Sadu – Pravni fakultet za privredu i pravosuđe, Novi Sad, 2014. godine, 174, 194, 195 strana Zakon o parničnom postupku (“Sl. glasnik RS”, br. 72/2011, 49/2013 – odluka US, 74/2013 – odluka US i 55/2014) [1] Prof. dr Aleksandar Radovanov Građansko procesno pravo, Univerzitet Privredna akademija u Novom Sadu – Pravni fakultet za privredu i pravosuđe, Novi Sad, 2014. godine, 174 strana. [2] ZPP (“Sl. glasnik RS”, br. 72/2011, 49/2013 – odluka US, 74/2013 – odluka US i 55/2014) [3] Prof. dr Aleksandar Radovanov Građansko procesno pravo, Univerzitet Privredna akademija u Novom Sadu – Pravni fakultet za privredu i pravosuđe, Novi Sad, 2014. godine, 194 strana. [4] Prof. dr Aleksandar Radovanov Građansko procesno pravo, Univerzitet Privredna akademija u Novom Sadu – Pravni fakultet za privredu i pravosuđe, Novi Sad, 2014. godine, 195 strana. [5] ZPP (“Sl. glasnik RS”, br. 72/2011, 49/2013 – odluka US, 74/2013 – odluka US i 55/2014) Autor teksta: Jelica Kusmuk. *Napomena: Tekstovi u okviru Projekta Law bloggers / Pravni blogeri, priredjeni su u vidu stručnih radova i predstavljaju vrstu pisanog rada koji sadrži korisne priloge iz domena određene struke. Stručni rad ne

Bilo da kupujete ili prodajete automobil, jedno od najčešćih pitanja sa kojima se suočavate jeste kako da sastavite adekvatan Ugovor o kupoprodaji motornog vozila, zatim pitanja poreza, prenosa vlasništva i registracije. Pre zaključenja Ugovora o kupoprodaji motornog vozila, odnosno pre same kupovine istog, kupac bi trebalo da obrati pažnju na sledeće: Da uradi proveru i poređenje podataka iz saobraćajne dozvole, lične karte i samog vozila (ime vlasnika, broj motora i šasije i sl.). Da proveri pravni status vozila u Registru založnog prava na internet sajtu Agencije za privredne registre apr.gov.rs. Ovo je posebno važno ako se vozilo ne kupuje od dilera, već od fizičkog lica. Ako se kupi vozilo koje je opterećeno založnim pravom, banka, odnosno drugi poverilac u slučaju neredovnog izmirenja duga, može da vrši prodaju založenog vozila. Da preuzme vozilo sa rezervnim ključevima, a ukoliko se preuzimanje vozila odlaže konstatovati u ugovoru da do preuzimanja vozila za eventualnu štetu odgovara prodavac. Obratiti pažnju da u ugovoru o kupoprodaji vozilo bude precizno opisano, da postoji klauzula u kojoj prodavac tvrdi da vozilo nije otuđio ili opteretio i da postoji klauzula u kojoj prodavac izjavljuje da je primio novac. Ako je vozilo sa drugog registarskog područja od opštine na kojoj je prodavac, moraju se odjaviti tablice u mestu izdavanja registarskih tablica i tu platiti porez. Prodavac bi trebalo, takođe, da pre same prodaje svog motornog vozila obrati pažnju na sledeće: Da proveri ispravnost novca, najbolje posredstvom neke agencije za posredovanje i registraciju vozila. Da obrati pažnju da u ugovoru o kupoprodaji bude navedeno šta je sve predato kupcu (rezervni ključevi, saobraćajna dozvola, polisa osiguranja i sl.), da stoji klauzula koja je kod nas uobičajena odnosno da sve troškove, takse i poreze snosi kupac, te da stoji klauzula da se vozilo kupuje u viđenom stanju. Ugovor o kupoprodaji vozila se od 1. marta 2017. godine može zaključivati isključivo kod nadležnih Javnih beležnika.  Ukoliko odlučite da Ugovor sastavljate sami, nepohodno je da pored osnovnih elementa kao što su podaci o prodavcu i kupcu, kupoprodajnoj ceni sadrži obavezno i detaljne podatke o vozilu kao što su: Vrsta, Marka, Tip, Godina Proizvodnje, Radna zapremina motora, Snaga motora, Broj motora, Broj šasije, Dopuštena nosivost, Broj sedišta, Boja karoserije, Oznaka registarskog područja i Registarski broj. Nakon zaključenja i overe Ugovora o kupoprodaji kod nadležnog Javnog beležnika, kao i isplati kupoprodajne cene u celosti, sledeći korak jeste plaćanje poreza na prenos apsolutnih prava za predmetno vozilo. Zakonska je obaveza prodavca da plati porez na prenos apsolutnih prava, međutim praksa je drugačija, pa se ta obaveza Ugovorom prenosi na Kupca. Po potpisivanju kupoprodajnog ugovora, rok za plaćanje poreza na prenos apsolutnih prava je 15 dana u poreskoj upravi u opštini prodavca. Porez na prenos apsolutnih prava iznosi 2,5% od vrednosti vozila po zvaničnom katalogu AMSS, a kada je prodavac polovnog vozila privredni subjekat koji je obveznik PDV, prodavac obračunava i PDV u iznosu od 20%. Za polovna vozila koja su nabavljena posle 2005. godine prilikom kupoprodaje se ne obračunava PDV shodno članu 6, stav 1, tačka 2 Zakona o porezu na dodatu vrednost[1] (sva novija vozila koja se ne kupuju iz uvoza). Dakle, bez obzira na obavezu obračunavanja PDV ili ne, u svim slučajevima, plaća se i porez na prenos apsolutnih prava u iznosu od 2,5% od vrednosti vozila. Ako je vozilo sa drugog registarskog područja od opštine na kojoj je prodavac, moraju se odjaviti tablice u mestu izdavanja registarskih tablica i tu platiti porez. Za prijavljivanje poreza, potrebno je nadležnoj Poreskoj upravi podneti Poresku prijavu za utvrđivanje poreza na prenos apsolutnih prava tzv. PPI-4 obrazac[2], dva originala Ugovora i očitanu saobraćajnu dozvolu. Zatim Poreska uprava donosi Rešenje o visini poreza i obaveštava Vas o iznosu. Nakon plaćanja, dokaz se dostavlja nadležnom poreskom inspektoru, koji izdaje Potvrdu o plaćenom porezu. Nakon namirenja poreske obaveze, sledi prenos vlasništva nad vozilom na kupca. Taj proces se odvija pred nadležnom Policijskom upravom. Ukoliko je do isteka registracije vozila ostalo duže od mesec dana, da biste dobili novu saobraćajnu dozvolu na svoje ime potrebno je da nadležnom MUP-u dostavite: poništenu staru saobraćajnu dozvolu, kupoprodajni ugovor sa potvrdom o plaćenom porezu, očitanu ličnu kartu, staru polisu osiguranja i uplaćene administrativne takse (visina zavisi od modela, tipa vozila kao i godine starosti). Prodavac i kupac se mogu dogovoriti i da će se preregistracija vozila vršiti naknadno, a da će se vozilo određeno vreme voziti po punomoćju. I u ovom slučaju kupac bi trebalo da zaključi validan kupoprodajni ugovor radi sigurnosti i dokazivanja da je kupoprodaja izvršena u slučaju spora ili saobraćajne nesreće. Punomoćjem se ovlašćuje kupac da može da raspolaže vozilom po svom nahođenju, da ga koristi i upravlja vozilom u zemlji i inostranstvu, da može da ga dalje proda i obavi sve druge pravne i faktičke radnje u cilju raspolaganja vozilom. Organi unutrašnjih poslova u praksi zahtevaju da ovakvo punomoćje bude overeno kod nadležnog Javnog beležnika. Međutim, davanje ovlašćenja kupcu bez prenosa vlasništva može dovesti do niza potecijalnih opasnosti kao što su:             1) Saobraćajne kazne i kazne za parkiranje – bez obzira što ste vi kupcu dali ovlašćenje i sva prava koja idu uz njega, ukoliko taj automobil snimi kamera za praćenje vožnje u žutoj traci ili prolazak kroz crveno svetlo, kazna će stići na vašu adresu. Onda dolazite u situaciju u kojoj Vi morate da se pojavite na sudu i dokazujete da više niste vlasnik predmetnog vozila. Iako je dokazivanje uz overeni kupoprodajni ugovor i ovlašćenje lako, ipak iziskuje mnogo utrošenog vremena i novca.             2) Gubite bonus kod obaveznog osiguranja – ako se vozilo koje ste prodali i dalje vodi na vas, kada kupite novo vozilo po pitanju obaveznog osiguranja krećete sa osnovnog stepena 4, tj. nećete imati nikakav popust uprkos tome što godinama niste izazvali udes. Ukratko, nećete moći da prenesete bonus na svoj novi auto.             3) Malus – ako novi vlasnik izazove udes, postoji mogućnost da ćete vi prilikom registracije svog novog automobila morati znatno skuplje da platite obavezno osiguranje.             4) Sudski postupci – u slučaju teške saobraćajne nezgode koja je za posledicu imala lake ili teške telesne povrede učesnika ili u najgorem slučaju kao