Građansko pravo

Postoje li razlike u shvatanju pojma svojine nekad i sad? Pravo svojine je stvarno pravo (na latinskom jeziku dominium ili proprietas što znači svojina ili na engleskom jeziku property što znači imovina, vlasništvo, svojina) i ono se definiše kao najviša pravna i faktička vlast na određenoj stvari, koja omogućava neograničeno korišćenje titularu prava u skladu sa propisanim granicama u pozitivnom zakonodavstvu, čime se obezbeđuje zaštita od zloupotrebe prava i nanošenja štete drugim subjektima prava.[1]Međutim, srednjovekovno shvatanje svojine je drugačije od ovog današnjeg. Svojinu u Evropi srednjeg veka karakteriše feudalna svojina, što nam automatski govori o neravnopravnosti položaja feudalaca (kod nas vlastele) i običnog stanovništva odnosno kmetova (kod nas otroka). Takvo shvatanje je prihvaćeno i u srpskoj državi srednjeg veka, sa tim da su naravno postojale osobenosti uslovljene društveno-političkim i verskim razlozima. U Srbiji je u srednjem veku postojalo je više oblika svojine – od privatne svojine slobodnih ljudi, seoske i župske, sve do svojine vlastele, crkve i vladara. Pod svojinom se podrazumevala zemlja i objekti na njoj, dakle pre svega zemljišna svojina. Nepokretna privatna imovina zvala se baština a crkvena metoh. Takođe postojali su i posebni nazivi za neke vrste odnosno oblike nekretnina, poput – njiva, kuća ili katuna. Kupljenica je npr. oblik svojine koji svedoči o načinu njenog pribavljanja. Već spomenuta baština je mogla biti slobodna i potčinjena. Slobodnu, rasterećenu od davanja imali su vladari, vlastela i crkva a potčinjenu kmetovi, majstori, meropsi i sebri. Postojala su u srednjevekovnoj srpskoj državi tri osnovna oblika prava svojine – prava državine, uživanja i raspolaganja.[2] Državinu, tj. ono što sada tako nazivamo, primećujemo u istorijskim i pravnim izvorima kroz termine imati i držati. Primer za to je darovna povelja cara Stefana Uroša, sina Stefan Dušana, mitropolitu Kirilu iz 1356. godine. Što se tiče prava uživanja malo je izvora da bismo mogli detaljno da rekonstruišemo načine iskorišćavanja svojine, sa tim što je jedino sigurno da su baštinom slobodno raspolagali vlasnici id a je crkva na svom zemljištu imala pravo da sama gradi (najčešće mlinove) ili pravo da nakon dozvole mitropolita to pravo ustupi drugome. Raspolaganje svojinom je bilo moguće prodajom, poklonom i zamenom. Ono je bilo uređeno najvišim državnim aktom – Dušanovim zakonikom.[3] To se potvrđuje i u mnogim poveljama. Pre svega, veoma je bitno da se razume da se privatna svojina u srednjovekovnoj Srbiji drugačije shvatala nego što je to danas slučaj, jer je ona tumačena ne na individualnom planu već na kolektivnom. Ona je bila ograničena pravom srodnika, čak je to bio slučaj i u primorskim gradovima sa sopstvenim Statutima poput Dubrovnika, Kotora i Budve, koji su pod zapadnim i mletačkim uticajem imali razvijeniju svest o privatnoj svojini u smislu u kojem je danas poznajemo. Tako npr. otac je mogao svojevoljno da raspolaže svojim delom pri deobi ali ne i delovima koji pripadaju njegovoj deci. U naslednom pravu, otac je izjednačen sa sinovima.[4] O prodaji kao načinu otuđenja svojine sačuvan je samo jedan izvor i to poznat pod imenom Prizrenska tapija sa polovine 14. veka. Po sadržaju isprave se vidi da je ona pisana po vizantijskom uzoru.[5] Ono što se iz ovog izvora može zaključiti jested a su prodavci svojom baštinom jemčili i obezbeđivali kupcu uživanje kupljenog dobra. Na osnovu toga takođe dolazimo do zaključka o kolektivnom shvatanju privatne svojine. Vrlo je zanimljivo da nije jasno pred kojim organom vlasti je napisana Prizrenska isprava. U ispravi piše da je “namesnik Nikola od matere božje prizrenske napisa i po…”, što upućuje da je ugovor sklopljen pred crkvenim organima.[6] U srednjekovnoj Srbiji i Bosni, zapaža se tokom srednjeg veka, a pogotovo u 14. veku kad obe države doživljavaju svoj zenit ali i svoj sumrak, da su rođaci zajedno prodavali zemlju i da se traži zajednička saglasnost srodnika za otuđenje baštine. Primer iz Srbije je zajednička prodaja zemlje od strane rođaka Htetovskom manastiru. Postojalo je i darivanje kao čest oblik ne samo kod nas već i u svim društvima od najranijeg perioda. Glavna odlika darivanja u srednjovekovnoj srpskoj državi jeste da se privatno i javno često prepliću, tj. da nisu jasno odvojeni, što se može videti iz istorijskih izvora. Takvu su prirodu imala i darivanja koja su činili vladari i vlastela u međusobnim posetama, kako na unutrašnjem tako i na spoljašnjem planu. Osnovni oblik otuđenja baštine je bilo darivanje i to se nazivalo sledećim izrazima – priloženije, prinošenije, darovanje, danije, zapisanije, zadušnina itd. Tako Matija Vlastar u svojoj Skraćenoj sintagmi u glavi “O daroveh” kaže da je svaki dar konačan i da se može opozvati u slučaju nezahvalnosti primaoca ili ako je pitanju maloletnik ili maloumna osoba.[7] Postojala su dva glavna vida darivanja: darivanja vladara plemstvu za vernu službu i darivanja vladara i vlastele crkvi. Istorijski izvori nam ukazuju da su darivanja bila veoma česta, a to je lako utvrditi i danas kroz brojne primere ktitorstva i zadužbinarstva koji su opstali do današnjih dana. Specifičan vid darivanja u verske svrhe, predstavljala su privatna uslovna zaveštanja srpske vlastele. Jedan oblik takvog zaveštanja je bio kada je vlastelin zaveštanjem za života odredio da će određena baštinska dobra koje poseduje pripasti crkvi po njegovoj smrti. U drugom slučaju vlastela je poklanjala baštinska dobra crkvama čiji je ktitor vladar, a inače je vladar bio osoba koja odobrava tuđa zaveštanja i formalizuje taj čin. Darivanje, to zaključujemo iz svega pomenutog, bilo je važno i za otuđenje i za zasnivanje svojine. Najčešći i po kulturni razvitak tadašnje države najvažniji vid darivanja bilo je ktitorstvo. Osnivač zadužbine, odnosno ktitor, samim činom obezbeđuje mnoge prednosti u svom privatnom životu i životima svojih bližnjih. Posledice osnivanja zadužbine bile su uređene posebnim ktitorskim pravom (osnovateljskim pravom).[8] Subjekt prava je sam ktitor a samo pravo se određuje kao skup prava i obaveza koje pripadaju vlasniku imovine namenjene koristi crkve. Ktitorova prava i obaveze su višestruke: statutarne, administrativne, imovinsko-materijalne i ritualne, a za život srednjovekovnog čoveka, bio on vlastelin ili sebar, riutalna prava sui mala najveću važnost u privatnom životu. Ta prava su: pravo na pomen tokom života i posle smrti, pravo nag rob (sahranu) u u hramu zadužbine, pravo na portret i pravo na

Ugovor o doživotnom izdržavanju regulisan je Zakonom o nasleđivanju (u daljem tekstu ZN). U okviru Zakona odredbe koje se tiču ugovora, sadržane su od 194. do 205. člana. Ugovor o doživotnom izdržavanju se definiše kao ugovor kojim se primalac izdržavanja obavezuje da se posle njegove smrti na davaoca izdržavanja prenese svojina tačno određenih stvari ili kakva druga prava, a davalac izdržavanja se obavezuje da ga, kao naknadu za to, izdržava i da se brine o njemu do kraja njegovog života i da ga posle smrti sahrani[1]. Zakonodavac striktno određuje da primalac izdržavanja može obuhvatiti samo stvari ili prava koja su postojala u trenutku zaključenja ugovora. Što znači da stvari ili prava koja su nastala kasnije, njih primalac izdržavanja ne može steći ugovorom (može npr. zaveštanjem). Bez obzira šta ugovorne strane budu odredile kao predmet, obaveza davaoca će uvek obuhvatati: obezbeđivanje stanovanja, hrane, odeće i obuće, odgovarajuću negu u bolesti i starosti, troškove lečenja i davanja za svakodnevne uobičajene potrebe. Ugovor o doživotnom izdržavanju mora biti zaključen u obliku javnobeležnički potvrđene (solemnizovane) isprave (čl. 195 st. 1 ZN). Iz ovog stava vidimo da overu ugovora vrši javni beležnik. Takođe, pre overe, ugovor ima karakter nejavne isprave, s obzirom na to da se, solemnizacija vrši samo nad nejavnim ispravama. Momentom overe, javni beležnik potvrđuje da sadržina isprave odgovara volji stranaka i da su je stranke svojeručno potpisale.[2] Pre samog čina solemnizacije ugovora javni beležnik ima obavezu da ugovornike posebno upozori na to da imovina koja je predmet ugovora ne ulazi u zaostavštinu primaoca izdržavanja i ujedno, njome se ne mogu namiriti njegovi nužni naslednici. O svemu tome, javni beležnik, kako bi ojačao dejstvo, stavlja napomenu u klauzuli o potvrđivanju[3]. Ukoliko se nešto suprotno sačini, ugovor je ništav (čl. 195 st. 3 ZN). Zakonom je propisana mogućnost doživotnog izdržavanja više lica, kao i doživotno izdržavanje u korist trećeg lica. Primena prvog instituta je moguća ukoliko je doživotno izdržavanje ugovoreno za dvoje ili više lica, kao davaoca ili primaoca izdržavanja, pa svako od njih ima zasebno prava i obaveze na određena davanja i činjenja[4]. Možemo reći da je primena drugog instituta specifičnija, a i složenija. U tom slučaju, davalac izdržavanja stiče svojinu na predmetima ugovora (stvarima i pravima) u trenutku smrti njegovog saugovarača, osim ako ugovorom nije predviđeno da svojina prelazi momentom smrti trećeg lica (čl. 198 st. 1 ZN). Što znači da bi u slučaju da smrt zadesi najpre treće lice, a ugovorom nije predviđeno da ta činjenica povlači prelazak svojine na davaoca izdržavanja, on mora sačekati da smrt zadesi njegovog saugovarača, kako bi tek onda mogao steći svojinu na predmetu ugovora. Polazimo od pretpostavke da je zakonodavac imao na umu, da su ugovorne strane primalac i davalac izdržavanja, pa samim tim je na dejstvo ugovora važnija činjenica smrti neke od ugovornih strana. Međutim, ni smrt trećeg lica nije bez pravnog značaja. Supsidijarno je predviđeno da će smrt trećeg lica, u čiju korist je ugovor sačinjen, dovesti do sticanja svojine davaoca izdržavanja i to samo ako su ugovorne strane tako odredile. Obaveza izdržavanja traje do smrti trećeg lica,[5] što je sasvim i logično analogno uzevši situaciju ’’običnog’’ ugovora o doživotnom izdržavanju, bez trećeg lica. Postoji mogućnost da usled poremećenih odnosa između ugovornika dođe do raskida ugovora. Bilo koja ugovorna strana može od suda zahtevati raskid ugovora. Uzrok poremećenih odnosa može biti različit, bitno je samo da međusobni odnosi ugovornika postanu nepodnošljivi do te mere, da dalji opstanak ugovora bude nezamisliv. Kada sud izrekne raskid ugovora, bez obzira koja strana je to zahtevala, primalac izdržavanje će svakako biti dužan dati naknadu za primljena davanja i usluge koje je učinio davalac izdržavanja[6]. U suprotnom, došlo bi do sticanja bez osnova. Ukoliko dođe do raskida ugovora koji je sačinjen u korist trećeg lica, i to zbog poremećenih odnosa, raskid ugovora posle smrti saugovarača davaoca izdržavanja može zahtevati i lice u čiju je korist izdržavanje ugovoreno[7]. Drugi razlog zbog kojeg može doći do raskida ugovora jesu promenjene okolnosti. Zakonodavac ovu mogućnost definiše u članu 202. stav 1. ZN gde kaže da ako se posle zaključenja ugovora okolnosti tolike promene da njegovo ispunjenje postane znatno otežano, sud može, na zahtev jedne ili druge strane ugovornice, njihove odnose iznova urediti ili raskinuti. Dakle, predviđena je šansa da dođe i do neke vrste obnove postojećeg ugovora, a ne samo nužno do njegovog raskida. Naravno, samo ukoliko mogućnost za tako nešto postoji. Isto kao i kod raskida ugovora zbog poremećenih odnosa, koji je ugovoren u korist trećeg lica, raskid ugovora posle smrti saugovarača davaoca izdržavanja može zahtevati i lice u čiju korist je izdržavanje ugovoreno. Naslednici primaoca izdržavanja koje predviđa ZN, imaju pravo da podnesu zahtev sudu za poništaj ugovora o doživotnom izdržavanju ako zbog bolesti ili starosti primaoca izdržavanja ugovor nije predstavljao nikakvu neizvesnost za njegovog davaoca[8]. Nepostojanje neizvesnosti bi značilo da je davalac bez ikakvog rizika dobio stvari i prava od primaoca izdržavanja. Postojala je objektivna mogućnost da će smrt primaoca izdržavanja relativno ubrzo nastupiti, a samim tim i prestati obaveza davaoca izdržavanja. To bi značilo da je davalac isuviše lako i isuviše brzo došao do svojine na stvarima primaoca. Ugovor o doživotnom izdržavanju je takav ugovor koji mora nositi sa sobom određenu stopu rizika, pre svega za davaoca izdržavanja, u smislu količine i dužine trajanja njegove obaveze davanja. Bez tog rizika i neizvesnosti, ugovor o doživotnom izdržavanju gubi smisao. Rokovi za poništaj ugovora su jedna godina od dana saznanja za ugovor i tri godine od dana smrti primaočeve (čl. 203 st. 3 ZN). U samom pojmu ugovora o doživotnom izdržavanju data je slika šta se dešava u slučaju smrti primaoca izdržavanja. To je logično, jer od tog trenutka nastaje ispunjenje obaveze prema davaocu na koju se u trenutku zaključenja ugovora obavezao primalac. Međutim, momenat smrti davaoca izdržavanja regulisan je u naknadnom članu, što znači da je zakonodavac ovo smatrao manje važnom činjenicom. Svakako, ovo je moralo biti predviđeno jer je smrt nepredvidljiva, pa se ne zna koga će prvog zadesiti. Posle smrti davaoca izdržavanja njegove obaveze prelaze na njegovog bračnog druga i potomke koji su pozvani na