Internet

Internet kupovina je novi trend kako u svetu,tako i kod nas. Kupovinom na Internetu štedi se i vreme i  novac, jer se pretraga proizvoda i nalaženje najpovoljnijih cena mogu obaviti iz udobnosti doma, 24 časa dnevno. Ovakav vid kupovine u Srbiji dostupan je već nekoliko godina, ali još uvek nije zastupljena kao u razvijenijim zemljama, pre svega, zbog nejasnih pravila oporezivanja kupljenih proizvoda, plaćanje platnim karticama, ali i ostavljanje ličnih podataka. Na internetu se mogu pronaći mnogobrojni sajtovi za kupovinu najrazličitijih proizvoda, najpoznatiji su AliExpress, Amazon i eBay. Zakonom o elektronskoj trgovini je predviđeno zaključivanje ugovora u elektronskom obliku, elektronskim putem, pri čemu se ponuda (od strane prodavca) i prihvat ponude (od strane kupca) daju takođe elektronskim putem. Bitno je upoznati se sa detaljima ugovora i opštim uslovima poslovanja, kao što su: – odredbe o načinu plaćanja, troškovima i rokovima isporuke; – načinu prikupljanja i obrade ličnih podataka; -načinu i rokovima za ostvarivanje potrošačkih prava (povraćaj novca, robe, garanciji i sl). Treba imati u vidu da pri kupovini robe sa internet prodavnica čije je sedište u inostranstvu važe zakoni države u kojoj se prodavnica i nalazi. Za početak potrebna je registracija na željenom sajtu. Na izabranom sajtu nalazi se katalog proizvoda ili usluga sa opisima proizvoda, slikama, cenama, količinama, boјama i drugim bitnim podacima o proizvodima, koji su ponuđeni na prodaju. Ako prodavac na sajtu navodi cene proizvoda ili usluga, uz to bi trebalo da su dostupne napomene o tome da li su u cenu uključeni porezi i druge naknade (kao što su troškovi dostave i sl). U našem zakonodavstvu, Carinskim zakonom je propisano koja roba kupljena putem interneta je oslobođena od plaćanja uvoznih dažbina, to su: pošiljke male vrednosti, poslate od strane fizičkog lica drugom fizičkom licu, koje su nekomercijalne prirode i za koje nema obavezu plaćanja, u ukupnoj vrednosti do 70 evra (ove pošiljke su oslobođene plaćanja carinskih dažbina I PDV-a); pošiljke male vrednosti, nekomercijalne prirode, u ukupnoj vrednosti do 50 evra (ovakve pošiljke su oslobođene plaćanja carinskih dažbina, a PDV se plaća). Kada se upotrebi termin “uvozne dažbine”, misli se na carinu i PDV. Roba koja je kupljena preko internet podavnica će po dolasku u Srbiju proći kroz carinski postupak. Za utvrđivanje vrednosti robe na koju se plaća carina, u najvećem broju slučajeva koristi se vrednost robe naznačena u pratećoj dokumentaciji -poštanska deklaracija i račun. Međutim, ako račun ne prati robu ili ako službenik carine osnovano posumnja da se vrednost robe, koja je navedena u pratećoj dokumentaciji ne može prihvatiti kao verodostojna, on ima pravo da obračuna carinu na vrednost robe koju odredi na drugi način, npr. na osnovu vrednosti istovetne ili slične robe, na osnovu odredaba iz Carinskog zakona, pri čemu je dužan da o tome sastavi zapisnik. Ukoliko postoji nezadovoljstvo na utvrđenoj carinskoj vrednosti robe, na ovaj zapisnik, kao i na konačno rešenje o visini carinskog duga, može se podneti žalba Komisiji za žalbe Uprave carine. Što se tiče načina plaćanja na inostranim internet prodavnicama, dominantno je plaćanje putem platnih kartica. Na proverenim sajtovima postoje zaštite za bezbedno obavljanje plaćanja, te se pruža veći stepen sigurnosti. Preporučljivo je koristiti  internet kartice i kartice debitnog tipa, što znači da svaki put kada se kupuje preko interneta, moguće je uplaćivati samo onoliko novca koliko je potrebno za kupovinu, te to predstavlja još jedan vid zaštite, jer i u slučaju zloupotrebe može da se izgubi samo onoliko novca koliko se nalazi na kartici. Prema našem pravu, ali i pravima drugih država (na osnovu međunarodnog standarda, potvrđen u praksi mnogih zemalja, npr. sa Sjedinjenim američkim državama), zloupotreba kartice podrazumeva upotrebu originalne ili falsifikovane kartice, ili podataka sa kartice od strane neovlašćenog lica. Zakonom o platnim uslugama, članom 33. i članom 50. propisana je i odgovornost banke da je za neodobrenu platnu transakciju odgovorna za izvršenje takve transakcije, za koju ne postoji saglasnost platioca, te je dužna da odmah po saznanju izvrši povraćaj iznosa te transakcije platiocu, odnosno da platiočev platni račun vrati u stanje u kojem bi bio da neodobrena transakcija nije izvršena. Kao još jedan vid plaćanja preko interneta je i PayPal servis. To je zapravo posrednik između kupca i prodavca. Kako bi osigurao svoje korisnike, PayPal će zadržati novac 30 dana pre nego što ga prosledi prodavcu, kako se u slučaju nestizanja kupljenog proizvoda može tražiti povraćaj novca. Što se tiče dostavljanja kupljene robe, na raspolaganju su obično standardna internacionalna dostava poštom (eng. standard international shipping) i dostava putem neke od službi za ekspresnu dostavu, kao što su DHL, FedEx i slično, koja ima praćenje pošiljke i  u svakom trenutku je poznata lokacija na kojoj se pošiljka nalazi. Sve u svemu, uz malo predostrožnosti, online kupovina je vrlo praktična i postaje sve popularnija i kod nas. Izvori: http://www.paragraf.rs/propisi/zakon_o_platnim_uslugama.html http://www.paragraf.rs/propisi_download/carinski_zakon.pdf http://www.paragraf.rs/propisi/zakon_o_elektronskoj_trgovini.html http://paragraf.rs/propisi/zakon_o_zastiti_korisnika_finansijskih_usluga.html http://www.carina.rs/lat/PoslovnaZajednica/Stranice/CarinskaVrednostRobe.aspx Autor teksta: Nataša Stančev. *Napomena: Tekstovi u okviru Projekta Law bloggers / Pravni blogeri priredjeni su u vidu stručnih radova i predstavljaju vrstu pisanog rada koji sadrži korisne priloge iz domena određene struke. Stručni rad ne mora biti izvorno istraživanje i ne mora sadržati nove, originalne naučne spoznaje i rezultate. Njegova osnovna svrha sastoji se u prikupljanju i tumačenju već poznatih činjenica, informacija, stavova i teorija, na način koji doprinosi širenju naučnih spoznaja, razvijanju novih pristupa u interpretaciji i primeni postojećih naučnih rezultata i prilagođavanju tih rezultata potrebama savremene teorije i prakse. Udruženje Nomotehnički Centar iz Beograda,  ne odgovara za tumačenje prikupljenjih činjenica, informacija, stavova i teorija u autorskom radu, svaki autor odgovara za tačnost informacija u svom radu. Svako kopiranje, umnožavanje, objavljivanje i distribuiranje celine ili delova teksta predstavlja povredu autorskog prava i krivično delo (shodno odredbama Zakona o autorskom i srodnim pravima i  Krivičnog zakonika). Korišćenje delova teksta dozvoljeno je shodno autorskom pravu i uz saglasnost Udruženja Nomotehnički Centar kao i autora: Nataša Stančev. ODRICANJE OD ODGOVORNOSTI – Sadržaj internet mesta služi u informativne i edukativne svrhe. Odgovarajući pravni instrumenti imaju prednost u odnosu na informacije sadržane na internet prezentaciji. Udruženje Nomotehnički Centar iz Beograda ne prihvata odgovornost za bilo kakvu upotrebu infromacija sadržanih na internet prezentaciji.

Nova Uredba Evropske Unije o opštoj zaštiti podataka o ličnosti (u daljem tekstu: Uredba) bi trebalo da stupi na snagu 25. maja 2018. godine, a do kada je potrebno izvršiti usklađivanje propisa o zaštiti podataka shodno njenim odredbama. Cilj ovog propisa jeste između ostalog i unifikacija funkcionisanja sistema zaštite ličnih podataka kao i svojevrsna kontrola nad korišćenjem i prenosom ličnih podataka fizičkih lica unutar i izvan državih granica. Takođe, vremenom se nametnula potreba za donošenjem jednog ovakvog propisa budući da je svet velikom brzinom ušao u eru digitalizacije, pa je samim tim i praćenje prenosa i korišćenja ličnih podataka postalo komplikovanije i ujedno teže za fizička lica čiji podaci se obrađuju. U tekstu Uredbe se koriste termini controller i processor (kao obrađivači podataka), gde je kontrolor fizičko ili pravno lice, javni organ ili agencija ili drugo lice koje određuje svrhu i sredstva za obradu ličnih podataka, dok procesor vrši obradu tih podataka u ime kontrolora. Ono što je za ovu Uredbu zanimljivo jeste upućivanje na njenu primenu izvan teritorije Evropske Unije[1], i to na obradu podataka u okvirima (poslovnih) aktivnosti kontrolora ili procesora unutar EU, ali je ključno zapravo samo mesto obrade konkretnih podataka, koje ne mora biti u okviru država članica EU. Uredbom se pod ličnim podacima smatraju svi oni podaci fizičkog lica koji se odnose na ime, identifikacioni broj, lokaciju, onlajn identifikaciju[2] ili na faktore koji su posebno vezani za identitet te osobe u fizičkom, fiziološkom, genetskom, mentalnom, ekonomskom, kulturološkom ili sociološkom smislu. Uredba takođe propisuje da fizičko lice ima pravo da traži napismeno u koju svrhu i kada su podaci upotrebljeni. Ključne tačke nove Uredbe se tiču prenosivosti podataka kako između fizičkih lica i obrađivača podataka, tako i između država koje su članice EU i onih koje to nisu, principa One- Stop-Shop, i uvođenja kontrole nad obrađivačima podataka ali sa idejom da se takav sistem kontrole pojednostavi i centralizuje putem već postojećeg Organa za zaštitu podataka (eng. Data Protection Authority) odnosno Nadzornika za zaštitu podataka (eng. Data Protection Officer) kako bi se redukovao administrativni posao i olakšao pristup sistemu kvalitetnije zaštite. Takav nadzor nad obradom podataka će značanije uticati na usklađivanje propisa po kojim kompanije i organizacije posluju ukoliko se obrada podataka vrši u više zemalja članica EU, a svaka država članica će imenovati poseban Organ za zaštitu podataka[3]. Princip One–Stop-Shop je novitet, usko povezan sa određenom jurisdikcijom, i znači da se uspostavlja jedan glavni Organ za zaštitu podataka (eng. lead DPA) koji bi bio zadužen za kontrolu istih aktivnosti jedne kompanije/organizacije u različitim državama članicama. Takođe je bitno da kompanija/organizacija iako vrši obradu podataka u više zemalja, ima jedno tzv. glavno sedište cele svoje organizacije (eng. main establishment) prema kojem se i određuje primena One-Stop-Shop principa i konkretne jurisdikcije. Zanimljivo je da je Evropski sud pravde utvrdio da bi IP adrese (eng. Internet Protocol addresses) mogle da potpadaju pod lične podatke a samim tim i pod okrilje podataka koje Uredba štiti.[4] Lični podaci mogu biti preneti iz EU članice u državu nečlanicu samo kada se utvrdi da su ispunjeni uslovi odgovarajuće zaštite tih podataka. Naime, ova odredba je teorijski u redu, s tim da nije najjasnije šta podrazumeva pravni standard „odgovarajuće zaštite“ podataka u drugoj državi. Postavlja se pitanje ako do povrede na međudržavnom nivou ipak dođe (a u pitanju su zaista brojni podaci), kakav bi stav zauzela država čijim državljanima su ugrožena prava na privatnost u odnosu na državu u kojoj se takva povreda dogodila, imajući u vidu da te države nisu u istom statusu u odnosu na EU. Prema Zakonu o javnom beležništvu Republike Srbije, javni beležnik (notar) je u obavezi da čuva knjige u kojima vodi evidenciju isprava (koje sadrže lične podatke klijenata) 30 godina od kada su sačinjene, s tim da se pojedinačnim javnobeležničkim poslovnikom određuje kako se poslovne knjige i podaci čuvaju, prenose i na kraju uništavaju kad protekne zakonski rok čuvanja. Takođe, prema Kodeksu profesionalne etike advokata, advokat je dužan bez vremenskog ograničanja da čuva kao tajnu „[…] podatke, isprave (spise, predmete, dokumente, elektronske, tonske ili video, zapise i snimke) i depozite koji su u vezi sa zastupanjem saopšteni, prikazani ili predati advokatu, bez obzira da li se isprave i depoziti nalaze u advokatskoj kancelariji, ili su, po nalogu ili pod nadzorom advokata, privremeno smešteni na drugo mesto”. U praksi se dešava da se podaci fizičkih lica klijenata nebezbedno čuvaju i da stoga postoji određeni rizik za kršenje prava na privatnost. Preporuka Evropske komore advokata o primeni konkretne Uredbe u nacionalnim pravima sadrži upućivanje advokatima na pitanja kada je moguće ograničenje pristupa korišćenju ličnih podataka klijenata ili trećih lica do kojih se došlo kroz poslovne aktivnosti, kao i kada je potvrda saglasnosti kod pristupa ličnim podacima od strane nadzornih organa neophodna.[5] Iz navedenog se može zaključiti da se sama Uredba ne bavi detaljnije ovim bitnim pitanjima, već da postoji jedno tumačenje za primenu iste na advokate, a može se samo pretpostaviti da li će takav jednolinijski pristup imati manjkavosti u praktičnoj zaštiti ličnih podataka. Još jedno važno pitanje u pogledu zaštite ličnih podataka se javlja u slučajevima tzv. mobilnih aplikacija na play store-u (npr. whatsapp) gde se od potencijalnog korisnika traži da usled korišćenja određene aplikacije dozvoli pristup sopstvenim podacima uključujući kontakte, fotografije itd., čime određeni server može da kreira profile fizičkih lica i da ih na taj način identifikuje kad iznova pristupe. Uredbom se pominje ovakva mogućnost onlajn prepoznavanja, ali upućuje da stvaraoci takvih aplikacija moraju imati u vidu zaštitu podataka o ličnosti. I dalje ostaje nejasno zbog čega je onda neophodno da određene aplikacije imaju direktan pristup ličnim podacima, kako se sa tim podacima naknadno postupa i prvenstveno kako se oni štite od eventualne zloupotrebe. U slučaju sankcionisanja kompanija/organizacija za neusklađivanje sa Uredbom i povrede prava fizičkih lica kao i korišćenje ličnih podataka izvan okvira Uredbe, kao najviše su propisane kazne od 4% ukupnog svetskog godišnjeg profita za prethodnu poslovnu godinu ili maksimalnih 20 miliona evra, u zavisnosti koji iznos je veći.[6] Takodje, zanimljivost je da se pored saglasnosti koja se fizičkom licu traži kako bi se