Pravni blog

Kako je leto još uvek u toku a sezona putovanja u punom jeku, pitanja koja svakodnevno čujemo u svojoj okolini su pitanja upravo vezana za pripremu dokumentacije koja je neophodna za putovanje. U praksi najčešći je slučaj da maloletno dete, dete koje još uvek nije navršilo 18 godina života, putuje van granica zemlje sa oba svoja roditelja. Međutim, ono sa čime se najčešće susrećemo u praksi i što se samim tim podrazumeva nije zakonom predviđeno kao obaveza. Zakon ne uskraćuje mogućnost da maloletno dete putuje samo sa jednim roditeljem ili da putuje bez oba svoje roditelja. Pojam maloletnik određuje se limitiranjem starosne granice, pri čemu je kalendarski uzrast osnovno merilo. Reč je o sledećim uzrastima:[1] ● mlađi maloletnik ( od 14 do 16 godina ); ● stariji maloletnik (od 16 – 18 godina ); ● lica u uzrastu od 18 do 21 godine nazivaju se mlađa punoletna lica Opšte, primarne informacije o putovanju maloletnika van granica Republike Srbije i kratak pregled istih izgleda ovako: ● maloletnici do 5 godina ne mogu da putuju samostalno; ● maloletnici od 5 do 14 godina mogu da putuju u pratnji osobe starije od 16 godina ili u službenoj pratnji ( npr. aerodromsko ili kabinsko osoblje ) uz pisanu saglasnost roditelja; ● mlađi maloletnici uzrasta od 14 – 16 godina mogu da putuju samostalno, uz pisanu saglasnost roditelja; ● deca preko 17 godina smatraju se odraslim putnicima; Roditelji koji šalju dete na put bez pratnje u obavezi su da:[2] → obezbede sve putne isprave za dete – putnu kartu, pasoš, vizu ( ukoliko je neophodna ); → obezbede pisanu roditeljsku saglasnost za putovanje; → se postaraju da u dečijem prtljagu nema robe koja podleže carini, kao ni predmeta koji nisu za dečiju upotrebu, niti spadaju u neki od nedozvoljenih predmeta; → ostanu uz dete do samog polaska, zbog eventualnog kašnjenja ili otkazivanja putovanja; ↘Šta kada van granice Republike Srbije treba da otputuje maloletno dete, razvedenih roditelja ? Prvo pitanje koje se nameće je: ↘Da li roditeljsko pavo vrše oba ili samo jedan roditelj ? U ovom slučaju, ovo nije sporno pitanje, pitanje koje se mora razmatrati, jer je u oba slučaja ( i kada jedan roditelj vrši roditeljsko pravo i kada roditelji zajedno vrše roditeljsko pravo ) neophodna je saglasnost oba roditelja. Da pojasnim : Prema važećem Porodičnom zakonu Republike Srbije[3], o pitanjima koja bitno utiču na život deteta kao što su : obrazovanje, veći medicinski zahvat, raposloganje imovinom deteta velike vrednosti, život u inostranstvu ( samim tim i putovanje u inostranstvo ) .. pitaju se oba roditelja ne vezano za to da li je jedan od roditelja u potpunosti ( ili delimično ) lišen roditeljskog prava. PISANA RODITELJSKA SAGLASNOST ZA PUTOVANJE MALOLETNOG DETETA U INOSTRANSTVO Propisi Republike Srbije nisu precizno uredili ovu oblast. Zakon o zaštiti državne granice[4]  predviđa da je za prelazak preko granice Republike Srbije potrebna samo važeća putna isprava ( biometrijski pasoš ).  Formalno gledano, ne postoji pisani trag, odredba – propis kojim je predviđena obaveza posedovanja pisane roditeljske saglasnosti onda kada dete putuje sa pratiocem, jedinm roditeljem ili samo. Shodno tome, ni jedan službenik ne može usloviti prelazak granice takvom potvrdom. ↘Zašto onda uopšte govorimo o istoj ? Iz dva razloga. Prvi – je taj da nije isključena mogućnost da nakon prelaska granice naše zemlje službenici države u koju dete putuje ili preko čije se teritorije tranzitira zatražiti ovaj dokument. Drugi – je da je usled učestalih kirminalnih pojava, poput trgovine decom, poželjno imati ovaj dokument.   KAKO DO PISANE RODITELJSKE SAGLASNOSTI ZA PUTOVANJE MALOLETNOG DETETA U INOSTRANSTVO ? Izjava o saglasnosti može se pribaciti u : diplomatsko – konzularnom predstavništu zemlje koja to traži, a u koju dete putuje ili preko čije se teritorije tranzitira;  kod javnog beležnika ( notara ) Od dokumentacije potrebno je : → priložiti ličnu kartu ( koja se daje na uvid radi identifikacije ); → priložiti izvod iz matične knjige rođenih deteta ( ne stariji od 6 meseci ); → navesti JMBG osobe kojoj se daje saglasnot; Iako sam na samom početku teksta navela da je reč o opštim informacijama, želim još jednom da naglasim da su ovde priložene samo opšte informacije. Kako se propisi menjaju  i razlikuju od države do države, radi sigurnosti a i na osnovu preporuke Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije, pre putovanja deteta svaku informaciju proverite u diplomatsko – konzularnom predstavništvu zemlje u koju maloletnik treba da otputuje. Izvori: http://arhiva.mup.gov.rs/cms_lat/sadrzaj.nsf/putovanje-malotnih-lica-preko-granice.h Prelazak maloletnika preko granice – saglasnost roditelja http://www.beg.aero/lat/strana/8171/putovanje-dece https://www.putujsigurno.rs/svet-putovanja/saglasnost-roditelja-za-putovanje-maloletnog-deteta-u-inostranstvo# Kada je potrebna saglasnost roditelja za putovanje dece u inostranstvo http://www.infocentrala.rs/saglasnost-roditelja-za-putovanje-dece-u-inostranstvo-od-380-do-760-din/ Putovanje maloletnika https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9C%D0%B0%D0%BB%D0%BE%D0%BB%D0%B5%D1%82%D0%BD%D0%B8%D0%BA http://www.paragraf.rs/propisi/porodicni_zakon.html http://www.paragraf.rs/propisi/zakon_o_zastiti_drzavne_granice.html [1]https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9C%D0%B0%D0%BB%D0%BE%D0%BB%D0%B5%D1%82%D0%BD%D0%B8%D0%BA [2] http://www.beg.aero/lat/strana/8171/putovanje-dece [3] Porodični zakon Republike Srbije (Sl. glasnik RS, br 18/2005, 72/2011 – dr. zakon i 6/2015 ) http://www.paragraf.rs/propisi/porodicni_zakon.html [4] Zakon o zaštiti državne granice Repblike Srbije ( Sl. glasnik RS, br. 97/2008 i 20/2015 – dr. zakon ) http://www.paragraf.rs/propisi/zakon_o_zastiti_drzavne_granice.html Autor teksta: Tamara Spasić *Napomena: Tekstovi u okviru Projekta Law bloggers / Pravni blogeri priredjeni su u vidu stručnih radova i predstavljaju vrstu pisanog rada koji sadrži korisne priloge iz domena određene struke. Stručni rad ne mora biti izvorno istraživanje i ne mora sadržati nove, originalne naučne spoznaje i rezultate. Njegova osnovna svrha sastoji se u prikupljanju i tumačenju već poznatih činjenica, informacija, stavova i teorija, na način koji doprinosi širenju naučnih spoznaja, razvijanju novih pristupa u interpretaciji i primeni postojećih naučnih rezultata i prilagođavanju tih rezultata potrebama savremene teorije i prakse. Udruženje Nomotehnički Centar iz Beograda,  ne odgovara za tumačenje prikupljenjih činjenica, informacija, stavova i teorija u autorskom radu, svaki autor odgovara za tačnost informacija u svom radu. Svako kopiranje, umnožavanje, objavljivanje i distribuiranje celine ili delova teksta predstavlja povredu autorskog prava i krivično delo (shodno odredbama Zakona o autorskom i srodnim pravima i  Krivičnog zakonika). Korišćenje delova teksta dozvoljeno je shodno autorskom pravu i uz saglasnost Udruženja Nomotehnički Centar kao i autora: Tamara Spasić. ODRICANJE OD ODGOVORNOSTI – Sadržaj internet mesta služi u informativne i edukativne svrhe. Odgovarajući pravni instrumenti imaju prednost u odnosu na informacije sadržane na internet prezentaciji. Udruženje Nomotehnički Centar iz Beograda ne prihvata odgovornost za bilo kakvu upotrebu infromacija

Premda je naša „kuća“ locirana u jednom od najprometnijih delova Evrope, i da se nalazila kao okosnica najvažnijih puteva koji su povezivali četiri strane sveta, možemo reći da predstavlja pravi biser kada se govori o spomeničkom nasleđu. Nismo u potpunosti svesni da je prošlost, neminovno svuda oko nas, i da gazeći određenim ulicama, prolazeći pored određenih zdanja, pravimo neku neraskidivu sponu između nje i sadašnjice. Podaci Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture[1]– Beograd su jasni i precizni: Nepokretna kulturna dobra od izuzetnog značaja broje 234 nepokretnosi Nepokretna kulturna dobra od velikog značaja broje 630 nepokretnosti Centralni registar spomenika kulture 2196 spomenika kulture. Da li ste znali da su samo neki od njih: Terazijska česma u Beogradu, Spomenik Knezu Mihailu (čuveni spomenik „Kod Konja“ u Beogradu, Manastir Gračanica, Vila predsedništva vlade, Palisad na teritoriji Kraljeva, Ćele kula u Nišu, zgrada Gimnazije u Smederevu…? Pored ovakve klasifikacije postoje još i centralni registri: Znamenitih mesta Prostornih kulturno-istorijskih celina Registar arheoloških nalazišta *Istorija zaštite u Srbiji nastala je 1844.[2] godine kada je na predlog Jovana Sterije Popovića knez Aleksandar Karađorđević izdao Uredbu o zabrani rušenja starih gradova I njihovih razvalina. Uredba o zaštiti spomenika drevnosti  prvi je opšti akt o zaštiti kulturnog nasleđa u Srbiji i predstavlja jedan od prvih savremenih opštih spomeničkopravnih akata u Evropi 19. veka. Ime kojim se služi danas, Zavod[3] je stekao 1960. godine, a njegov prvi direktor bio je književnik Milorad Panić.  Kada govorimo o pravnoj zaštiti danas, najvažniji jeste Zakon o kulturnim dobrima[4](“Sl. glasnik RS”, br. 71/94, 52/2011 – dr. zakoni i 99/2011 – dr. zakon) , a čiji član 1[5] glasi: Ovim zakonom uređuje se sistem zaštite i korišćenja kulturnih dobara i utvrđuju uslovi za obavljanje delatnosti zaštite kulturnih dobara. Bitno je razgraničiti, na šta se poziva i sam Zakon u članu 3[6] da kulturnim dobrom može biti proglašena i pokretna stvar, a ne samo nepokretnost. Ta pokretna stvar (res mobilis) ili pak fond tj. zbirka pokretnih stvari biće proglašena kulturnim dobrom ukoliko ispuni sve uslove koji su utvrđeni  zakonom, bitno je da se pokretnosti pojavljuju kao celina. Zakon[7] jasno propisuje okolnosti/uslove pod kojima jedna nepokretnost kulminira u kulturno dobro. Kada govorimo o razvrstavanju kulturnih dobara, gradacijski to izgleda ovako: Kulturna dobra Kulturna dobra od velikog značaja Kulturna dobra od izuzetnog značaja *Kulturna dobra se upisuju u registre prema vrstama. Registri kulurnih dobara su javni. Javnost ovih registara je naime logična. Premda se radi o dobru koje je od opšteg značaja za istoriju, kulturu, društvo…jedne zemlje. Kada govorimo o tome, u čijoj se svojini nalaze ova dobra, razrešenje nam nudi član 12[8] Zakona o kulturnim dobrima koji glasi: Dobro koje uživa prethodnu zaštitu, a nalazi se u zemlji ili vodi, ili je izvađeno iz zemlje ili vode, u državnoj je svojini. Pored Zakona[9], pravna zaštita kulturnih dobara u RS jeste utvrđena i unutrašnjim aktima[10] koje je doneo sam  Republički zavod za zaštitu spomenika kulture- Beograd. Tri pravilnika, jedan poslovnik i Aneks Pravilnika o sadržaju projekta jesu pravna dokumenta koja predstvaljaju osnove pravne zaštite. Naravno, Zavod[11] je doneo i svoj Statut. Nadovezujemo se na priću o pokretnostima, ali ovoga puta govorimo o izvozu umetničkih predmeta u inostranstvo. Uzmimo na primer, da se bilo ko od nas pojavljuje kao sopstvenik nekog umetničkog predmeta. Bitno je znati da se bilo koji umetnički predmet ne može izneti u inostranstvo na osnovu “slobodne volje“. Potrebno je otići u Zavod[12] i dobiti posebno rešenje kojim će Vam biti omogućeno preneti umetninu u inostranstvo. Takodje, postoji posebna procedura, u koliko se pojavljujete kao vlasnik umetničkog predmeta koji je stariji od 50 godina. Kulturna dobra u Republici Srbiji, koja su pod zaštitom UNESC-a[13] su sledeća: Gamzigrad, Romulijana (2007.) Srednjovekovni spomenići na Kosovu (2004.) Stari Ras I Sopoćani (1979.) Stećci- sredjovekovni nadgrobni spomenici od kamena (2016.) Manastir Studenica (1986.) *Ovih 5 kulturnih dobara predstavljaju zdanja koja su upisana na Svetsku listu kulturnih dobara. Pored izuzetnog značaja za društvo i buduće naraštaje, treba napomenuti i ekonomski potencijal koji imaju ovakva mesta. Govori se prvenstveno o jako dobroj podlozi za razvoj turizma, privlačenje turista kako domaćih, tako i stranih, ožiljavanjem  naseljenih mesta u čijoj se blizini nalaze ova kulturna dobra, živim dodirom sa istorijom, razvijanjem arheologije u Srbiji, edukaciji populacije svih uzrasta, rekreaciji, odmoru, ekspanziji kulturnih emisija, jednom kulturnom omažu našoj zemlji, i jednoj vrsti nasleđa koje će odolevati i vekovima posle nas. Putem raspisanih javnih tendera[14], možemo biti u toku sa radovima koji se odvijaju na ovim spomenicima kulture. U toku su tenderi za: -Konzervatorsko restauratorske radove na zidnom slikarstvu Bogorodičine crkve u manastiru Studenica I- konzervatorsko restauratorski radovi na mozaicima u krstionici I konzervacija delova kamene plastike na arheološom nalazištu Caričin grad. Zbog toga, što ne spojiti lepo i korisno? Možemo, veoma lako, putovai kroz vekove u samo jednom danu.  Od Gradske kuće u Subotici, do Smederevske tvrđave, na oltaru manastira Šišatovac u Sremskoj MItrovici, na kafi kod Kneginje Ljubice u Beogradu, , vratiti se u doba kneza Miloša Obrenovića kod “Takovskog grma” u Gornjem Milanovcu,”popiti vino” u Vinogradskom podrumu u Čačku, posetiti kuću Svetozara Markovića u Kragujevcu, pa na konak u zadužbinu Stefana Nemanje- Studenicu kod Kraljeva, koračati Caričinim gradom u Lebanu, na zidinama Srednjovekovnog grada Zvečana u Kosovskoj Mitrovici… *Svako od pobrojanih zdanja predstavlja nepokretno kulturno dobro od izuzetnog značaja. Učinimo jedan naklon kulturi, istoriji, umetnosti koje su čvrsto svezane pravom I prebojene vremenom,a koje opet uspevaju da odole vremenu, da ne budu zaboravljene I uživaju poštovanje u ovako maloj sredini kao što je naša. Jer, prave vrednosti uvek pronađu svoj put. Izvori: http://www.heritage.gov.rs/cirilica/index.php http://www.paragraf.rs/propisi/zakon_o_kulturnim_dobrima.html https://books.google.rs/books/about/Spomeni%C4%8Dko_nasle%C4%91e_Srbije.html?id=npInAAAAMAAJ&redir_esc=y http://whc.unesco.org/en/statesparties/rs/[1] http://www.heritage.gov.rs/cirilica/index.php [2] http://www.heritage.gov.rs/cirilica/index.php [3] http://www.heritage.gov.rs/cirilica/index.php [4] http://www.paragraf.rs/propisi/zakon_o_kulturnim_dobrima.html [5] http://www.paragraf.rs/propisi/zakon_o_kulturnim_dobrima.html [6] http://www.paragraf.rs/propisi/zakon_o_kulturnim_dobrima.html [7] http://www.paragraf.rs/propisi/zakon_o_kulturnim_dobrima.html [8] http://www.paragraf.rs/propisi/zakon_o_kulturnim_dobrima.html [9] http://www.paragraf.rs/propisi/zakon_o_kulturnim_dobrima.html [10] http://www.heritage.gov.rs/cirilica/index.php [11] http://www.heritage.gov.rs/cirilica/index.php [12] http://www.heritage.gov.rs/cirilica/index.php [13] http://whc.unesco.org/en/statesparties/rs/ [14] http://www.heritage.gov.rs/cirilica/index.php Autor teksta: Marija Mijajlović *Napomena: Tekstovi u okviru Projekta Law bloggers / Pravni blogeri priredjeni su u vidu stručnih radova i predstavljaju vrstu pisanog rada koji sadrži korisne priloge iz domena određene struke. Stručni rad ne mora biti izvorno istraživanje i ne mora sadržati nove, originalne naučne spoznaje i rezultate. Njegova osnovna svrha sastoji se u prikupljanju i tumačenju već

Pored toga što ugovor može proizvoditi dejstvo samo za ugovorne strane koje su učestvovale u njegovom zaključenju, on može biti ugovoren i u korist trećeg lica. Treće lice u tom ugovoru učestvuje sa vlastitim pravom potraživanja prema dužniku. Ono, dakle, neposredno može svoje pravo usmeriti i ostvariti ga u odnosu na ugovornu stranu iz ugovora, iako u njemu nije neposredno učestvovao. Ono se ne pojavljuje ni kao zastupnik, ni kao pravni sledbenik poverioca. Njemu takav pravni status određuju same ugovorne strane i to putem zaključivanja tzv. pravog ugovora u korist trećeg lica.[1] Na taj način, učinjen je izuzetak od pravila da ugovor ne dejstvuje prema trećima, već samo u okviru i prema ugovornim stranama. Istorija ovog ugovora nije tako daleka, jer se ugovor u korist trećeg lica pojavio u doba razvijenog prometa dobara i usluga. Savremeni život nameće sve veću potrebu za ovim tipom ugovora. Kao primere iz prakse možemo navesti ugovor o osiguranju života i poklon sa nalogom. Interesantno je da, na primer, englesko pravo još uvek ne poznaje ovaj pravni institut. Ono je ostalo dosledno učenju da se ugovorom mogu zasnivati prava i obaveze samo između lica koja predstavljaju njegove strane. Međutim, englesko pravo je našlo drugačiji način za primenu ugovora u korist trećeg, jer je neizbežno da se on mora primeniti zbog uslova koje postavlja savremeni način života (na primer u oblasti osiguranja). Kod osiguranja života u korist bračnog druga ili dece, korisnici osiguranja smatraju se kao lica koja imaju prava iz ustanove trust, koja im omogućuje direktno obraćanje osiguravaocu. U tom smislu, trust možemo predstaviti kao surogat ugovora u korist trećeg lica.[2] Ugovorom u korist trećeg lica, jedna ugovorna strana se obavezuje drugoj da će određenu činidbu izvršiti nekom trećem, s tim što se treći ovlašćuje da od dužnika samostalno i direktno zahteva ispunjenje ugovora u svoju korist. Dakle, kod ovog ugovora razlikujemo tri lica: ono koje obećava da će učiniti nešto trećem, odnosno da će svoju činidbu izvršiti trećem licu i koje se naziva obećalac ili promitent; ono kome se takvo obećanje daje, a koje se naziva stipulant ili promisar i lice u čiju korist prva dva nešto ugovaraju, a to je korisnik ili beneficijar.[3] Razlika među njima je u tome što su prva dva lica uvek određena, dok treće lice može biti i odredljivo, što znači da će ga obećalac i stipulant naknadno odrediti nakon zaključenja ugovora. Ono samo nije određeno u trenutku zaključenja ugovora. Pravila logike nalažu da se treće lice, ukoliko je odredljivo, kasnije odredi, jer bi ovakav ugovor izgubio svaki smisao bez trećeg lica. Treće lice stiče pravo poverioca iz ugovora u čijem zaključenju ne učestvuje. Kako bi stekao to pravo, treće lice ne mora da ima ni volju da se nešto zaključi u njegovu korist, niti znanje o tome, pa samim tim nije potrebna ni njegova poslovna sposobnost. Štaviše, svojstvo trećeg lica može imati lice koje još nije ni rođeno, odnosno preduzeće koje nije osnovano. Ono što je interesantno, treće lice može i da ne prihvati pravo koje mu se nudi, već da ga odbije. Svako ima mogućnost da sa pravom koje ima, odnosno koje može imati, raspolaže kako god hoće. Ako ga odbije, smatra se kao da ga nikada nije ni steklo. Ali, ako ga prihvati, stipulant ne može, bez njegove saglasnosti, ni opozvati, ni izmeniti korist koja je za njega ugovorena.[4] Izmena je moguća samo ako je takva mogućnost predviđena ugovorom. Međutim, ovo ograničenje za stipulanta ne važi u jednom slučaju. Naime, ako se ugovorom u korist trećeg lica, promitent obavezao da će učiniti nešto u korist trećeg, ali tek posle smrti stipulanta, onda stipulant može tako ugovorenu korist opozvati u svako vreme, pa i testamentom, naravno ako iz samog ugovora ne proizlazi što drugo.[5] Ugovor u korist trećeg lica stvara pravne odnose između tri, prethodno navedena, lica. Što se tiče odnosa između obećaoca i korisnika, prvi, ima položaj dužnika, a drugi, položaj poverioca u ovom odnosu. To znači da je korisnik ovlašćen da neposredno zahteva ono što je ugovoreno za njega, odnosno ono na šta se obećalac obavezao stipulantu. Korisnik svoje pravo izvorno ostvaruje, jer ono njemu pripada od početka, tj. od trenutka obavezivanja obećaoca. Korisnik ga ne izvodi iz prava stipulanta, jer on to pravo uopšte nema. Korisnik nije ni cesionar, jer ni ne mora znati za postojanje zaključenog ugovora u njegovu korist, a ni zastupani, jer stipulant zaključuje ugovor u svoje ime.[6] Ipak, pravo korisnika na ispunjenje činidbe od obećaoca, i pored toga što je izvorno, zasniva se na ugovoru u korist trećeg lica. Iz tog razloga, sudbina njegovor prava zavisiće od sudbine ugovora. Korisnikovo pravo, dakle, prati sudbinu ugovora. Ono ima, neki vid, akcesornosti u odnosu na ugovor. Potraživanju korisnika, obećalac može da istakne tzv. objektivne prigovore, a to su svi prigovori koji proističu iz samog ugovora, koje ujedno može istaći i prema stipulantu.[7] Tu, na primer, spadaju: prigovor nevažnosti ugovora, prigovor neispunjenog ugovora, prigovor neurednog ispunjenja i sl. S druge strane, prigovore lične prirode, tzv. subjektivne prigovore, može isticati samo prema stipulantu, kao što su na primer prigovor kompenzacije, nesposobnosti i sl, ali ne može i prema korisniku. Bitno je istaći da ovo pravilo važi ako ovi prigovori ne proizilaze iz ugovora. Druga je stvar ako obećalac takve prigovore ima naspram korisnika lično. Bitno je napomenuti i to, da korisnik raspolaže pravom potraživanja samo od obećaoca. On, nema položaj druge ugovorne strane, jer ugovor zaključuju obećalac i stipulant. Zbog toga su njegova prava, kao poverioca, donekle manja od prava poverioca koji ima status ugovornika. Ona dakle nisu istovetna. Na primer, korisnik ne može da traži izvršenje ugovora u potpunosti, već samo korist koja je ugovorena za njega.[8] Odnos između obećaoca i stupulanta (odnos pokrića) može imati različitu sadržinu. Široko posmatrano, svaki tip ugovora se može zaključiti u korist trećeg lica, pa iz tog razloga i ovaj odnos može imati izgled kupca i prodavca, zakupodavca i zakupca, poklonodavca i poklonoprimca i sl. Ako je reč o uzajamno obavezujućem, sinalagmatičnom, ugovoru, obećalac i stipulant imaju uzajamna prava i obaveze, s tom razlikom što je

Sve veća razvijenost delatnosti informacionih tehnologija na našem tržištu dovela je do učestalije primene tkzv. „en-di-ej“ ugovora. Izraz je preuzet iz engleskog jezika i predstavlja skraćenicu za Non-Disclosure-Agreement, što bi u našem jeziku označavalo neodavanje tajni ili obavezivanje na poverljivost i čuvanje podataka. Primena Ugovora o poverljivosti je dosta široka, pa se tako nemojte iznenaditi ako prilikom odlaska na razgovor za posao dobijete da potpišete jedan ovakav. Često ga koriste banke, investitori bilo u građevinskoj struci, bilo investitori u star-up firme, advokati i slično. • Svrha Ugovora o poverljivosti Njime se jedna ugovorna strana (ukoliko se radi o jednostranom, kao što je recimo slučaj kod poslodavca i lica koje dolazi na razgovor za posao) ili obe ugovorne strane (ukoliko se radi o dvostranom, kao što je recimo slučaj poslovne saradnje između dve firme) štite od iznošenja poverljivih informacija koje obuhvataju delove podataka o specifičnim znanjima, poslovnoj tajni, informacije o klijentima ili proizvodima, strateškim planovima i druge informacije koje su poverljive i vlasništvo isključivo određene kompanije ili fizičkog lica, a mogu biti od koristi konkurenciji. Ovaj ugovor navodi potpisnika/e da ne može/mogu da otkrije/u ili na bilo koji način profitira/ju od informacije koja se odnosi na firmu/fizičko lice sa kojom je sporazum potpisan. • Ugovorne odredbe 1. Mesto i datum zaključenja Ugovora 2. Ugovorne strane – Specifičnost ovog Ugovora je što se ne može uvek tačno prevideti koja ugovorna strana je Davalac poverljivih informacija, a koja Primalac. Recimo, prilikom poslovne saradnje dve firme, obe i daju i primaju poverljive informacije one druge strane. 3. Predmet Ugovora – njega je potrebno jasno definisati, npr. „Ugovorne strane su se sporazumele da započnu pregovore ili zaključe ugovor o zajedničkoj poslovnoj saradnji, odnosno već poslovno sarađuju u domenu svojih delatnosti. Radi ostvarenja saradnje iz prethodnog stava, svaka Ugovorna strana može otkriti određene poverljive informacije drugoj Ugovornoj strani.“ 4. Definicije šta se ima smatrati poverljivom informacijom npr: „ uključujući ali se ne ograničavajući na znanje i iskustvo (know-how), ideje, koncepte, dizajn, poslovnu praksu, dokumentaciju, prototipove, crteže, statističke podatke, šifre za softver, tehnologiju istraživanja i razvoja, podatke o troškovima, profitu ili o marži, druge finansijske podatke, informacije o klijentima, dobavljačima i zaposlenima, o poslovnim planovima, poslovnim tajnama i o pravima intelektualne svojine..“ , kao i šta ne predstavlja poverljive informacije npr: „koje Ugovorna strana na osnovu svoje prethodno postojeće dokumentacije može dokazati da ih je pribavila na zakonit način pre nego što su saopštene“ 5. Zaštita poverljivih informacija – ovde je potrebno definisati kako se faktički štite poverljive informacije napred definisane, npr: „..da neće otkriti ni jednu Poverljivu informaciju bilo kom trećem licu, izuzev direktorima, zaposlenima, predstavnicima, savetnicima, ili na drugi način angažovanim licima te Ugovorne strane, za koje je neophodno da budu upoznati sa tom Poverljivom informacijom radi izvršenja poslova iz zajedničke poslovne saradnje“ 6. Ograničavanje odgovornosti za odavanje Poverljivih informacija – ovde se radi o situaciji kada se poverljive informacije odaju policiji, inspekciji ili drugim državnim organima, kada je to Zakonom ili prinudnim propisima propisano; 7. Dužina trajanja Ugovora i rok za vraćanje Poverljivih informacija – dužina trajanja se uglavnom ugovara na period od minimum jedne do maksimum pet godina. Kada ugovor istekne potrebno je definisati u kom vremenskom periodu i na koji način će razmenjena dokumentacija koja predstavlja poverljivu informaciju biti vraćena između ugovornih strana. 8. Ugovorna kazna – potrebno je definisati određenu novčanu sumu koja će služiti kao naknada štete za povredu, tj otkrivanje poverljivih informacija od strane bilo koje ugovorne strane; 9. Davanje izjava i garancija – Ugovorna strana koja prima Poverljivu informaciju ne može davati bilo kakve garancije ili sačinjavati bilo kakve ugovore, bez prethodne saglasnosti ugovorne strane koja Poverljivu informaciju daje. Ukratko, jedna Ugovorna strana ne može bazirati svoje poslovanje na Poverljivim informacijama druge ugovorne strane ukoliko to ne ugovore. 10. Prava intelektualne svojine – neophodno je definisati da se ovim Ugovor ne prenose i ne ustupaju bilo koja prava intelektualne svojine sa jedne Ugovorne strane na drugu; 11. Nadležnost sudova – ugovara se da će se bilo koji spor koji proizađe iz ovog Ugovora, strane pokušati da reše mirno, u suprotnom biće nadležan određeni sud. Ovaj odredba je naročitno bitna ako se ugovor zaključuje sa stranim kompanijama. Specifična pravna vrednost Ugovora o poverljivosti je ta što on može da bude zaključen nezavisno od bilo kog drugog pravnog posla. Recimo da je Vaša firma start-up i da imate određenu ideju, ali su vam potrebna finansijska sredstva kako bi ste istu razvili i izbacili na tržište u vidu nekog krajnjeg proizvoda. Tada počinjete da tražite potencijalne investitore, obavite mnogo razgovora sa različitim firmama ili fizičkim licima, gde Vi njima morate da izložite kompletnu Vašu ideju. Ukoliko svakom od potencijalnih investitora date da potpiše Ugovor o poverljivosti, pre nego što mu otkrijete Vašu ideju, oni će biti vezani Ugovorom da ne smeju niti da koriste niti da odaju Vašu ideju, bilo da posle stupe sa Vama u poslovnu saradnju ili ne. Preporuka je da se Ugovori o poveljivosti podataka zaključuju pre uključivanja u pregovore i projekte, svuda gde je potrebno prezentovati svoje inovativne ideje, proizvode ili tehnologije prema potencijalnim poslovnim partnerima, ali i da se odredbe o poverljivosti podataka kasnije inkorporiraju u glavne ugovore (Ugovore o poslovnoj saradnji, Ugovore o radu, Ugovore o delu, Ugovore o izradi web-prezentacije itd). AUTOR TEKSTA: Jovana Joksimović, advokatski pripravnik *Napomena: Tekstovi u okviru Projekta Law bloggers / Pravni blogeri priredjeni su u vidu stručnih radova i predstavljaju vrstu pisanog rada koji sadrži korisne priloge iz domena određene struke. Stručni rad ne mora biti izvorno istraživanje i ne mora sadržati nove, originalne naučne spoznaje i rezultate. Njegova osnovna svrha sastoji se u prikupljanju i tumačenju već poznatih činjenica, informacija, stavova i teorija, na način koji doprinosi širenju naučnih spoznaja, razvijanju novih pristupa u interpretaciji i primeni postojećih naučnih rezultata i prilagođavanju tih rezultata potrebama savremene teorije i prakse. Udruženje Nomotehnički Centar iz Beograda,  ne odgovara za tumačenje prikupljenjih činjenica, informacija, stavova i teorija u autorskom radu, svaki autor odgovara za tačnost informacija u svom radu. Svako kopiranje, umnožavanje, objavljivanje i distribuiranje celine ili delova teksta predstavlja povredu

Potraživanje, kao pravni odnos između fizičkih i pravnih lica, kao uostalom i svaki drugi odnos između ljudi, treba prvenstveno da se zasniva na povjerenju, a zatim i na poštovanju svačijeg vremena i novca, uz visoku primjenu jednog od osnovnih načela obligacionog prava- Pacta sund servanda. (Dogovor je zakon za stranke.) Međutim, loši privredni tokovi i sve slabija likvidnosti, kako fizičkih, tako i pravnih lica, dovodi do  neispunjenja ili djelimičnog ispunjenja ugovornih i drugih obaveza, gdje načelo povjerenja i poštovanja, zamjenjuje sve veći broj skupih i neprijatnih sudskih postupaka naplate potraživanja, a koja opet najviše rezultiraju potpunim prekidom poslovne saradnje i gubitkom povjerenja između prijatelja, saradnika i poslovnih partnera. Shodno navedenom, ovaj tekst bi trebao da posluži kao svojevrsni priručnik za sve one koji se nađu u situaciji da svoje dugove i svoja potraživanja moraju tražiti posredstvom suda. Potraživanje, kao obligacioni odnos, koji nastaje ugovorom, počinjenom štetom, deliktom, jednostranom izjavom volje i itd., može se stvarati između fizičkih lica, fizičkog i pravnog lica ili pravnih lica u privredi. Potraživanja fizičkih lica, kao građana, odnosno nosilaca prava i obaveza, nastaju iz raznih životnih situacija, kao što su neisplaćena potraživanja iz radnih odnosa, učinjene materijalne ili nematerijalne štete, ugovora o prometu robe (kupovina auta i sl.), po osnovu izdržavnja i itd. Potraživanja pravnih lica se pretežno baziraju na ugovorima u privredi, kojima se odvija poslovna saradnja. Način naplate potraživanja preko sudskih organa uslovljen je postojanjem ili nepostojanjem izvršnih ili vjerodostojnih isprava, kojima bi dokazali svoja potraživanja. Izvršna isprava je sudska odluka, zaključeno poravnanje ili neka druga odluka donosena od strane državnih upravnih organa koja glasi na određenu obavezu, kao i notarske isprave. Vjerodostojne isprave su mjenica, ček sa protestom, računi ili izvodi iz poslovnih knjiga za cijene komunalnih usluga isporuke vode, smeća ili električne energije. Ukoliko fizičko ili pravno lice ne posjeduje jednu takvu ispravu, potrebno je da svoje potraživanje dokazuje u parničnom postupku pokretanjem tužbe za utvrđenje u zavisnosti od vrste obligacionog odnosa. Taj postupak je regulisan Zakonom o parničnom posupku, nakon kojeg, ukoliko se isti uspješno okonča, pokreće izvršni postupak na osnovu donesene sudske presude ili rješenja ( samo u slučaju smetanja posjeda). Ukoliko postoji izvršna ili vjerodostojna isprava, naplata potraživanja odvija se po Zakonu o izvršnom postupku, podnošenjem prijedloga za izvršenje na osnovu izvršne ili vjerodostojne isprave. Prijedlog za izvršenje je formalan akt, koji mora biti precizno napisan, uz obavezno navođenje podataka o tražiocu izvršenja, izvršeniku, sredstvu i predmetu izvršenja, broju žiro ili tekućeg računa izvršenika i tražioca izvršenja, jedinstvenog identifikacionog broja za pravna lica, oznaku nepokretnosti ukoliko je ista predmet izvršenja te ostale podatke propisane Zakonom o izvršnom postupku. Potrebno je napraviti razliku između sredstva izvršenja i predmeta izvršenja. Sredstvo izvršenja su izvršne radnje ili sistem radnji kojima se izvršenje provodi, a to mogu biti u slučaju izvršenja na nepokretnosti, zabilježba izvršenja u zemljišnim knjigama, procjena i prodaja nepokretnosti, kod pokretnih stvari zapljena, procjena i prodaja pokretnih stvari u svojini izvršenika, zapljena novčanih sredstava sa računa izvršenika i prenos istih na račun tražioca izvršenja i slično. Kao predmet izvršenja mogu biti nepokretnosti, pokretne stvari, novčana sredstva na računu dužnika, potraživanja da se preda ili isporuči pokretna stvar ili preda nepokretnost, dionice, hartije od vrijednosti i udjeli u pravnom licu, vraćanje zaposlenog na rad odnosno službu, predaja djeteta i itd. U slučaju imoviskih prava, pokretnih i nepokretnih stvari, potrebno je da ista budu u svojini izvršenika. Ukoliko neko treće lice ima neko pravo na predmetu izvršenja, koje sprečava izvršenje, ono može podnijeti prigovor protiv izvršenja tražeći da se izvršenje na tom predmetu proglasi nedopuštenim, u obimu u kojem su prava tog lica zahvaćena izvršenjem. Po prigovoru trećeg lica sud može odlučiti u izvršnom postupku ili ga uputiti na parnicu, u zavisnosti od toga da li lice ima presudu ili drugu odgovarajuću javnu ispravu kojom dokazuje svoje pravo. Kao treća lica u praksi  se najčešće javljaju roditelji ili bračni supružnici izvršenika, mada to mogu biti i lica koja nisu u bliskom odnosu prema dužniku, kao naprimjer stanodavac ili jemac iz Ugovora o kreditu. U pogledu nadležnosti suda, za naplatu potraživanja prema fizičkim licima nadležni su osnovni sudovi a za naplatu potraživanja između pravnih lica nadležni su privredni sudovi, što ima određen značaj u pogledu brzine sporovđenja postupka prinudne naplate, te fizička lica, za razliku od pravnih, mogu računati na nešto sporiji postupak namirenja potraživanja pred osnovnim sudovima. Mjesna nadležnost  pretežno zavisi od sredstava i predmeta izvršenja, prema odredbama Zakona o  izvršnom postupku. Trošove postupka u vezi sa odredjivanjem i provodjenjem izvršenja snosi tražilac izvršenja, a koji se sastoje od takse na prijedlog za izvršenje, rješenje o izvršenju kao i na prvostepenu odluku ukoliko postupak pređe u parnicu. Sud obično traži da se troškovi postupka unaprijed plate u roku koji odredi sud, a ukoliko se troškovi ne predujme, sud će izvršenje obustaviti. Kasnije, izvršenik je dužan da tražiocu izvršenja nadoknadi sve troškove koji su bili potrebni za izvršenje. Da bi sam postupak naplate potraživanja sudskim putem bio efikasan i svrsishodan, potrebno je prethodno provjeriti da li je fizičko i pravno lice likvidno, i da li posjeduje imovinu na osnovu koje se potraživanje može naplatiti. U slučaju da je dužnik pravno lice, potrebno je provjeriti da li je isti  brisan iz registra pravnih subjekata, da li postoji pravnih sljedbenik istog, da li je žiro račun pravnog lica u blokadi, da li fizičko ili pravno lice posjeduje imovinu upisanu u javnim evidencijama o nekretninama, da li je nad pravnim licem eventualno otvoren postupak stečaja ili likvidacije, u kojem slučaju bi povjerilac trebao odmah da prijavi svoje potraživanje, da li postoje pokretne stvari u imovini izvršenika i slično. Izvršni postupak, kako se vidi, prestavlja specifičan postupak u kojem se prepliću pravila kako izvršnog tako i parničnog postupka, u kojem pravila postupka u mnogome zavisi od sredstava i predmeta izvršenja. Zato, ako odlučite da svoje potraživanje naplatite sudskim putem, prethodno dobro provjerite i saznajte sve podatke o potencijalnom izvršeniku, razmotrite eventualne koristi i gubitke, a u svakom slučaju, ukoliko smatrate da imate nedovoljno znanje i iskustvo u nastupanju pred izvršnim sudom, potražite profesionalnu pravničku pomoć.