Pravni blog – Page 14

ZAKON O PRAVIMA PACIJENATA

llm / June 30, 2017

Ovim Zakonom su regulisana: prava pacijenata prilikom korišćenja zdravstvene zaštite; način na koji se ostvaruju; njihova zaštita i dužnosti pacijenta u postupku ostvarivanja zdravstvene zaštite. Prema Zakonu o pravima pacijenata,( “Sl. glasnik RS“, br. 45/2013), član dva nas obaveštava o značenju pojma „pacijent“. To je osigurano lice u smislu Zakona o zdravstvenom osiguranju, bolesno ili zdravo, koje zatraži ili kome se pruža zdravstvena usluga radi očuvanja i unapređenja zdravlja, sprečavanja, suzbijanja i ranog otkrivanja bolesti, povreda i drugih poremećaja zdravlja i blagovremenog i efikasnog lečenja i rehabilitacije. Ovaj Zakon se primenjuje na : 1) zdravstvene ustanove, 2)privatne prakse, 3)organizacione jedinice visokoškolskih ustanova zdravstvene struke koje obavljaju zdravtsvenu dlatnost, 4)zdravstvene radnike i zdravstvene saradnike, 5) druga pravna lica za koja je posebnim zakonom predviđeno da obavljaju i određene poslove iz zdravstvene delatnosti i zdravstvenog osiguranja, kao i na 6) strane državljane koji ostvaruju zdravstvenu zaštitu u Republici Srbiji, a u skladu sa zakonom i potvrđenim međunarodnim sporazumima. Prema ovom Zakonu prava pacijenta su: 1)pravo na dostupnost zdravstvene zaštite; 2) pravo na informacije; 3) pravo na preventivne mere; 4) pravo na kvalitet pružanja zdravstvene usluge; 5) pravo na bezbednost pacijenta; 6) pravo na obaveštenje; 7)pravo na slobodan izbor; 8) pravo na drugo stručno mišljenje; 9) pravo na privatnost i poverljivost; 10) pravo na pristanak; 11)pravo na uvid u medicinsku dokumentaciju; 12) pravo na poverljivost podataka o zdravstvenom stanju pacijenta; 13)pravo pacijenta koji učestvuje u medicinskom istraživanju; 14) pravo deteta u stacionarnim zdravstvenim ustanovama; 15) pravo pacijenta da na sopstvenu odgovornost napusti stacionarnu zdravstvenu ustanovu; 16) pravo na olakšavanje patnji i bola; 17) pravo na poštovanje pacijentovog vremena; 18) pravo na prigovor; 19) pravo na naknadu štete. Jedno od najvažnijih prava pacijenata je pravo na dostupnost i kvalitetnost zdravstvene zaštite u skladu sa svojim zdravstvenim stanjem i u granicama materijalnih mogućnosti sistema zdravstvene zaštite. Pacijent ima pravo na jednak pristup zdravstvenoj službi, tj. zabranjena je diskriminacija po bilo kom osnovu. Pacijent u okviru prava na informacije ima pravo da se informiše o stanju svog zdravlja, o zdravstvenoj službi, kako da je koristi, o svim informacijama koje su tehnološki dostupne, o pravima iz zdravstvenog osiguranja i postupcima za ostvarivanje tih prava i ima pravo da sve ove informacije dobije blagovremeno i na način koji je u njegovom najboljem interseu. Pacijent ima pravo da bude informisan o imenu i prezimenu, kao i o profesionalnom statusu zdravstvenog radnika odnosno zdravstvenog saradnika koji učestvuje u postupku njegovog lečenja. Pacijent u okviru prava na preventivne mere ima pravo na odgovarajuće zdravstvene usluge sa ciljem očuvanja i unapređenja zdravlja, kako bi se sprečilo i rano otkrilo oboljenje i dr. poremećaji zdravlja. Zdravstvena ustanova ima, u skladu sa zakonom , dužnost da podiže svest ljudi i obezbeđuje zdravstvene usluge u odgovarajućim intervalima, za grupacije stanovništva koje su izložene povećanom riziku obolevanja. U sklopu prava na kvalitet pružanja zdravstvene zaštite,pacijent ima pravo na blagovremenu i kvalitetnu zdravstvenu uslugu, u skladu sa zdravstvenim stanjem i utvrđenim stručnim standardima. Ostvarivanje ovog prava se zasniva na partnerskom odnosu pacijenta kao primaoca zdravstvenih usluga i zdravstvenog radnika odnosno zdravstvenog saradnika kao davaoca zdravstvenih usluga i podrazumeva uzajamno poverenje i poštovanje između navedenih lica na svim nivoima zdravstvene zaštite. Pravo na bezbednost pacijenta u ostvarivanju zdravstvene zaštite je jako važno, jer pacijent ne može trpeti štetu prouzrokovanu neadekvatnim funkcionisanjem zdravstvene službe. Kako bi doneo odluku da li da pristane na predloženu medicinsku meru u sklopu prava na obaveštenje od strane nadležnog zdravstvenog radnika, pacijent ima između ostalih pravo da bude upoznat sa dijagnozom i prognozom bolesti, sa koristima od preduzimanja i nepreduzimanja predložene medicinke mere, alternativnim metodama lečenja. Nadležni zdravstveni radnik je dužan dati ova obaveštenja pacijentu i bez zahteva pacijenta, kao što ima i obavezu da unese u medicinsku dokumentaciju da je dao ova obaveštenja pacijentu, članu uže porodice ili zakonskom zastupniku .On može izuzetno prećutati dijagnozu ili obaveštenje o tome umanjiti, ako postoji ozbiljna opasnost da će tim obaveštenjem znatno naškoditi zdravlju pacijenta i tada ga daje članu uže porodice pacijenta. Pacijent se može odreći prava na obaveštenje, osim prava na obaveštenje da je neka medicinska mera od izuzetnog značaja za njegovo zdravlje i da je rizično njeno nepreduzimanje. Pacijent ima pravo na slobodan izbor doktora medicine, doktora stomatologije, zdravstvene ustanove, kao i slobodan izbor predloženih medicinskih mera u skladu sa zakonom koji uređuje zdravstvenu zaštitu i zakonom koji uređuje zdravstveno osiguranje. Pacijent ima pravo da zatraži drugo stručno mišljenje o stanju svog zdravlja, od doktora medicine ili doktora stomatologije, koji nije direktno učestvovao u pružanju zdravstvene usluge. Jako važno pravo pacijenta, u okviru prava na privatnost i poverljivost, jeste pravo na poverljivost svih ličnih informacija koje je saopštio nadležnom zdravstvenom radniku, zdravstvenom saradniku, kao i informacija koje se odnose na stanje njegovog zdravlja i potencijalnih dijagnostičkih i terapijskih procedura. Pravo na pristanak pacijenta je značajno iz razloga što se nad njim ne bi mogla preduzeti nikakva medicinska mera, ukoliko pristanak za njeno sprovođenje izostane. Za preduzimanje svake predložene invazivne dijagnostičke i terapijske mere, bitno je postojanje pismenog pristanka pacijenta ili njegovog zakonskog zastupnika. Bitno je istaći da pacijenta ne obavezuje pristanak kome nije prethodilo obaveštenje o predloženoj medicinskoj meri i njenim posledicama, a zdravstveni radnik koji preduzme tu medicinsku meru snosi rizik za štetne posledice. Pacijent može i opozvati svoj pristanak sve dok ne počne izvođenje predložene medicinske mere, kao i za vreme trajanja lečenja, a može i odrediti lice koje će u njegovo ime dati pristanak za sprovođenje predložene medicinske mere ako postane nesposoban da donese odluku o pristanku. Pacijent koji je sposoban za rasuđivanje ima mogućnost da odbije sprovođenje predložene medicinske mere, iako se njome spašava njegov život, ali je u tom slučaju nadležni zdravstveni radnik dužan da ga upozori na posledice takve odluke. Pacijent ima pravo uvida u svoju medicinsku dokumentaciju. Nadležni zdravstveni radnik je dužan da uredno vodi medicinsku dokumentaciju i da evidentira sve preduzete medicinske mere i to je od izuzetnog značaja, u suprotnom on nesavesno postupa. Podatke o zdravstvenom stanju pacijenta, odn. podatke iz medicinske dokumentacije imaju obavezu da čuvaju sva fizička i pravna lica koja

Pravni blog

NAKNADA ŠTETE USLED UJEDA PSA

llm / June 30, 2017

Na svakom koraku, čak i u najurbanijim delovima grada, može Vam se desiti da budete napadnuti od strane pasa lutalica, ali i od vlasničkih pasa koje neodgovorni vlasnici šetaju bez povoca. Ukoliko ste bili žrtva ovako nemilog događaja, imate pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete koju ste tom prilikom pretrpeli. Materijalna šteta se ogleda u: 1) troškovima lečenja usled obziljnijih povreda (lekovi, snimanja, previjanja rana i u najtežim slučajevima operacija) 2) naknada izgubljene zarade usled otvaranja bolovanja ili uzimanja neplaćenog odustva radi oporavka od nastale povrede. Nematerijalna šteta se ogleda u: 1) naknada na ime pretrpljenih fizičkih bolova; 2) naknada na ime pretrpljenog straha; 3) naknada na ime duševnih bolova usled eventualno nastala naruženosti. Ko je odgovoran? Za štetu nastalu usled napada psa lutalice odgovoran je grad Beograd, u skladu sa Statutom grada Beograda čl. 25. st. 1 tačka 14. kojim je propisano da:[1] „Grad Beograd donosi i sprovodi program kontrole i smanjenja populacije napuštenih pasa i mačaka na teritoriji grada, obezbeđuje prihvatilišta za napuštene životinje, organizuje zoohigijensku službu za obavljanaje poslova hvatanja i zbrinjavanja napuštenih životinja u prihvatilišta za životinje, neškodljivo uklanjanje leševa uginulih životinja i njihov transport do objekta za sakupljanje i tretman“. Za štetu nastalu usled napada vlasničkog psa odgovoran je vlasnik na kojeg je pas čipovan, odnosno registrovan. Kako se postaviti? Najbitnije da se odmah obratite najbližoj medicinskoj ustanovi radi pregleda sa napomenom da je u pitanju ujed psa. Nakon inicijalnog pregleda ukoliko postoje povrede, lice se upućuje na Infektivnu kliniku, radi dalje analize (primanje vakcine protiv besnila). Ukoliko se radi o psu lutalici, Infektivna klinika po službenoj dužnosti obaveštava “Veterinu Beograd” u cilju pronalaženja konkretnog psa. Nakon pribavljene medicinske dokumentacije možete se obratiti Komisiji za naknadu štete od povrede nanesene od nevlasničkih pasa, koja radi pri Sekretarijatu za privredu Grada Beograda radi sporazumnog rešenja ili drugoj nadležnoj službi ukoliko se ujed dogodio na teritoriji nekog drugog grada. Ukoliko je u pitanju vlasnički pas, poželjno je pre bilo kakvog odlaska na sud, da se obratite vlasniku psa koji vas je napao za mirno rešenje i isplatu novčanog obeštećenja. Praksa je pokazala da su iznosi koje Grad Beograd predloži oštećenima veoma mali i kreću se u domenu od maksimalnih 20.000 dinara za štetu nanetu odrasloj osobi, do 30.000 dinara za štetu nanetu detetu, te je velika verovatnoća da se nećete uspeti poravnati. U tim slučajeva, kao i u slučaju da ne uspete da se nagodite sa vlasnikom psa ukoliko nije u pitanju lutalica, morate pokrenuti sudski spor za naknadu materijalne i nematerijalne štete protiv Grada Beograda, koga u tom slučaju zastupa Gradsko javno pravobranilaštvo. Odlučujući o tužbenom zahtevu, sud će uzeti u obzir sve činjenice i dokaze koje je tužilac priložio uz tužbu. Po pravilu, kako bi se na adekvatan način utvrdila jačina intenziteta psihičkih bolova i kvalifikacija telesne povrede, sud će na predlog stranake, odrediti veštačenje. Naime, u pitanju je, najčešće, veštačenje ortopeda-traumatologa i psihijatara. Ista situacija će biti i ukoliko je pas koji vas je napao vlasnički. Ovakav parnični postupak se može okončati za relativno kratak vremenski period od 3 do 4 ročišta, što znači ukupno između godinu i dve dana. Naknade štete koje sud u ovim slučajevima dodeljuje kreće se od 100.000,00 dinara za lakše povrede, pa sve i do 500.000,00 dinara usled ozbiljnijih povreda. U poslednje vreme, međutim postoji veliki broj prevara odnosno zloupotreba od strane pojedinaca, a prilikom kojih dotični pokušavaju da predstave izvesne povrede kao ujede pasa odnosno nekih životinja ili čak u ekstremnim slučajevima sami sebi nanose povrede koje liče na ujede. Ovakve slučajeve treba prijaviti nadležnim institucijama. Potrebno je podići svest zajednice o tome da su posledice ovakvog postupka pojedinaca, odnosno pokušaja prevare, pre svega krivični postupci čiji ishod su kazne zatvora od 6 meseci do 5 godina i novčana kazna, kao i ogromna materijalna šteta koju u određenim situacijama trpi država, ali i stvaranje nezavidnog položaja onih koji su stvarno bili žrtve ovakvih nemilih događaja. Izvori: [1] Statut grada Beograda http://www.sllistbeograd.rs/pdf/2008/39-2008.pdf#view=Fit&page=1 AUTOR TEKSTA: *Napomena: Tekstovi u okviru Projekta Law bloggers / Pravni blogeri priredjeni su u vidu stručnih radova i predstavljaju vrstu pisanog rada koji sadrži korisne priloge iz domena određene struke. Stručni rad ne mora biti izvorno istraživanje i ne mora sadržati nove, originalne naučne spoznaje i rezultate. Njegova osnovna svrha sastoji se u prikupljanju i tumačenju već poznatih činjenica, informacija, stavova i teorija, na način koji doprinosi širenju naučnih spoznaja, razvijanju novih pristupa u interpretaciji i primeni postojećih naučnih rezultata i prilagođavanju tih rezultata potrebama savremene teorije i prakse. Udruženje Nomotehnički Centar iz Beograda, ne odgovara za tumačenje prikupljenjih činjenica, informacija, stavova i teorija u autorskom radu, svaki autor odgovara za tačnost informacija u svom radu. Svako kopiranje, umnožavanje, objavljivanje i distribuiranje celine ili delova teksta predstavlja povredu autorskog prava i krivično delo (shodno odredbama Zakona o autorskom i srodnim pravima i Krivičnog zakonika). Korišćenje delova teksta dozvoljeno je shodno autorskom pravu i uz saglasnost Udruženja Nomotehnički Centar kao i autora: Jovana Joksimović. ODRICANJE OD ODGOVORNOSTI – Sadržaj internet mesta služi u informativne i edukativne svrhe. Odgovarajući pravni instrumenti imaju prednost u odnosu na informacije sadržane na internet prezentaciji. Udruženje Nomotehnički Centar iz Beograda ne prihvata odgovornost za bilo kakvu upotrebu infromacija sadržanih na internet prezentaciji.

Građansko pravo, Pravni blog

DOKAZNA SREDSTVA U PARNIČNOM POSTUPKU

llm / June 29, 2017

Ono što je nezaobilazno u svakoj raspravi u parničnom postupku u sudu su dokazna sredstva. Dokazna sredstva ili dokazi se mogu predlagati u parničnom postupku do glavne rasprave, gde se izvode na glavnoj raspravi u sudu. Svakoj stranci kojoj se osporavaju činjenice potrebna su dokazna sredstva koja će osporiti istinitost tvrdnje kojoj protivna stranka predlaže sudu. Dokazno sredstvo ili dokaz je stvar ili lice koje omogućuje sudu da čulnim opažanjem stekne saznanje o istinitosti tvrdnje o relevantnoj činjenici.[1] Postoje dve grupe dokaznih sredstava: stvarna i lična dokazna sredstva. Stvarna dokazna sredstva su: isprave i predmeti uviđaja. Lična dokazna sredstva su: svedoci, veštaci, i stranke. U Zakonu o parničnom postupku[2] navedeno je svih pet dokaznih sredstava: 1. Uviđaj; 2. Isprave; 3. Svedoci; 4. Veštaci; i 5. Saslušanje stranaka. Uviđaj Uviđaj je neposredno čulno opažanje suda o svojstvima stvari ili lica.[3] Pretežno se koristi prilikom uviđaja čulo vida, ali i druga čula: sluha i dodira. Može da se vrši uviđaj i izvan suda, ako nalaže predmet koji se vodi u sudu. Ponekad je potrebno i prisustvo veštaka, njegovo stručno mišljenje, zarad što verodostojnijeg utvrđenja istinitosti dokaza. Sud može da odredi da se uviđaj snima u celosti ili delimično, i da se obavi na licu mestu. Uviđaj sprovodi parnični sud, a njegov rezultat se unosi u zapisnik na glavnoj raspravi, ili zapisnik sa ročišta koji je urađen na licu mesta. Isprave Isprava je stvarno dokazno sredstvo i može se definisati kao predmet na kome je pismeno izražena jedna misao.[4] Isprava u sudu predstavlja dokazno sredstvo, na kojem nije bitno koji je jezik i pismo,i na kojem materijalu je napisano, već je samo bitno da je ta isprava evidentna u dokazivanju činjenice pred sudom. Isprave mogu biti: javne i privatne. Javne su one isprave koje su izdate od nadležnog državnog organa i druge organizacije, koja imaju poverana vršenja javnih ovlašćenja na osnovu zakona. Javne isprave moraju biti autentične, i one se dele na: domaće javne isprave i strane javne isprave. Privatne isprave mogu sačiniti sva fizička i pravna lica, i državni organi koji nemaju javna ovlašćenja. Svedoci Svedok može biti svako lice, koje ima dve sposobnosti: sposobnost opažanja i sposobnost reprodukovanja. Dakle, svedok ne iskazuje svoje mišljenje pred sudom, već verodostojno prenosi svoja opažanja koja su se desila uz njegovo prisustvo događaju.Svedok koji je prisustvovao događaju prenosi svoje neposredno saznanje, a svedok koji je stekao svoje saznanje od drugih lica iznosi svoje posredno saznanje na ročište. Prema Zakonu o parničnom postupku[5] svedok može svoj iskaz da prenese sudu pisanom izjavom ili tonskim i optičkim snimkom. Pisana izjava svedoka mora da bude overena u sudu ili od strane lica javnog ovlašćenja, dok se tonski i optički snimak svedočenja čuva ili uništava, i uređuje se prema Sudskom poslovniku. Svedok ne može da bude: Lice koje nije sposobno da prenese adekvatno svoje opažanje, koje nije zdravstveno u mogućnosti da zapazi određene činjenice koje bi trebalo da reprodukuje na ročište. Sudija predmetnog spora ne smije da bude svedok u tom sporu. Parnična stranka ne može da da bude svedok, da bude u isto vreme i stranka vodećeg predmetnog spora i svedok koji iskazuje svoje svedočenje. Lice koje zbog svoje dužnosti ne može da reprodukuje svoje opažanje na ročište, jer bi povredilo dužnost čuvanja tajne. Ovo lice može da svedoči pred sudom, tek kada ga nadležni organ oslobodi te dužnosti čuvanja tajni. Veštaci Veštak je stručno, profesionalno lice koje iznosi svoje stručno mišljenje na osnovu predmeta spora i određenih spisa koja je istražio, koja su neophodna za razjašnjenje spora. Razlika između veštaka i svedoka je: veštak je zamenjiv i predstavlja stručno lice koje iznosi stručno mišljenje na osnovu predmeta veštačenja. Dok, svedok je lice koje reprodukuje svoje opažanje na osnovu neposrednog i posrednog saznanja, i ne sme da iskazuje svoje mišljenje. Jedino o čemu veštak ne daje svoje stručno mišljenje je o pravnom pitanju. Sud je jedino ovlašćen da se bavi pravnim pitanjima i pravnim pravilima. Saslušanje stranaka Stranka na samom početku parnice biva informativno saslušana, o predmetu spora, o dokazima koje treba da izvede, o spornim činjenicama obe stranke. To sve zbog daljeg toka parničnog postupka. Taj početni razgovor između sudije i stranke, ne predstavlja saslušanje stranke kao dokaznog sredstva. Sud na osnovu svih prikupljenih dokaza: uviđaja, isprave, svedoka, veštaka, i dalje smatra da nije dovoljno prikupljenih dokaza već da je nužno da se sasluša i stranka. U tom slučaju stranka se sasluša kao novo dokazno sredstvo za predmetni spor. Prilikom saslušanja stranke, sud poziva obe stranke da se saslušaju. Sa teorijskog i praktičnog pogleda ovaj vid saslušanja, nije pouzdan. Smatra se da u većini slučajeva svaka stranka zastupa svoj subjektivni stav, i brani svoj interes u predmetnom sporu. Ovaj dokaz se samo primenjuje onda kada sud nema dovoljno dokaza za razjašnjenje spora, ili kada sud želi da se uveri u svoje stečeno uverenje od prethodnih dokaznih sredstava. Izvori: Prof. dr Aleksandar Radovanoc, Građansko procesno pravo, Univerzitet Privredna akademija u Novom Sadu – Pravni fakultet za privredu i pravosuđe, Novi Sad, 2014. godine, 174, 194, 195 strana Zakon o parničnom postupku (“Sl. glasnik RS”, br. 72/2011, 49/2013 – odluka US, 74/2013 – odluka US i 55/2014) [1] Prof. dr Aleksandar Radovanov Građansko procesno pravo, Univerzitet Privredna akademija u Novom Sadu – Pravni fakultet za privredu i pravosuđe, Novi Sad, 2014. godine, 174 strana. [2] ZPP (“Sl. glasnik RS”, br. 72/2011, 49/2013 – odluka US, 74/2013 – odluka US i 55/2014) [3] Prof. dr Aleksandar Radovanov Građansko procesno pravo, Univerzitet Privredna akademija u Novom Sadu – Pravni fakultet za privredu i pravosuđe, Novi Sad, 2014. godine, 194 strana. [4] Prof. dr Aleksandar Radovanov Građansko procesno pravo, Univerzitet Privredna akademija u Novom Sadu – Pravni fakultet za privredu i pravosuđe, Novi Sad, 2014. godine, 195 strana. [5] ZPP (“Sl. glasnik RS”, br. 72/2011, 49/2013 – odluka US, 74/2013 – odluka US i 55/2014) Autor teksta: Jelica Kusmuk. *Napomena: Tekstovi u okviru Projekta Law bloggers / Pravni blogeri, priredjeni su u vidu stručnih radova i predstavljaju vrstu pisanog rada koji sadrži korisne priloge iz domena određene struke. Stručni rad ne

Pravni blog

NADLEŽNOST SUDOVA U REPUBLICI SRBIJI

llm / June 29, 2017

Sudska nadležnost je utvrđena ustavom i zakonom. Postoji a) objektivna i b) subjektivna sudska nadležnost. Objektivna nadležnost obuhvata delokrug poslova pravosudnih organa (racionalna raspodela nadležnosti između različitih vrsta pravosudnih organa, sudova, tužilaštva). Subjektivna nadležnost obuhvata prava i dužnost postupanja u određenoj pravnoj stvari.[1] Podela nadležnosti po kriterijumu odnosa između državnih pravosudnih organa (sudova): apsolutna nadležnost, relativna nadležnost, stvarna nadležnost, mesna nadležnost, funkcionalna nadležnost. Apsolutna nadležnost: svaki sud u Republici Srbiji mora biti aposlutno nadležan. Ne može biti nadležan strani sud, drugi organ i drugi državni organ u Republici Srbiji, već samo sud ima svoju apsolutnu nadležnost. Relativna nadležnost: obuhvata sud koji na osnovu vrste i stepene, područja za koje je osnovan postupa u konkretnoj pravnoj stvari (stvarna, funkcionalna, mesna) nadležnost.[2] Stvarna nadležnost: obuhvata sudove opšte nadležnosti. Stvarnu nadležnost određuje predmet spora, svojstvo subjekata, vrednost predmeta spora. Dok u krivičnim stvarima, zavisi od težine učinjenog krivičnog dela, i drugih karakteristika predmeta krivičnog postupka. Mesna nadležnost: obuhvata prava i dužnosti suda da na određenoj teritoriji vrši svoju dužnost. Može biti: personalna i stvarna mesna nadležnost. Personalna, u slučaju kad mesna nadležnost zavisi od odnosa stranke i teritorije suda. Stvarna, kad određenje mesne nadležnosti zavisi od odnosa obeležja pravne stvari i teritorije suda.[3] Funkcionalna nadležnost: obuhvata raspodelu poslova istog suda u istoj pravnoj stvari, kao i raspodelu delatnosti među sudovima različitog stepena povodom iste pravne stvari. Nadležnost sudova u Republici Srbiji: Nadležnost osnovnog suda, Nadležnost višeg suda, Nadležnost apelacionog suda, Nadležnost privrednog suda, Nadležnost Privrednog apelacionog suda, Nadležnost prekršajnog suda, Nadležnost Prekršajnog apelacionog suda, Nadležnost Upravnog suda, Nadležnost Vrhovnog kasacionog suda. Nadležnost osnovnog suda Osnovni sudovi su stvarno nadležni da sude u prvom stepenu: za krivične stvari, građanske stvari, i za radne sporove. Za krivične stvari: učinjena krivična dela za koje je predviđena glavna kazna novčana kazna ili kazna zatvora do deset godina i deset godina. Za građanske stvari, koje obuhvataju građanski, izvršni i vanparnični postupci. Dok, za radne sporove osnovni sud ima stvarnu nadležnost povodom zasnivanja, već postojanja ili pak prestanka radnog odnosa, sva prava i obaveze iz radnog odnosa. Osnovni sudovi su funkcionalno nadležni da sude u prvom stepenu: oko odlučivanja prihvatanje molbe za prestanak mere beznednosti, pružanje pravne pomoći građanima. Nadležnost višeg suda Viši sudovi su stvarno nadležni da sude u prvom stepenu za: krivične stvari, građanske stvari, upravne stvari, i za radne sporove. Za krivične stvari: učinjena krivična dela za koja je glavna kazna predviđena predviđena kazna zatvora preko deset godina, i učinjena krivična dela za koje je predviđena blaža kazna ali su raspoređena u nadležnost viših sudova. Za građanske stvari: svi sporovi vezani za osporavanja ili utvrđivanje očinstva ili materinstva, sporovi o autorskim i srodnim pravima, zaštit pronalazaka, uzoraka, modela i žigova. Za upravne stvari: svi sporovi vezani sa matičnim evidencijama. Za radne sporove, Viši sudoi su nadležni da sud zbog štrajka, kolektivnih ugovora i obaveznog socijalnog osiguranja. Viši sudovi su funkcionalno nadležni da sude u prvom stepene: odlučuju o molbi za prestanaka mere bezbednosti, izvršavaju krivičnu presudu inostranog suda, odlučuju o sukobu nadležnosti osnovnih sudova sa svog područja, odlučuju o zabrani rasturanja štampe I širenja informacija sredstvima javnog informisanja.[4] Nadležnost apelacionog suda Apelacioni sud ima nadležnost da odlučuje u drugom stepenu: o žalbama i o sukobu nadležnosti nižih sudova sa svog područja.[5] Nadležnost privrednog suda Privredni sudovi su stvarno nadležni da sude u prvom stepenu: u sporovima između domaćih i stranih privrednih društava, sporovima o autorskim i srodnim pravima, sporovima o stranim ulaganjima, o brodovima i vazduhoplovima, plovidbi na moru i unutrašnjima vodoma i sudi druge sporove određene zakonom. Privredni sudovi su funkcionalno nadležni da sude u prvom stepenu: i vodi postupak za upis u sudski registar pravnih lica i drugih subjekata, vodi postupak stečaja i reorganizacije, I vrši druge poslove određene zakonom. Nadležnost Privrednog apelacionog suda Privredni apelacioni sud ima nadležnost da odlučuje u drugom stepenu: o žalbama na odluke privrednih sudova, i o sukobu nadležnosti i o prenošenju nadležnosti privrednih sudova. Nadležnost prekršajnog suda Prekršajni sudovi su stvarno nadležni da sude u prvom stepenu: ako nije nadležan organ uprave, i odlučuje o žalbama na odluke prekršajnog postupka donetog u organe uprave. Nadležnost Prekršajnog apelacionog suda Prekršajni apelacioni sud je nadležan da odlučuje u drugom stepenu: o žalbama na odluke prekršajnih sudova, i o sukuovu prenošenja mesne nadležnosti prekršajnih sudova. Nadležnost Upravnog suda Upravni sud je stvarno nadležan da sudi u prvom stepenu: u upravnim sporovima.[6] Nadležnost Vrhovnog kasacionog suda Vrhovni kasacioni sud je nadležan da odlučuje u drugom stepenu: u suđenju, i izvan suđenja. Nadležnost Vrhovnog kasacionog suda u suđenju odlučuje o vanrednim pravim sredstvima izjavljenim na odluke sudova Republike Srbije, i odlučuje o sukobu nadležnosti između sudova. Izvan suđenja, Vrhovni kasacioni sud ima nadležnost da imenuje sudije Ustavnog suda, daje mišljenje o kandidatu za predsednika Vrhovnog kasacionog suda, i da utvrđuje načelne pravne stavove, zbog jedinstvene sudske primene prava.[7] Izvori: Zakon o uređenju sudova (“Sl. glasnik RS”, br. 116/2008, 104/2009, 101/2010, 31/2011 – dr. zakon, 78/2011 – dr. zakon, 101/2011, 101/2013, 106/2015, 40/2015 – dr. zakon, 13/2016 i 108/2016), (čl. 24, 29, 30, 31) „Sudsko pravo“, dr Sreto Nogo, Megatrend univerzitet, Beograd, 2010. godine, 93, 96 strana. http://arhiva.mpravde.gov.rs/lt/articles/pravosudje/atlas-pravosudja-republike-srbije/nadleznost-sudova.html , pristup sajtu 14.06.2017. i 15.06.2017. godine [1] „Sudsko pravo“, dr Sreto Nogo, Megatrend univerzitet, Beograd, 2010. godine, 93 str. [2] http://arhiva.mpravde.gov.rs/lt/articles/pravosudje/atlas-pravosudja-republike-srbije/nadleznost-sudova.html , pristup sajtu 14.06.2017. godine [3] „Sudsko pravo“, dr Sreto Nogo, Megatrend univerzitet, Beograd, 2010. godine, 96 str. [4] http://arhiva.mpravde.gov.rs/lt/articles/pravosudje/atlas-pravosudja-republike-srbije/nadleznost-sudova.html, pristup sajtu 15.06.2017. godine [5] Zakon o uređenju sudova (“Sl. glasnik RS”, br. 116/2008, 104/2009, 101/2010, 31/2011 – dr. zakon, 78/2011 – dr. zakon, 101/2011, 101/2013, 106/2015, 40/2015 – dr. zakon, 13/2016 i 108/2016), (čl. 24). [6] Zakon o uređenju sudova (“Sl. glasnik RS”, br. 116/2008, 104/2009, 101/2010, 31/2011 – dr. zakon, 78/2011 – dr. zakon, 101/2011, 101/2013, 106/2015, 40/2015 – dr. zakon, 13/2016 i 108/2016), (čl. 29). [7] Zakon o uređenju sudova (“Sl. glasnik RS”, br. 116/2008, 104/2009, 101/2010, 31/2011 – dr. zakon, 78/2011 – dr. zakon, 101/2011, 101/2013, 106/2015, 40/2015 – dr. zakon, 13/2016 i 108/2016), (čl. 30-31). Autor teksta: Jelica Kusmuk. *Napomena: Tekstovi u okviru Projekta Law bloggers /

Pravni blog

OSNOVE EKOLOŠKOG PRAVA

llm / June 29, 2017

Šta je ekološko pravo i koji je njegov teorijski okvir? Ideja o potrebi razvoja posebne pravne grane kojom bi složen problem zaštite životne sredine bio regulisan na jedinstven način javlja se sedamdesetih godina 20. veka kada ova materija počinje da se izučava i na Univerzitetima. [1] Razvoj ekološkog prava obeležila je dilema koja nije samo terminološkog karaktera: Da li za navedenu oblast prava treba koristiti izraz „ekološko pravo“ ili „pravo životne sredine“? Pristupajući problematici pravne regulative ekoloških vrednosti, strani autori paralelno upotrebljavaju izraze ekološko pravo (ecology law) i pravo životne sredine (environmental law).[2] Odgovor na postavljeno pitanje treba potražiti u značenju termina ekos i environment. Pojam ekos potiče od grčke reči oikos čije je osnovno značenje „dom“, „stanište“, „habitat“. Reč „ekologija“ prvi put je upotrebio Ernest Hekel 1866. godine u radu Historia .Polazeći od toga, moderna ekologija ekos definiše kao celinu neprekidne interakcije živog i neživog na planeti. S druge strane, environment označava životnu sredinu kao skup „fizičkih, socijalnih i kulturnih faktora i uslova koji utiču na postojanje ili razvoj organizma ili skup organizama“.[3] Prema tome, ekološko pravo je širi pojam u odnosu na pravo životne sredine. Konsekventno, ekološko pravo je grana prava „koja reguliše pitanja svih faktora i uslova od uticaja na postojanje i razvoj organizama ili skupa organizama (u šta, jasno, spadaju čovek i humana zajednica), kao i očuvanje kako njihovog parcijalnog staništa, tako i totalnog ekosa. Pravo životne sredine, nasuprot tome, bavi se prostorno definisanim okruženjem, a i ne totalom međuodnosa živog i neživog“.[4] Ekološki odnos U savremenim uslovima, kao posebna grana prava sve više se izdvaja i ekološko pravo. U tom smislu, ekološko pravo kao posebna grana prava može se odrediti kao sistem pravnih normi kojima se reguliše i usmerava uticaj čoveka na njegovo prirodno okruženje sa ciljem zaštite životne sredine i održanja ekološke ravnoteže. Ekološko pravo je dinamična i složena pravna disciplina koju karakterišu multidisciplinarnost, poseban predmet i metod proučavanja, kao i specifični principi. Iako je reč o autonomnoj pravnoj disciplini, ekološko pravo sadrži i elemente drugih pravnih grana. Diferentia specifica koja ukazuje na razliku između ekološkog i drugih pravnih grana jeste postojanje ekološkopravnog odnosa kao predmeta ekološkog prava. Predmet ekološkog prava je ekološkopravni odnos koji obuhvata sledeće ekološke vrednosti: Pravo na život u zdravoj životnoj sredini, pravo na održiv ekonomski razvoj u novim tehnološkim uslovima uz stalno unapređivanje kvaliteta životne sredine, pravo na racionalno korišćenje prirodnih i energetskih resursa koji obezbeđuju održivi razvoj sredine, pravo na sprečavanje, smanjivanje i prevenciju svih oblika zagađivanja životne sredine, pravo na zaštitu integriteta biosfere, uključujući i prirodne klimatske uslove i biološku raznovrsnost, pravo na dostupnost informacija o stanju životne sredine, pravo na učešće u odlučivanju o razvoju sistema zaštite životne sredine i oceni rizika planiranog razvoja po životnu sredinu i čoveka, pravo na adekvatno obrazovanje i jačanje svesti u oblasti zaštite životne sredine, pravo na ostvarivanje međunarodne saradnje, pravo na humanističko vrednovanje čoveka i njegovog razvoja. Korelat tih prava jeste dužnost svih da štite životnu sredinu.[5] Osnovna načela ekološkog prava Osim što, kao i druge grane prava, uvažava opšta pravna načela (npr. načelo zakonitosti), ekološko pravo sadrži određena načela zaštite životne sredine koja se razlikuju od načela drugih grana prava. Ta načela proizilaze iz međunarodnih dokumenata i naših zakonskih propisa. Polazeći od toga, prema zakonodavstvu, osnovna načela ekološkog prava su: Načelo integralnosti. Državni organi, organi autonomne pokrajine i organi jedinice lokalne samouprave obezbeđuju integraciju zaštite i unapređivanja životne sredine sprovođenjem međusobno usaglašenih planova i programa i primenom propisa putem sistema dozvola, tehničkih i drugih standarda i normativa, finansiranjem, podsticajnim i drugim merama zaštite životne sredine. Načelo prevencije i predostrožnosti. Svaka aktivnost mora biti planirana i sprovedena tako da: prouzrokuje najmanju moguću promenu u životnoj sredini; predstavlja najmanji rizik po životnu sredinu i zdravlje ljudi; smanji opterećenje prostora i potrošnju sirovina i energije u izgradnji, proizvodnji, distribuciji i upotrebi; uključi mogućnost reciklaže; spreči ili ograniči uticaj na životnu sredinu na samom izvoru zagađivanja. Načelo predostrožnosti ostvaruje se procenom uticaja na životnu sredinu i korišćenjem najboljih raspoloživih i dostupnih tehnologija, tehnika i opreme. Nepostojanje pune naučne pouzdanosti ne može biti razlog za nepreduzimanje mera sprečavanja degradacije životne sredine u slučaju mogućih ili postojećih značajnih uticaja na životnu sredinu. Načelo očuvanja prirodnih vrednosti. Prirodne vrednosti koriste se pod uslovima i na način kojima se obezbeđuje očuvanje vrednosti geodiverziteta, 22 Ekološko pravo biodiverziteta, zaštićenih prirodnih dobara i predela. Obnovljivi prirodni resursi koriste se pod uslovima koji obezbeđuju njihovu trajnu i efikasnu obnovu i stalno unapređivanje kvaliteta. Neobnovljivi prirodni resursi koriste se pod uslovima koji obezbeđuju njihovo dugoročno ekonomično i razumno korišćenje, uključujući ograničavanje korišćenja strateških ili retkih prirodnih resursa i supstituciju drugim raspoloživim resursima, kompozitnim ili veštačkim materijalima. Načelo održivog razvoja. Održivi razvoj je usklađeni sistem tehničko-tehnoloških, ekonomskih i društvenih aktivnosti u ukupnom razvoju u kojem se na principima ekonomičnosti i razumnosti koriste prirodne i stvorene vrednosti sa ciljem da se sačuva i unapredi kvalitet životne sredine za sadašnje i buduće generacije. Održivi razvoj ostvaruje se donošenjem i sprovođenjem odluka kojima se obezbeđuje usklađenost interesa zaštite životne sredine i interesa ekonomskog razvoja. Načelo odgovornosti zagađivača i njegovog pravnog sledbenika. Pravno ili fizičko lice koje svojim nezakonitim ili neispravnim aktivnostima izaziva zagađenje životne sredine odgovorno je u skladu sa zakonom. Zagađivač je odgovoran za zagađivanje životne sredine i u slučaju likvidacije ili stečaja preduzeća ili drugih pravnih lica, u skladu sa zakonom. Zagađivač ili njegov pravni sledbenik obavezan je da otkloni uzrok zagađenja i posledice direktnog ili indirektnog zagađenja životne sredine. Promene vlasništva preduzeća i drugih pravnih lica ili drugi oblici promene svojine obavezno obuhvataju procenu stanja životne sredine i određivanje odgovornosti za zagađenje životne sredine, kao i namirenje dugova (tereta) prethodnog vlasnika za izvršeno zagađivanje i/ili štetu nanetu životnoj sredini. Načelo „zagađivač plaća“. Zagađivač plaća naknadu za zagađivanje životne sredine kada svojim aktivnostima prouzrokuje ili može da izazove opterećenje životne sredine, odnosno ako proizvodi, koristi ili stavlja u promet sirovinu, poluproizvod ili proizvod koji sadrži štetne materije po životnu sredinu. Zagađivač, u skladu sa propisima, snosi ukupne troškove mera za sprečavanje i smanjivanje zagađivanja koji uključuju troškove rizika po životnu sredinu

Krivično pravo, Pravni blog

Izmene i dopune krivičnog zakonika

llm / June 19, 2017

Uvod Najnovije izmene Krivčnog zakonika, odnosno Zakon o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika, objavljene su u „Sl. glasniku RS“, br. 94/2016 od 24. novembra 2016. godine.[1] Predmetne izmene stupaju na snagu 1. juna 2017. godine, izuzev odredaba člana 24, člana 27. i čl. 35. do 38. ovog zakona koje stupaju na snagu 1. marta 2018. godine i odredaba člana 41. koje stupaju na snagu osmog dana od dana objavljivanja u „Službenom glasniku Republike Srbije”[2]. Najnovije izmene i dopune posledica su potrebe za usaglašavanjem srpskog krivičnog zakonodavstva sa evropskim standardima i prevazilaženje nekih od problema koji se javljaju u sudskoj praksi[3]. Sa druge strane, bilo bi fer istaći da je Vrhovni kasacioni sud zauzeo stanovište da je da nije bilo opsežne analize potreba pravosudne prakse i iznete su konstatacije koje dovode u sumnju opravdanost pojedinih rešenja[4]. Izmene i dopune su vršene i u Opštem i u Posebnom delu Krivičnog zakonika[5], konkretno je izmenjeno i dopunjeno 7 članova Opšteg dela i 34 člana posebnog dela, dok veću paćnju privlače promene Posebnog dela i uvođenenje novih inkriminacija. Izmene i dopune Opšteg dela Krivičnog zakonika[6] Prostorno važenje srpskog krivičnog zakonodavstva Izmenjen je član 7. Krivičnog zakonika[7] koji reguliše važenje krivičnog zakonodavstva Srbije za učinioce određenih krivičnih dela izvršenih u inostranstvu, i to dela iz članova 305. do 316, ča. 318. do 321 i čl. 391. do 393a koje je izvršeno prema RS ili njenom državljaninz, kao i krivično delo iz člana 241. ako se falsifikovanje odnosi na domaći novac. Delo malog značaja Da bi se ovaj institut primenio, sada je neophodno da je za delo propisana novčana kazna ili kazna zatvora u trajanju do tri godine, kao i da stepen krivice „nije visok“ umesto „nizak“ kako jeranije bilo propisano. Uslovni otpust U vezi sa ispunjenosti uslova vezanih za ostvarenje svrhe kažnjavanja u pogledu osuđenog lica (član 46. stav 1. Krivičnog zakonika[8]), papotrebno je da, između ostalog, postoje okolnosti koje “ukazuju da osuđeni dok traje uslovni otpust neće izvršiti novo krivično delo.” Dalje je potrebno da je za vreme izdržavanja kazne osuđeni dva puta kažnjavan za teže disciplinske prestupe (a ne samo da je disciplinski kažnjavan). U stavu 2. člana 46, u četvrtoj alineji, brisana je reč “bezuslovnu” (kaznu zatvora) što je ispravno, imajući u vidu da Krivični zakonik[9] i ne poznaje bezuslovnu i uslovnu zatvorsku kaznu, već samo kaznu zatvora i uslovnu osudu. Novčana kazna U vezi sa sistemom dnevnih iznosa u odmeravanju novčane kazne, predviđeno je šire ovlašćenje suda da po slobodnoj oceni utvrđuje visinu dnevnog iznosa, tj. sud ne mora da se vezuje za dokazivanje činjenice da je učinilac vlasnik imovine ili nosilac imovinskih prava (član 49. stav 5.). Kod instituta ublažavanja kazne, utvrđeno da se u slučaju da je za delo propisana novčana kazna, ona može ublažiti do jedne polovine najmanje mere propisane kazne. Ostale izmene Brisana je odredba stava 5. člana 89b Krivičnog zakonika[10] koja predviđa sankciju za kršenje mere bezbednosti zabrane prisustvovanja određenim sportskim priredbama, te je, umesto toga, uvedeno novo krivično delo – kršenje zabrane utvrđene merom bezbednosti koje je smešteno u novi član 340a. Konačno, član 7. Zakona o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika[11] vrši neophodna terminološka usklađivanja sa Zakonom o privrednim društvima[12] i Zakonom o izvršenju i obezbeđenju[13] . Izmene i dopune Posebnog dela Krivičnog zakonika[14] Krivična dela protiv privrede Povećan je broj krivičnih dela iz ove grupe (Glava XXII) te ih sada ima ukupno 29. Nova krivična dela protiv privrede su: prevara u obavljanju privredne delatnosti (sada član 223.), pronevera u obavljanju privredne delatnosti (sada član 224.), zloupotreba poverenja u obavljanju privredne delatnosti (sada član 224a), zloupotreba u postupku privatizacije (sada član 228a), zaključenje restriktivnog sporazuma (sada član 229.), primanje mita u obavljanju privredne delatnosti (sada član 230.), davanje mita u obavljanju privredne delatnosti (član 231.). Sa druge strane, sledeća krivična dela protiv privrede više ne postoje: izdavanje čeka i korišćenje platnih kartica bez pokrića, zloupotreba monopolističkog položaja, zloupotreba ovlašćenja u privredi, obmanjivanje kupaca. Nove inkriminacije kao rezultat usklađivanja zakonodavstva sa Istanbulskom konvencijom[15] kao i sa zahtevima drugih međunarodnopravnih dokumenata i nacionalnim propisima 1) Sakaćenje ženskog polnog organa (novi član 121a Krivičnog zakonika[16]) uvedeno je kao delo čiju inkriminaciju zahteva Istanbulska konvencija[17]. Neupuštajući se u citiranje ove inkriminacije, potrebno je naglasiti da se u pravnoj javnosti postavlja kao dikutabilan stav 2. koji predviđa mogućnost utvrđivanja naročito olakšavajućih okolnosti pod kojima je delo), a zbog kojih je propisana i blaža kazna za njegovo izvršenje. Smatra se da je teško utvrditi koje je to olakšavajuće okolnosti imao zakonodavac u vidu, a da to nipošto ne bi smela biti opravdanja vezana za kulturu, tradiciju, religiju, čast, jer Istanbulska konvencija[18] pozivanje na takva opravdanja izričito zabranjuje (član 42.) 2) Proganjanje (novi član 138a) uvedeno u grupu krivičnih dela protiv sloboda i prava čoveka i građanina, čija je suština ponavljanje radnji koje ugrožavaju sigurnost drugog lica, a koje same po sebi (svaka od njih) ne moraju predstavljati posebno krivično delo. 3) Polno uznemiravanje (sada član 182a) koje odgovara seksualno uznemiravanje predviđeno članom 40. Istanbulske konvencije[19]. Radnja polnog uznemiravanja je definisana kao “svako verbalno, neverbalno ili fizičko ponašanje koje ima za cilj ili predstavlja povredu dostojanstva lica u sferi polnog života, a koje izaziva strah ili stvara neprijateljsko, ponižavajuće ili uvredljivo okruženjeIz opisa dela proizilazi da se može otvoriti pitanje i distinktivnosti u odnosu na krivično delo nedozvoljenih polnih radnji. Delo dobija teži oblik ukoliko je učinjeno prema maloletnom licu (za osnovni oblik dela predviđena je novčana kazna ili zatvor do šest meseci, a za teži oblik dela – od tri meseca do tri godine zatvora). 4) Prinudno zaključenje braka (novi član 187a) je uređeno prema zahtevima člana 37. Konvencije[20]. Izostavljeno je predviđanje težeg oblika u slučaju da se radi o maloletniku koji bi mogao zaključiti brak, iako istraživanja pokazuju da je u Srbiji prisutan problem prinude na sklapanje braka maloletnika, obično maloletnica, najčešće iz romske zajednice[21] . Kod krivičnog dela ugrožavanje bezbednosti vazdušnog saobraćaja nasiljem (čl. 292), inkriminisana je i sama pretnja izvršenjem krivičnog dela (stav 4.). Izmenjen je opis krivičnog dela pravljenje, nabavljanje i davanje drugom sredstava za

Autorska prava i dizajn, Pravni blog

AUTORSKA PRAVA NA DIGITALNOM TRŽIŠTU

llm / June 7, 2017

Kontekst digitalizacije autorskih prava Digitalizacija je uopšteno termin koji se u današnjoj komunikaciji sve češće upotrebljava i može se definisati kao proces prevođenja slike, zvuka, dokumenta ili signala iz analognog u digitalni oblik. Digitalizacija autorskih dela podrazumeva „[..] umnožavanje autorskih dela u elektronskom obliku i činjenja dostupnim tako umnoženih primeraka na internetu“.[1] Budući da određeno delo može da se kopira u neograničenom broju primeraka, gde je svaka kopija zahvaljući digitalnoj formi istovetna originalu, to je teže uočiti razliku, jer je potrebno ispratiti korake do momenta kad je neko pristupio delu. Autor mora dati svoj pristanak da se njegovo delo „digitalizuje“ odnosno prevede u elektronski oblik i postane dostupno mnogo većem broju korisnika uz plaćanje autorske naknade, što je sama suština i prednost digitalizacije. Međutim, negativni aspekti digitalizacije autorskih dela ukazuju na pravnu nesigurnost u virtuelnom prostoru kakav je internet, gde saobraćaj prisutnih sadržaja nije najjasnije uređen propisima i gde nije uvek uočljivo da je određeni sadržaj zaštićen autorskim pravom, te često dolazi do kršenja istog. Zakon o autorskom i srodnim pravima Republike Srbije (“Sl. glasnik RS”, br. 104/2009, 99/2011, 119/2012 i 29/2016 – odluka US) pominje digitalizaciju samo u kontekstu evidencije deponovanih autorskih dela i to članom 202 (2) u kojem piše da „Primerci dela i predmeta srodnih prava koji se deponuju moraju biti u formi pisanog dokumenta (rukopis, štampani tekst, muzička partitura), zvučnog, vizuelnog ili audiovizuelnog zapisa ili u digitalnoj formi.“ Stoga, potrebno je zakonski urediti davanje saglasnosti autora na prevođenje određenog dela u digitalnu formu i istim obuhvatiti sve situacije kojima bi konkretno delo moglo biti zaštićeno od eventualne zloupotrebe u prostoru koji nije teritorija nijedne države. Kako bi takva digitalizovana dela uglavnom bila postavljena na internetu to ostavlja otvoreno pitanje teritorijalne zaštite i internet domena kao i postavljanje različitih sadržaja na konkretan sajt, odakle se svakom ko pristupi daje mogućnost da delo „skine“ (eng. download) i smesti na memoriju svog računara. U tom momentu se konkretno prelazi granica u okviru koje je autorsko delo zaštićeno i ukoliko se „skinuti“ sadržaj i dalje koristi i upotrebljava na internetu neovlašćeno i protivno načelu savesnosti i poštenja, originalni autor eventualno može doći do tih saznanja. Mehanizam zaštite na internetu vidljiv oku bi bio tekst kojim se upućuje da je određeni sadržaj autorsko delo kao: Copyright © Naziv firme, ustanove ili organizacije. All rights reserved. Poseban pristup na tržištu autorskih prava u današnje vreme interneta pružaju i Creative Commons[2] licence. Njima se određena prava na nekom autorskom delu u originalnoj formi ustupaju javnosti na korišćenje, izmenu, ili preradu s tim da autor zadržava neka prava na svom delu. Nasuprot davanju saglasnosti uz određenu autorsku naknadu, kod ove licence autor se saglašava da svoje delo učini javnim i dostupnim znajući da će do izmene dela doći. Ono što je glavna prednost je postavljanje tačno određenih uslova od strane autora pod kojima želi da se konkretno delo ili segment tog dela nadalje koristi ili menja. Po svemu sudeći, i u procesu digitalizacije autor bi zadržao prava na originalnom delu, ali se javlja i više nego očigledan nedostatak ove vrste licence u slučaju kada se delo izmeni tako da se jasno ne vidi inicijalna ideja autora. U prilog tome, digitalne forme autorskih dela omogućavaju lakše izmene koje je teže ispratiti. Pitanje je šta se dešava kada novonastalo delo jedva da podseća na ono od kojeg se pošlo i lice koje koristeći ideju nekog drugog autora tvrdi kako se radi o novom originalnom delu na koje polaže autorska prava. Moglo bi se reći da u toj situaciji Creative Commons licenca gubi smisao. Reforma i „modernizacija“ autorskih prava Pored važeće INFOSOC Direktive iz 2001. godine, Evropska Unija je iznela Predlog Direktive[3] za uređenje tzv. jedinstvenog digitalnog tržišta (eng. Digital Single Market [4]), a sa ciljem da se trenutno stanje autorskih prava modernizuje i prilagodi novonastalim promenama u eri razmene dobara i usluga putem digitalnih tehnologija. Sa jedne strane, strategija digitalnog tržišta bi se zasnivala na slobodnom pristupu digitalnim dobrima širom Evrope, na kreiranju uslova za digitalne mreže u okruženju, kao i na povećanju potencijala digitalne ekonomije.[5] Ideja je da dobra intelektualne svojine budu dostupna u elektronskom obliku kako bi im se putem interneta moglo pristupiti u svakom trenutku i sa bilo koje teritorije zemalja članica. Takođe, može se reći da je ideja vodilja bila da se ulaže u kreativnost i veću dostupnost obrazovanju dolazećim generacijama. Podnošenju Predloga je svakako prethodila kompleksna analiza stanja u oblasti autorskih prava, kulturološka podloga kao i zainteresovanost na evropskom tržištu, a što naizgled u ovom momentu deluje kao da reforma propisa kaska za ubrzanim tehnološkim razvojem. Sa druge strane, Predlog EU uključuje ograničavanje pristupa vestima i informacijama na internetu, i usmerava se na filtriranje sadržaja zaštićenih autorskim pravom koji bivaju dostupni onlajn, što je ranije bilo odbačeno od strane Evropskog suda pravde[6]. Svaki pristup linku na internetu gde bi se nalazilo autorsko delo na koje lice polaže autorska prava bi se naplaćivao, sa namerom da ta naknada stigne do originalnog autora. Pomalo zvuči naivno da bi se ovakav pristup održao u praksi, praktično zvuči nemoguće, posebno imajući u vidu da to ne bi pospešilo razmenu informacija u digitalnom dobu, nego bi je naprotiv usporilo i dovelo do svojevrsnog „nazadovanja“ u eri digitalne komunikacije. Za svaki novi pristup delu podrazumevalo bi se da autor treba da naplati naknadu. Iako je takva ideja ispravna i zasnovana na fer odnosu prema svakoj iskazanoj ideji, organizacija kolektivnog ostvarivanja autorskog prava gde bi ta određena organizacija prikupljala autorske naknade pa zatim

Pravna istorija, Pravni blog

ISTORIJSKI RAZVOJ DRŽAVNE SVOJINE I DRŽAVNA SVOJINA DANAS U SRBIJI I BOSNI I HERCEGOVINI

llm / June 7, 2017

„U svakoj istorijskoj epohi je svojina drukčija i razvija se pod sasvim različitim društvenim prilikama“ (Karl Marks, Beda filozofije). Kada govorimo državnoj svojini, nemoguće je ne ući u njenu genezu, odnosno sagledati njen istorijski razvoj. Sa tog stanovišta, možemo reći da su prvi pojavni oblici državne svojine na ovim prostorima nastali još u vrijeme osmanlijske uprave. Tada je prema Ramazanskom zakoniku sva zemlja bila podeljena u pet kategorija: privatno vlasništvo (memluci,mulk), državnu zemlju (mirije), vakufska dobra (mevkufe), zemljišta predana na opštu upotrebu i pustu zemlju (mevat). U kategoriju državnog zemljišta ulazili su pretežno oranice, livade, pašnjaci, šume, kojim su upravljali age i begovi (zemlja pod kmetstvom) ili su bila pod državnom upravom (erar). Oslobadjanje od turske vlasti je istovremeno početak agrarne reforme u Srbiji i stvaranje svojine te razlikovanje privatne i državne svojine. Taj kontinuitet je nastavljen i u Kraljevini SHS, gdje je državna svojina posebno dobila na značaju, kad su se dodeljivali bez naknade veliki državni posjedi vojnicima radi obeštećenja. Početak drugog svjetskog rata prestavljao je i kraj Kraljevine SHS, a početak socijalne revolucije i rađanje ideje socijalizma, koje su bile osnov za duboke, prije svega, ekonomske i socijalne promjene u društvu, stvarajući okvire za stavranje novih oblika državne svojine, opštenarodne imovine i društvene imovine. Demokratska Federativna Jugovslavija (DFJ) kao sukcesor Kraljevine SHS, je na temelju ideje bezklasnog socijalističkog društva i narodnog kolektivitizma, preuzela svu imovinu Kraljevine SHS. Krajem 1944. godine došlo je do prelaska „neprijateljske imovine u državnu svojinu“ a na osnovu Odluke o prelasku u državnu svojinu neprijateljske imovine, o državnoj upravi nad imovinom odsudtnih lica i o sekvestru nad imovinom koju su okupatorske vlasti prinudno otuđile.[1] Federativna Narodna Republika Jugovslavija [2] je nastavila obračun sa prijeratnim sistemom i sistemom privatne svojine te je stupanjem na snagu Ustava FNRJ od 1946. godine[3] prijethodnu Odluku uskladila sa Ustavom u vidu Zakona o prelasku u državnu svojinu neprijateljske imovine i o sekvestraciji imovine odsutnih lica.[4] Pravo privatne svojine je mjerama agrarne reforme, konfiskacije, sekvestracije, nacionalizacije i eksproprijacije pretvarano u novi oblik državne svojine – državne socijalističke svojine ili opštenarodne imovine. Na udaru socijalističkog režima bili su krupni kapitalisti od koij je većina smatrana neprijateljima, zbog čega su isti bili osuđavani, izemđu ostalog i kofiskacijom njihove imovine[5], čime se stvarala državna socijalistička svojina. Sredstva za poljoprivrednu proizvodnju, odnosno poljoprivredno zemljište, ukoliko nisu bili kofiskovana, bili su oduzimani sprovođenjem agrarne reforme.[6] Preostali dio krupnog kapitala prešao je u državnu socijalističku svojinu nacionalizacijom, izvršenom na osnovu Zakona o nacionalizaciji privatnih privrednih preduzeća[7]. Ni rude, rudnici i ostala prirodna bogastva u utrobi zemlje, vode i druga prirodna bogastva nisu ostala van režima tadašnje opštenarodne imovine, već su isti Ustavom iz 1946. godine proglašeni državnom socijalističkom odnosno opštenarodnom imovinom.[8] Dakle, tadašnji režim državne svojine odlikovao se apsolutnim vlasništvom države nad svim sredstvima za proizvodnju (od fabrika do nepokretnosti) koja je jedina mogla da sa istima raspolaže i da ih dodjeljuje na upravljanje državnim privrednim društvima. Takva svojina sama po sebi je bila složena, samim tim što je bila administrativno-pravne prirode, jer su sa njom upravljali administrativni rukovodioci i državni organi ali i imovinsko-pravne prirode, jer su i preduzeća imala određena imovinska olaštenja nad tom imovinom u vidu prava upravljanja nad sredstvima u državnoj svojini. Međutim, kasnije, dolazi do prelaska sistema administrativnog upravljanja na sistem društvenog samoupravljanja i to donošenjem Osnovnog zakona o upravljanju državnim privrednim preduzećim a i višim privrednim udruženjima od strane radnih kolektiva[9]. Tim zakonom administrativno upravljanje od strane državnih organa i direktora preduzeća prebačeno je na radničko samoupravljanje od strane radnčkih savjeta, upravnih odbora i direktora, što je opet dovelo do decentarlizacije i demokratizacije privrednih tokova i društvenog planiranja narodne privrede. Paralelno promjeni sistema upravljanja nad sredstvima za proizvodnju, došlo je i do prelaska državne socijalističke svojine u jedan novi oblik svojine-društvenu svojinu. Takva svojina je bila potvrđena i Ustavom iz 1963. godine kada je FNRJ promjenila naziv u SFRJ, kao i u ustavima socijalističkih republika, te u odgovarajućem saveznom i republičkim zakonodavstvima. Društvena svojina je imala pretežno imovinsko-pravnu prirodu, mada je imala i neke neimovnske elemente. Njena imovinska sadržina se ogledala u postojanju imovinskih prava koristenja, upravjanja i raspolaganja, nad stvarima u prometu, čiji su nosioci bili radne organizacije, društveno-političke zajednice i druga društveno-pravna lica. Stvari van prometa, kao što su bili parkovi, dobra u opštoj upotrebi i slično, su bili u posebnom javnopravnom režimu koji je podrazumjevao samo administrativno upravljanje nad istima ali ne i pravo raspolaganja istih. Javnopravna, odnosno neimovinska sadržina društvene svojine ogledala se u ovlaštenjima i dužnostima pojedinih državnih i društvenih organa da vrše nadzor nad korištenjem i raspolaganjem društvene svojine od strane titulara tih prava, koja su morala biti u intresu društvene zajednice. Raspadom SFRJ, dolazi i do tranzicije i transfomacije društvenog, odnosno državnog kapitala u privatni kapital, odnosno povratak na tržišnu kapitalističku privredu, a u pogledu društvene svojine na nepokretnostima, donošenjem određenih zakonskih propisa o vraćanju oduzete imovine ranijim vlasnicima. Pretvaranje društvenog, odnosno državnog kapitala u preduzećima i bankama vršilo se postupkom privatizacije državnog kapitala, a koji je započeo još u SFRJ donošenjem Zakona o prometu i raspolaganju društvenim kapitalom[10] i stavljanjem van snage Zakona o udruženom radu. Raspadom SFRJ, 1991. godine u Srbiji je usvojen Zakon o uslovima i postupku pretvaranja društvene svojine u druge oblike svojine[11], a koji zbog ekonomskih neprilika u Srbiji te nastupanja inflacije nije bio primjenjivan. Poslije monetarnih reformi iz 1994. godine, taj zakon je izmjenjen i dopunjen odredbama o revalorizaciji kojima su poništavane prethodne privatizacije, a dalji proces iste zaustavljen. Nakon toga donesen je Zakon o svojinskoj transformaciji [12] koji takođe nije doživio svoju punu primjenu, te je postupak privatizacije započeo tek donošenjem Zakona o privatizaciji 2001. godine[13]. Istim zakonom osnovana je Agencija za privatzaciju, koja je imala pravo da pokrene postupak privatizacije, koji se odvijao modelom klasične prodaje[14] a privatizacija društvenog kapitala u preduzećima je bila obavezna. U pogledu nepokretnosti u Srbiji je donešen Zakon o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju[15] kojim je propisano vraćanje sve imovine oduzete od fizičkih i pravnih lica, primjenom propisa o agrarnoj reformi, nacionalizacji, sekvestraciji kao i drugih propisa, donesenih poslije

Pravni blog

NAKNADA NEMATERIJALNE ŠTETE ZBOG PRETRPLJENOG STRAHA

llm / June 7, 2017

Strah je posebno stanje svijesti i kao najstarija emocija prevashodno je medicinska kategorija. Ne postoji osoba koja ga nije doživjela. [1] Bol je prvenstveno tjelesni osjećaj, dok je strah psihičko osjećanje reaktivne prirode. Zbog toga fizički bolovi i strah mogu, ali i ne moraju postojati istovremeno. Kao pravni pojam, strah je jedan od oblika nematerijalne štete koja nastaje kad je ugroženo lično pravo pojedinca. [2] Kod straha postoji čitava lepeza osjećaja koja se kreće od neprijatnih raspoloženja koja dovode do zabrinutosti i bojazni do jakih afekata, kao što su jaka prepast, smrtni strah itd. Strah može prouzrokovati neurotična stanja, depresije, šokove i tome slično. Naknadu štete može ostvariti ono lice koje trpi strah zbog vlastite opasnosti, ali ne ako je strah izazvan brigom za drugoga, pa makar to bio i bliski srodnik. [3] Ne može se tražiti naknada štete za onaj strah koji će oštećeni trpiti ubuduće. Potrebno je, prije svega, pouzdano utvrditi intenzitet pretrpljenog straha kao jedan od osnovnih kriterijuma za dosuđivanje naknade. Nužno je utvrditi i u čemu se sastoji tjelesna povreda ili oštećenje zdravlja (ako postoje), jer na osnovu toga se može pretpostaviti koliki je strah izazvan u konkretnom slučaju. No, pravična novčana naknada dosudiće se oštećenom za pretrpljeni strah koji ima navedena obilježja i kada oštećeni nije pretrpio tjelesne povrede. [4] Strah jačeg intenziteta, ali trenutni nije osnova za dosuđivanje naknade. Trajanje je spoljašnji element straha i isto tako bitan kriterijum za odluku o naknadi. Strah treba vremenski toliko trajati da opravda dosuđivanje naknade oštećenom. Dužina straha zavisi od težine tjelesne povrede ili oštećenja zdravlja, te o uspjehu ljekarskog tretmana, a može zavisiti i od starosti oštećenog lica. Spoljašnji elementi straha mogu se dokazivati ne samo vještačenjem, već i putem svjedoka ili drugim dokaznim sredstvima. Kod određivanja pravične novčane naknade za pretrpljeni strah treba uzeti u obzir i strah zbog neizvjesnosti liječenja, te strah koji oštećeni trpi u bolnici, ako su prema njemu morale biti primijenjene neprijatne i agresivne metode liječenja (npr. hirurški zahvati i sl), kao i strah koji se može javljati nakon završenog liječenja. Nastale psihičke neprijatnosti izazvane strahom su individualne i teško mjerljive, tako da je sudu veoma teško odmjeriti pravičnu naknadu. Pošto sud ne raspolaže potrebnim znanjem iz oblasti medicine, radi utvrđenja esencijalnih činjenica za presuđenje neophodno je saslušati ljekara vještaka. Sud od ovog vještaka treba da zatraži nalaz i mišljenje prevashodno o trajanju i intenzitetu straha, ali je dužnost suda da od njega traži izjašnjenje i o svim drugim relevantnim okolnostima slučaja, kao što su uzroci, način ispoljavanja, te psihičke posljedice koje je strah kod oštećenog ostavio (narušena psihička ravnoteža, stanje psihičke traume, zabrinutost zbog mogućih posljedica). Imajući u vidu da je strah, u prvom redu, emocionalan poremećaj, stanje straha i njegove posljedice može kompetentno vještačiti samo ljekar neuropsihijatar (uz pomoć psihijatra), koji će izvršiti analizu ličnosti, upoznavanje njenih karakterističnih osobina, opšteg zdravstvenog stanja, genetskih svojstava, načina reagovanja, stečenih iskustava, te profesionalnih znanja. Sud nije vezan nalazom i mišljenjem vještaka, jer je vještačenje dokazno sredstvo koje sud slobodno cijeni na osnovu savjesne i brižljive ocjene svih odlučnih okolnosti konkretnog slučaja. Ako je oštećeni u štetnom događaju zadobio više tjelesnih povreda od kojih svaka izaziva strah različitog intenziteta, novčana naknada za strah neće se utvrđivati posebno za svaku povredu. U sudskoj praksi naknada za strah dosuđuje se u jednokratnom iznosu. Zakon o obligacionim odnosima bivše SFRJ se i dalje primjenjuje na teritoriji Bosne i Hercegovine i Republike Srbije gdje je na sumaran način regulisao materiju novčane naknade nematerijalne štete. ZOO je nematerijalnu štetu definisao kao nanošenje drugom fizičkog ili psihičkog bola ili straha. [5] Taj zakon se direktno ne poziva na pravo ličnosti, ali je ono kasnije spomenuto na nekoliko mjesta u kontekstu naknade nematerijalne štete, gdje je predviđena njegova zaštita. [6] Prava suština je ipak u povredi prava ličnosti. Ova šteta se ne može posmatrati odvojeno od prava ličnosti. [7] Naime često se dešava da fizički ili psihički bolovi i strah uopšte ne nastupe, ali da sve relevantne okolnosti određenog slučaja ukazuju da bi bilo pravedno da se oštećenom da naknada za pretrpljenu nematerijalnu štetu. Prava ličnosti nije moguće taksativno navesti, jer razvojem civilizacije nastaju nova, do sada nepoznata prava iz ovog domena, pa treba ostaviti prostora i za njihovu zaštitu. Naknada nematerijalne štete zbog pretrpljenog straha u praksi se često dosuđuje. Često nailazimo na preplitanje ovog vida nematerijalne štete sa drugim vidovima, prevashodno sa određenim oblicima duševnih bolova, sa kojima strah može imati dosta sličnosti. Samo sveobuhvatnom analizom svih krucijalnih činjenica za presuđenje može se donijeti pravična odluka. Izvori: [1] Naknada štete zbog smrti, telesne povrede ili oštećenja zdravlja, Z.Petrović, N.Mrvić-Petrović, Beograd 2008 [2] Naknada štete, A.Bikić, Sarajevo 2010 [3] Aktuelna sudska praksa iz građansko-materijalnog prava, T.Krsmanović, Beograd 2003 [4] Nematerijalna šteta i njena naknada, I.Babić [5] Čl. 155 ZOO [6] Čl.157, 199, 200, st.1 ZOO [7] Naknada nematerijalne štete za pretrpljene fizičke bolove, V.Knežević Autor teksta: Tijana Puzić. *Napomena: Tekstovi u okviru Projekta Law bloggers / Pravni blogeri, priredjeni su u vidu stručnih radova i predstavljaju vrstu pisanog rada koji sadrži korisne priloge iz domena određene struke. Stručni rad ne mora biti izvorno istraživanje i ne mora sadržati nove, originalne naučne spoznaje i rezultate. Njegova osnovna svrha sastoji se u prikupljanju i tumačenju već poznatih činjenica, informacija, stavova i teorija, na način koji doprinosi širenju naučnih spoznaja, razvijanju novih pristupa u interpretaciji i primeni postojećih naučnih rezultata i prilagođavanju tih rezultata potrebama savremene teorije i prakse. Udruženje Nomotehnički Centar iz Beograda, ne odgovara za tumačenje prikupljenjih činjenica, informacija, stavova i teorija u autorskom radu, svaki autor odgovara za tačnost informacija u svom radu. Svako kopiranje, umnožavanje, objavljivanje i distribuiranje celine ili delova teksta predstavlja povredu autorskog prava i krivično delo (shodno odredbama Zakona o autorskom i srodnim pravima i Krivičnog zakonika). Korišćenje delova teksta dozvoljeno je shodno autorskom pravu i uz saglasnost Udruženja Nomotehnički Centar kao i autora: Tijana Puzić. ODRICANJE OD ODGOVORNOSTI – Sadržaj internet mesta služi u informativne i edukativne svrhe. Odgovarajući pravni instrumenti imaju prednost u odnosu na informacije sadržane na internet prezentaciji. Udruženje Nomotehnički Centar

Pravni blog

EKSTRADICIJA

llm / June 7, 2017

Ekstradicija predstavlja institut krivičnog prava iz oblasti međunarodne krivičnopravne pomoći, koji podrazumeva izručenje osuđenog ili okrivljeniog lica od strane nadležnih organa jedne države drugoj državi, u cilju da se pred nadležnim organima države kojoj se konkretno lice izručuje vodi ili nastavi već započeti krivični postupak ili da se prema njemu izvrši izrečena krivična sankcija. Sistem regulisanja ekstradicije koji se primenjuje u našoj državi karakteriše podeljena nadležnost u ekstradikcionom postupku, gde sud svojom odlukom utvrđuje da li su ispunjeni uslovi za ekstradiciju, dok samu odluku o izdavanju ili neizdavanju konkretnog osuđenog ili okrivljenog lica donosi miniatsr nedležan za poslove pravosuđa. Vršenje međunarodne pravne pomoći Zakon o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima propisuje da se međunarodna pravna pomoć pruža u postupku koji se odnosi na krivično delo koje u trenutku kada je zatražena pomoć spada u nadležnost suda države molilje, kao i u postupku koji je pokrenut pred organima uprave za delo koje je kažnjivo prema zakonodavstvu države molilje ili zamoljene države, u slučaju kada odluka upravnog organa može da predstavlja osnov za pokretanje krivičnog postupka. Međunarodna pravna pomoć pruža se i po zahtevu Međunarodnog suda pravde, Međunarodnog krivičnog suda, Evropskog suda za ljudska prava i drugih međunarodnih institucija koje su osnovane međunarodnim ugovorom koji je potvrdila Republika Srbija.[1] Zahtev za pružanje međunarodne pravne pomoći Zahtev za pružanje međunarodne pravne pomoći podnosi se u vidu zamolnice, čiji je sadržaj i dostavljanje regulisano Zakonom o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima . Zamolnica sadrži naziv organa koji je sačinio zamolnicu, naziv organa kome se zamolnica upućuje, pravni osnov za pružanje međunarodne pravne pomoći, oznaku krivičnog predmeta, zakonski naziv krivičnog dela, tekst zakonske odredbe i opis činjeničnog stanja, opis radnje međunarodne pravne pomoći koja se traži i razlog za podnošenje zamolnice, podatke o državljanstvu i druge lične podatke lica za koje se traži međunarodna pravna pomoć, svojstvo lica u postupku, kao i druge posatke koji mogu biti od značaja za postupanje po zamolnici. [2] Uz zamolnicu se prilaže i prateća dokumentacija koja obuhvata sredstva za utvrđivanje istovetnosti osuđenog ili okrivljenog (tačan opis, fotografija,otisci prstiju),uverenje ili drugi posaci o državljanstvu okrivljenog ili osuđenog, odluka o pokretanju krivičnog postupka, optužnica, odluka o pritvoru ili presuda, navođenje dokaza o postojanju osnovane sumnje.[3] Zamolnica se, pod uslovom reciprociteta, dostavlja inostranom organu preko ministarstva nadležnog za poslove pravosuđa, a u hitnim slučajevima može se dostaviti i posredstvom Međunarodne organizacije kriminalističke policije (INTERPOL). [4] Pretpostavke za pružanje međunarodne pravne pomoći Prema nadležnosti organa za ocenu ispunjenosti pretpostavki, pretpostavke za pružanje međunarodne pravne se mogu podeliti u dve grupe: I Pretpostavke o čijoj ispunjenosti odlučuje nadležni pravosudni organ: da krivično delo povodom kojeg se zahteva pružanje međunarodne pravne pomoći predstavlja krivično delo po zakonu Republike Srbije; da za isto krivično delo nije pravnosnažno okončan postupak pred domaćim sudom, odnosno da krivična sankcija nije u potpunosti izvršena; da krivično gonjenje, odnosno izvršenje krivične sankcije nije isključeno zbog zastarelosti, amnestije ili pomilovanja; II Pretpostavke o čijoj ispunjenosti odlučuje ministar nedležan za prevosuđe: da se zahtev za pružanje međunarodne pravne pomoći ne odnosi na političko krivično delo ili delo povezano sa političkim krivičnim delom, odnosno na krivično delo koje se sastoji isključivo u povredi vojnih dužnosti; Izuzetno, međunarodna pravna pomoć će biti pružena povodom krivičnog dela protiv međunarodnog humanitarnog prava za koje ne nastupa zastarelost; da pružanje međunarodne pravne pomoći ne bi povredilo suverenitet, bezbednost, javni poredak ili druge interese od suštinskog značaja za Republiku Srbiju.[5] IZRUČENJE OKRIVLJENOG ILI OSUĐENOG STRANOJ DRŽAVI Zakon o pružanju međunarodne pomoći u krivičnim stavarima propisuje da se izručenje okrivljenog ili osuđenog stranoj državi može dozvoliti radi vođenja krivičnog postupka za delo za koje se prema zakonu Republike Srbije i zakonu države molilje može izreći kazna zatvora od godinu dana ili teža kazna. Izručenje se može dozvoliti i radi izvršenja krivične sankcije koju je sud države molilje izrekao za krivično delo za koje se prema zakonu Republike Srbije i zakonu države molilje može izreći kazna zatvora od godinu dana ili teža kazna, i ako je osuđenom izrečena kazna zatvora u trajanju od najmanje četiri meseca.[6] Pretpostavke za izručenje Pored pretpostavki za pružanje međunarodne pravne pomoći, izručenje je moguće samo ako su ispunjene i sledeće pretpostavke: da lice čije se izručenje zahteva nije državljanin Republike Srbije; da delo povodom kojeg se zahteva izručenje nije izvršeno na teritoriji Republike Srbije, protiv nje ili njenog državljanina (nemogućnost primene teritorijalnog i realnog principa važenja krivičnog zakonodavstava); da se protiv istog lica u Republici Srbiji ne vodi krivični postupak zbog krivičnog dela povodom kojeg se zahteva izručenje; da po domaćem zakonu postoje uslovi za ponavljanje krivičnog postupka za krivično delo povodom kojeg se zahteva izručenje lica protiv kojeg je pravnosnažno okončan postupak pred domaćim sudom; da je utvrđena istovetnost lica čije se izručenje zahteva; da ima dovoljno dokaza za osnovanu sumnju odnosno da postoji pravnosnažna sudska odluka da je lice čije se izručenje traži učinilo krivično delo povodom kojeg se zahteva izručenje; da država molilja da garancije da će u slučaju osude u odsustvu postupak biti ponovljen u prisustvu izručenog lica; da država molilja da garancije da smrtna kazna koja je propisana za krivično delo povodom kojeg se zahteva izručenje neće biti izrečena, odnosno izvršena;[7] Postupak pred istražnim sudijom Ministarstvo nadležno za pravosuđe dostavlja zamolnicu sudu na čijem području boravi ili se zatekne lice čije izručenje se zahteva. Ako zamolnica sadrži sve potrebne elemente i praćena je potrebnom dokumentacijom, istražni sudija će izdati naredbu za dovođenje lica čije izručenje se zahteva.[8] Kada se radi o pritvoru u okviru redovnog ekstradicionog postupka, istražni sudija može odrediti pritvor nakon saslušanja ako postoje okolnosti koje ukazuju da će se lice čije izručenje se zahteva sakriti ili pobeći u cilju ometanja postupka odlučivanja o zamolnici ili sprovođenja izručenja ili, alternativno, ako postoje okolnosti koje ukazuju da će lice čije izručenje se zahteva ometati prikupljanje dokaza u postupku izručenja ili u krivičnom postupku pred sudom države molilje. Pritvor može trajati najduže do izvršenja odluke o izručenju, ali ne duže od godinu dana od dana pritvaranja lica čije izručenje se zahteva. Po isteku svaka dva meseca od pravnosnažnosti