Pravni blog

Medijacija je vansudsko posredovanje između dve strane u slučaju spora od strane neutralnog (trećeg) lica. Medijacija se sa arbitražom izdvojila kao alternativni način rešavanja sporova pored uobičajenog sudskog postupka (uz postojanje i drugih alternativnih načina dolaska do rešenja kao npr. mirenje strana – koncilijacija). Arbitraži se pristupa na osnovu posebnog sporazuma ili na osnovu posebne klauzule u ugovoru, i obzirom da je formalni postupak, arbitražna odluka je obavezujuća, a ukoliko se radi o inostranom sporu, potrebno da je takva odluka, ako je doneo inostrani arbitražni organ, bude priznata od strane domaćeg suda da bi proizvodila dejstvo prema stranama u sporu.[1] Medijacija počinje otvaranjem sesije, prikupljaju se infomacije i činjenice, utvrđuju se interesi stranaka, vrednuju se mišljenja i donosi zaključak ili zaključci. Isto tako, treće neutralno lice koje posreduje ne mora biti pravničkog usmerenja, te se na osnovu toga ne mora govoriti isključivo o sporovima u kojima se rešavaju isključivo pravna pitanja. Kod medijacije, strane koje postignu sporazum na kraju postupka posredovanja i pregovaranja potpisuju ga uz potpis posrednika i takav sporazum se može smatrati izvršnom ispravom prema zakonu u Republici Srbiji[2], ukoliko su ti potpisi overeni kod javnog beležnika (notara) i ukoliko „[…] sadrži izjavu dužnika kojom pristaje da poverilac na osnovu sporazuma o rešavanju spora putem posredovanja, nakon dospelosti potraživanja može pokrenuti postupak prinudnog izvršenja (klauzula izvršnosti)“.[3] Generalno je prisustvo medijacije kao načina rešenja spora zastupljeno u privrednim sporovima u koje spadaju i sporovi u oblasti prava intelektualne svojine. Sporazum o posredovanju u prekograničnom sporu, treba da bude priznat od nadležnog suda odnosno od strane Privrednog suda u Beogradu u slučaju spora iz prava intelektualne svojine. U postupku posredovanja fizička lica kao strane moraju biti lično prisutna (čak iako imaju punomoćnika) dok pravna lica zastupa ovlašćeni zakonski zastupnik ili punomoćnik. Prednosti medijacije se ogledaju u bržem postupku, manjim troškovima kao i u tome da su strane u sporu te koje rukovode i upravljaju postupkom i da od samih strana zavisi tok kao i trajanje postupka posredovanja. Sa postupkom posredovanja se može započeti u bilo kom trenutku, nevezano za eventualno pokrenuti sudski postupak kao i za momenat u kojem se konkretni sudski postupak nalazi.[4] Isto tako, postupak posredovanja se može i prekinuti u bilo kom momentu. Uspešno postignuti sporazum o posredovanju bi mogao rezultirati povlačenjem tužbe (tužbenog zahteva) pred sudskim organom. Posrednik (medijator) može biti lice koje ispunjava uslove propisane zakonom, posebno uključujući da to lice ima završenu osnovu obuku za posrednika, dozvolu nadležnog ministarstva za obavljanje posredovanja i da je upisano u zvanični Registar posrednika. Prema Pravilniku o tarifi o nagradama i naknadama u postupku posredovanja („Sl.glasnik RS“, br. 35/2015), nagrada za medijatora se određuje u poenima s tim da je vrednost jednog poena prema Pravilniku 100 dinara, a ukupan iznos nagrade se određuje prema dva kriterijuma po posredničkom sastanku: 1) prema vrednosti spora (u sporovima gde je moguće proceniti vrednost) u određenom broju poena prema rasponu vrednosti spora [5], i 2) prema vrsti spora (kada vrednost spora nije moguće proceniti), što u slučaju sporova o autorskom i srodnim pravima, o pravu na žig, model i o ostalim pravima intelektualne svojine, osim u procenjivim imovinskim zahtevima iz ovih odnosa iznosi 150 poena ili 15.000 dinara. Sporove sa međunarodnim elementom je moguće rešiti putem Centra za medijaciju i arbitražu pri Svetskoj organizaciji za intelektualnu svojinu (dalje: Centar), uključujući primenu posebnih pravila za postupke alternativnog rešavanja sporova, uz zaključenje posebnog sporazuma za posredovanje ili unošenjem posebne klauzule u ugovor da bi se u slučaju spora pribeglo posredovanju prema pravilima Centra.[6] Postupak se pokreće upućivanjem Centru zahteva za medijaciju (eng. Request for Mediation), te se dan otpočinjanja medijacije računa dan kada Centar primi odgovarajući zahtev jedne strane. Strane u sporu biraju medijatora (posrednika) prema određenim kriterijumima,  a izuzev ukoliko nisu ispunjeni, Centar opredeljuje medijatora. Posrednik prema ovim pravlima nema pravo da nameće poravnanje stranama u sporu (institut koji se može uporediti sa vansudskim poravnanjem u Republici Srbiji), ali ima mogućnost da predloži, ukoliko smatra efikasnim i celishodnim za konkretan spor, da se izvede veštačenje na određenu okolnost, da se sprovede postupak arbitraže, kao i da se podnesu poslednje ponude za poravnanje od obe strane i da arbitri u postupku opredele koja ponuda bi bila najprihvatljivija u rešenju spora. Centar takođe ima okvirnu tarifu (odredivu prema utrošenim satima za pripremu i sam postupak posredovanja) za posrednike prema vrednosti spora.[7] Takođe, postoje i tzv. „mešavine“ medijacije i arbitraže (hibridni postupci) odnosno mogućnosti za strane u sporu u kojima se rešavanje spora započinje medijacijom, a usled okolnosti konkretnog slučaja završava arbitražom (tzv. med-arb)[8] i obrnuto (tzv. arb-med) [9], kao i mogućnost pokretanja arbitražnog postupka koji bi se zaustavio da strane u sporu pokušaju da reše spor medijacijom, a koji se okončava arbitražom (tzv. Arb-Med-Arb).[10] Uslovni problemi kod postupaka u kojima se meša više mogućnosti učešća u različitim postupcima mogli bi biti da kasnija odluka bude „pod uticajem“ odluke ili dogovora koja je prethodno donet(a), te se u kritičkim krugovima postavlja pitanje svrsishodnosti tog kasnijeg postupka. Takođe, priznanje arbitražnih odluka po Njujorškoj konveciji o priznanju stranih arbitražnih odluka koje su donete u postupcima započetim medijacijom je delom sporno, jer bi po pomenutoj Konvenciji odluka arbitraže ispunjavala uslov za priznanje samo ako je ceo postupak vođen prema arbitražnim pravilima. Imajući u vidu da medijacija nije uvek poželjna, usled dugoročno loših odnosa među stranama, a ni uvek primenljiva, ukoliko jedna strana ne pristaje na takav način rešavanja spora, moglo bi se reći da je jedan od njenih nedostataka. Takođe, činjenica da se u svakom momentu može odustati od postupka medijacije, jer ne postoji konkretno opredeljen zahtev kao u sudskom ili arbitražnom postupku, a da pritom spor nije rešen, čini ga pomalo neizvesnim. U postupku medijacije ne mora doći do raspravljanja ili pregovaranja o pravnim pitanjima (jer ni sam medijator ne mora da bude lice pravnog usmerenja), te ukoliko je u konkretnom sporu potrebno raspraviti i određena pravna pitanja, može dovesti do toga da strane ne reše spor, već da ga nastave u nekom drugom postupku što dalje povlači sva ona pitanja brzine rešavanja spora kao i troškova.

Sa razvojem digitalizacije i ubrzanim tehnološkim razvojem javila se potreba da se ujedno smanji i količina papirne dokumentacije koja neminovno prati svaki poslovni proces. Takođe, kako i svaki poslovni dokument prati (svojeručni) potpis ovlašćenog lica u pravnom licu ili potpis fizičkog lica, to se i sam proces vremenski usporava uz čekanje da konkretno lice potpiše dokument. U tom duhu se i ideja korišćenja elektronskog potpisa pokazala kao sasvim legitimna. U Republici Srbiji je stupio na snagu novi Zakon o elektronskom dokumentu, elektronskoj identifikaciji i uslugama od poverenja u elektronskom poslovanju („Sl. Glasnik RS“ 94/2017 ) (dalje: Zakon) koji, između ostalog, reguliše i pitanja elektronskog dokumenta, elektronskog potpisa i pečata, i uopšteno elektronskog poslovanja. Ovaj Zakon nije propis kojim se prvi put u sprsko zakonodavstvo uvodi mogućnost elektronskog potpisivanja ali jeste propis kojim se uvode neki novi pojmovi, termini a i mogućnosti za učesnike koji rade sa elektonskim dokumentima u okviru svog poslovanja. Prema Zakonu, definicija elektronskog dokumeta je „skup podataka sastavljen od slova, brojeva, simbola, grafičkih, zvučnih i video materijala, u elektronskom obliku“, a elektronskog potpisa „skup podataka u elektronskom obliku koji su pridruženi ili logički povezani sa drugim (potpisanim) podacima u elektronskim obliku tako da se elektronskim potpisom potvrđuje integritet tih podataka i identitet potpisnika“.  Ono što je zanimljivo jeste da se regulisanjem elektronskog poslovanja, Zakon istovremeno dotiče i pitanja zaštite podataka koji se obrađuju, kao i identiteta potpisnika (član 4).[1] Još jedna novina je uvođenje elektronskog pečata za pravna lica koji bi zamenjivao pečat i svojeručni potpis ovlašćenog lica u pravnom licu, dok se elektronski potpis odnosi samo na fizička lica. Da bi se koristio elektronski potpis odnosno elektronski pečat potrebno je i povezati ga sa određenim licem i identitetom, a to se vrši pomoću elektronskog sertifikata kao vrste elektronske potvrde koje izdaje nadležni organ – jedno od sertifikacionih tela koje na osnovu dozvole nadležnog ministarstva ima pravo da izdaje potrebne elektronske sertifikate. Od malog broja ovlašćenih sertifikacionih tela mogu se izdvojiti Privredna komora Srbije i Sertifikaciono telo pri Ministarstvu unutrašnjih poslova Republike Srbije. Pri Privrednoj komori Srbije kao ovlašćenom sertifikacionom telu za izdavanje elektronskog potpisa i pečata, postupak se sprovodi popunjavanjem zahteva za izdavanje sertifikata, a takođe postoji i mogućnost opoziva istog.[2] Postoji nekoliko nivoa na osnovu kojih se vrši elektronska identifikacija i obuhvataju osnovni, srednji i visoki nivo pouzdanosti, a podela se ogleda u stepenu poverenja u identitet lica kao i stepenu rizika zloupotrebe i neisitinog predstavljanja elektronskim putem. Vlada Republike Srbije na predlog ministarstva nadležnog za poslove telekomunikacija i informacionog društva određuje i bliže uslove na osnovu kojih se može utvrditi koji nivo pouzdanosti određena elektronska identifikacija pruža .[3] „Vidljivost“ elektronskog potpisa u elektronskoj komunikaciji (npr. putem e-mail-a) je omogućena klikom na oznaku potpisa u okviru kojeg se mogu videti detalji lica koje poseduje sertifikat za potpisivanje. Zakonom se uvodi novi pojam usluge od poverenja ( među koje se ubrajaju izdavanje elektronskog potpisa i elektronskog pečata) a koje predstavljaju elektronske usluge kojima se olakšava poslovna aktivnost između dve ili više strana pri čemu pružalac usluge stranama garantuje verodostojnost pojedinih podataka, te se među pojedine usluge od poverenja ubrajaju i izdavanje elektronskog vremenskog žiga, elektronske dostave, autentikacije veb sajtova kao i elektronsko čuvanja dokumenata. Dalja prednost korišćenja elektronskog potpisa je i njegova prekogranična upotreba, ali se tada govori o kvalifikovanom elektronskom potpisu, gde Zakon eksplicitno nabraja koje usluge su obuhvaćene ovim pojmom. U slučaju prekogranične upotrebe kvalifikovanog elektronskog potpisa, pružanje usluge od poverenja od strane stranog pružaoca usluge treba da bude u reciprocitetu sa domaćom uslugom od poverenja u zemlji stranog pružaoca usluge, a što je regulisano potvrđenim međunarodnim sporazumom.[4] Takođe, pored zahteva za izdavanje sertifikata za kvalifikovani elektronski potpis, podnosilac zahteva pri lokalnom sertifikacionom telu Ministarstva unutrašnjih poslova potpisuje ugovor o izdavanju kvalifikovanog sertifikata na ličnoj karti sa čipom. [5] Kako je u toku usaglašavanje podzakonskih akata kojima će detaljnije biti uređeno sprovodjenje Zakona, tako da se može zaključiti da će primena elektronskog potpisa tek širiti u predstojećoj budućnosti. Prednost elektronske komunikacije, a samim tim i elektronsko dostavljanje dokumenata sa mogućom verifikacijom pošiljaoca se ogleda i u tačnom utvrđivanju vremena kada je određeni dokument otposlat odnosno kada je primljen na odgovarajuću (elektronsku) adresu. Korišćenje elektronskog potpisa je dobrovoljno, iako bi korišćenje elektronskih prednosti u potpisivanju i pečatiranju dokumenata svakako smanjilo troškove pribavljanja velikih količina papira, kao i troškove čuvanja i skladištenja papirne dokumentacije. Dalje, elektronski potpisani dokumenti koji se čuvaju u određenoj bazi ili elektronskom magacinu bi mogli da se jednostavnije razmenjuju između nadležnih organa, pod uslovom poštovanja odredaba o zaštiti podataka o ličnosti. Problem koji bi se mogao javiti prilikom elektronskog čuvanja dokumentacije jeste oštećenje na elektronskim diskovima ili „pad“ sistema koji bi onemogućili kasniji pristup podacima. U ovim situacijama bi se najverovatnije pribeglo čuvanju podataka na više različitih „lokacija“ uz korišćenje tzv. „oblak“ usluga (eng. CLOUD) ili kreiranjem plana za slučaj nezgoda (eng. Disaster Recovery Plan), kao i eventualnom paralelnom čuvanju potpisanih dokumenata kako u elektronskoj tako i u papirnoj verziji u tranzitnom periodu prelaska na elektronsko čuvanje. Ostaje da se vidi da li će elektronsko čuvanje kao ideja zaživeti i dati očekivane rezultate, dok je zakonska obaveza čuvanja elektronskih dokumenata 10 godina od dana kada je sertifikat za elektronski potpis prestao da važi. IZVORI: E-Uprava Republike Srbije , dostupno na: http://www.euprava.gov.rs/eusluge/opis_usluge?generatedServiceId=558 Ministarstvo unutrašnjih poslova Republike Srbije, dostupno na: www.mup.gov.rs Privredna komora Srbije, dostupno na: www.pks.rs Zakon o elektronskom dokumentu, elektronskoj identifikaciji i uslugama od poverenja u elektronskom poslovanju („Sl. Glasnik RS“ 94/2017 ) [1] U skladu sa stupanjem na snagu 25.maja 2018. godine predstojeće Uredbe EU koja se odnosi na zaštitu ličnih podataka (GDPR – General Data Protection Regulation), biće potrebno uskladiti i postojeće domaće zakonodavstvo u oblasti zaštite podataka o ličnosti [2] Postupak izdavanja elektronskog seritfikata pri Privrednoj komori Srbije kao ovlašćenog sertifikacionog tela,dostupno na: http://www.pks.rs/Usluge.aspx?tipUslugeID=2 [3] Član 18. Zakona o elektronskom dokumentu, elektronskoj identifikaciji i uslugama od poverenja u elektronskom poslovanju („Sl. Glasnik RS“ 94/2017 ) [4] Član 40. Zakona o elektronskom dokumentu, elektronskoj identifikaciji i uslugama od poverenja u elektronskom poslovanju („Sl. Glasnik RS“ 94/2017 ); detaljnije videti:

Vlasnik prevoznog sredstva dužan je da zaključi ugovor o obaveznom osiguranju sa osiguravajućim društvom prije nego što se prevozno sredstvo počne upotrebljavati u saobraćaju i da to osiguranje obnavlja sve dok je prevozno sredstvo u upotrebi. [1] U slučaju saobraćajne nesreće osiguranik je obavezan da se obrati svom osiguravajućem društvu ili osiguravajućem društvu vozača koji je skrivio nesreću radi sačinjavanja zapisnika o oštećenjima. Nakon toga se preuzima zapisnik o uviđaju saobraćajne nesreće od strane nadležnog policijskog organa. Na zapisnik obično treba sačekati nekoliko dana. U slučaju pretrpljenih tjelesnih povreda treba pribaviti ljekarske nalaze. Sa ovom dokumentacijom se treba obratiti osiguravajućem društvu vozača koji je skrivio nesreću. Postupajući po odštetnom zahtjevu osiguravajuće društvo može u cijelosti ili djelimično usvojiti zahtjev, ili isti odbiti kao neosnovan. Osiguravajuće društvo je dužno da odluči o zahtjevu oštećenog lica u roku od 30 dana, a najkasnije u roku od 60 dana od dana podnošenja odštetnog zahtjeva.  U slučaju da vam osiguravajuće društvo ne isplati puni iznos štete, moguće je uložiti prigovor na odluku osiguravajuće kuće. O prigovoru odlučuje komisija za prigovore pri osiguravajućoj kući.  Osiguravajuće društvo dužno je odluku po prigovoru u roku od 15 dana od dana podnošenja prigovora. Oštećeno lice ima pravo da podnese prigovor Ombudsmanu u osiguranju na odluku društva za osiguranje po podnesenom prigovoru, radi daljeg vansudskog rješavanja spora nastalog povodom odštetnog zahtjeva. Ukoliko društvo za osiguranje ne riješi odštetni zahtjev u roku od 60 dana od dana podnošenja zahtjeva ili ukoliko oštećeno lice ima druge razloge može tužbom pokrenuti postupak kod nadležnog suda protiv odgovornog društva za osiguranje. Za podnošenje tužbe protiv društva za osiguranje primjenjuju se rokovi zastare, u skladu sa opštim pravilima odgovornosti za štetu. Osiguravajuće društvo ima pravo na subrogaciju, odnosno pravo na naknadu isplaćenog iznosa štete i stvarnih i opravdanih troškova od lica odgovornog za štetu i to u situacijama: Ako je vozač koristio vozilo u svrhu za koju nije namijenjeno, Ako je vozač koristio vozilo, a nije stekao odgovarajuću vozačku dozvolu, osim ako je to kandidat koji se obučava za polaganje vozačkog ispita, uz poštovanje svih propisa kojim se uređuje obuka vozača, Ako je vozač koristio za vrijeme trajanja izrečenih mjera bezbjednosti, odnosno zaštitnih mjera u saobraćaju, Ako je vozač upravljao vozilom pod uticajem alkohola iznad propisane granice, opojnih droga, psihoaktivnih lijekova ili drugih psihoaktivnih tvari, Ako je vozač upotrebom vozila štetu prouzrokovao namjerno, Ako je vozač pobjegao sa mjesta štetnog događaja, Vozač počinio prekršaj nasilničke vožnje u skladu sa propisima o bezbjednosti saobraćaja na putevima. Postoji obaveza društva za osiguranje da Fondu zdravstvenog osiguranja Republike Srpske nadoknadi troškove liječenja i druge nužne troškove oštećenog lica koji su nastali u skladu sa propisima o zdravstvenom osiguranju. Oštećeno lice kojem je šteta prouzrokovana u Republici Srpskoj upotrebom vozila inostrane registracije, odnosno inostrane registracije zemlje članice Sistema zelene karte ili potpisnice Multilateralnog sporazuma, ima pravo da podnese odštetni zahtjev putem Biroa zelene karte BiH. Ukoliko vozilo stranih registarskih oznaka nema važeći ugovor o osiguranju, oštećeno lice nadoknađuje preko Zaštitnog fonda. Zaštitni fond Republike Srpske je pravno lice, a nadležno je da pokriva štete koje ne mogu biti pokrivene obaveznim osiguranjem. Oštećeno lice podnosi odštetni zahtjev Zaštitnom fondu ukoliko je šteta prouzrokovana upotrebom nepoznatog vozila ili upotrebom vozila čiji vlasnik nije zaključio ugovor o o osiguranju od autoodgovornosti.  Nadzor nad radom Zaštitnog fonda vrši Agencija za osiguranje Republike Srpske. [2] [1] Zakon o obaveznim osiguranjima u saobraćaju, Službeni glasnik Republike Srpske, br. 82/15, čl. 5 [2] http://zfrs.org PRATITE NAS NA INSTAGRAMU: kliknite ovde. PRATITE NAS NA FACEBOOK-U: kliknite ovde. Autor teksta: *Napomena: Tekstovi u okviru projekta, priredjeni su u vidu stručnih radova i predstavljaju vrstu pisanog rada koji sadrži korisne priloge iz domena određene struke. Stručni rad ne mora biti izvorno istraživanje i ne mora sadržati nove, originalne naučne spoznaje i rezultate. Njegova osnovna svrha sastoji se u prikupljanju i tumačenju već poznatih činjenica, informacija, stavova i teorija, na način koji doprinosi širenju naučnih spoznaja, razvijanju novih pristupa u interpretaciji i primeni postojećih naučnih rezultata i prilagođavanju tih rezultata potrebama savremene teorije i prakse. Udruženje Nomotehnički Centar iz Beograda, ne odgovara za tumačenje prikupljenjih činjenica, informacija, stavova i teorija u autorskom radu, svaki autor odgovara za tačnost informacija u svom radu. Svako kopiranje, umnožavanje, objavljivanje i distribuiranje celine ili delova teksta predstavlja povredu autorskog prava i krivično delo (shodno odredbama Zakona o autorskom i srodnim pravima i Krivičnog zakonika). Korišćenje delova teksta dozvoljeno je shodno autorskom pravu i uz saglasnost Udruženja Nomotehnički Centar kao i autora: Tijana Puzić. ODRICANJE OD ODGOVORNOSTI – Sadržaj internet mesta služi u informativne i edukativne svrhe. Odgovarajući pravni instrumenti imaju prednost u odnosu na informacije sadržane na internet prezentaciji. Udruženje Nomotehnički Centar iz Beograda ne prihvata odgovornost za bilo kakvu upotrebu infromacija sadržanih na internet prezentaciji.

Zašto poslovna tajna nije predmet prava intelektualne svojine? U poslovnom svetu, tendencija da zaštitimo tajne, je i veće nego u privatnoj sferi. Poslovne tajne donose tržišnu i ekonomsku moć, kao i reputaciju medju konkurentnim brendovima.  Ovakve tajne vrede čitavo bogatstvo, te nam jasno zašto vlasnici strepe da iste napuste sferu tajnosti. Kada smo kod prava inteletualne vojine, naročito na polju industrijske svojine, postavlja se pitanje kako štitimo pronalaske? Prva asocijacija jeste „djavolji advokat“ , elem advokati koji se bave patentom i patentnim pronalascima često izdaju i „djavolje račune“. Patentna zaštita je skupa, naročito postupak za priznanje patneta , koji pri tom može da traje i deceniju! Pred pronalazačima se nalazi izazov da li pronalazk štiti patentom ili sačuvati kao poslovnu tajnu? Ali ako ostane samo poslovna tajna , da li je uopšte zaštićen? Tajna nosi sa sobom rizik otkrivanja, a pronalazač nema subjektivno pravo na njoj kao u slučaju patenta. Rešenje ovog problema, koje se najčešće i primenjuje u praksi , jeste kombinovnje patenta i poslovne tajne. Pronalasci se štite patentom , a prateća tehnička znanja , koja ne ispunjavaju uslove za patentnu zaštitu se štite kao poslovna tajna. [1] Poslovna tajna u nacinonalnom zakonodavstvu , radnje nelojalne konkurencije i ugovor o poslovnoj tajni. Ako uzmemo u obzir da poslovna tajna nije isključivo pravo intelektualne svojine , samim tim je isključena mogućnost pravne zaštite. Medjutim, školski primer za zaštitu poslovne tajne, koja ne uživa neposrednu sudsku zaštitu, jeste zaposleni ( ili bilo koje drugo lice koje dodje u posed odredjenih prostorija ili do odredjene informacije) , potom tu tajnu otkrije – ovakav slučaj može predstavljati radnju nelojalne konkurencije ( o tome opširnije drugom prilikom). Naime, dešava se da stranke zaključe ugovor o poslovnoj tajni , gde lice (sticalac u pomenutom ugovoru ) koje otkrije tajnu ili se pak njome koristi suprotno odredbama u govoru , krši ugovorne odredbe zbog kojih će morati da odgovara u parničnom postupku, konretno u nacionalnom zakonodavtsvu po odrebama Zakona o obligacionim odnosima. Takodje, u srpsko zakonodavstvo sem pomenutog ZOO, poznaje i lex specialis pri rešavanju ovakvih slučajeva a to je Zakon o zaštiti poslovne tajne, koji precizira koje informacije se štite kao poslovna tajna: „Ovim zakonom uređuje se pravna zaštita poslovne tajne od svih radnji nelojalne konkurencije. Informacijama koje se štite kao poslovna tajna u smislu ovog zakona smatraju se naročito: finansijski, ekonomski, poslovni, naučni, tehnički, tehnološki, proizvodni podaci, studije, testovi, rezultati istraživanja, uključujući i formulu, crtež, plan, projekat, prototip, kod, model, kompilaciju, program, metod, tehniku, postupak, obaveštenje ili uputstvo internog karaktera i slično, bez obzira na koji način su sačuvani ili kompilirani“.  (Zakon o zaštiti poslovne tajne, “ S.glasnik RS“ , 72/2011). Takodje , Zakon kazuje i šta se tačno smatra poslovnom tajnom: „Poslovnom tajnom, u smislu ovog zakona, smatra se bilo koja informacija koja ima komercijalnu vrednost zato što nije opšte poznata niti je dostupna trećim licima koja bi njenim korišćenjem ili saopštavanjem mogla ostvariti ekonomsku korist, i koja je od strane njenog držaoca zaštićena odgovarajućim merama u skladu sa zakonom, poslovnom politikom, ugovornim obavezama ili odgovarajućim standardima u cilju očuvanja njene tajnosti, a čije bi saopštavanje trećem licu moglo naneti štetu držaocu poslovne tajne.„ Iz zakona tumačimo da odgvornost proizilazi iz načela dobrih poslovnih običaja , ukoliko se preduzima neka od radnji nelojalne konkurencije: 1) povreda ugovornih odredaba o čuvanju poslovne tajne; 2) zloupotreba poslovnog poverenja; 3) industrijska ili komercijalna špijunaža; 4) prevara; 5) navođenje na bilo koju radnju iz tač. 1)-4) ovog stava; 6) pribavljanje informacije koja predstavlja poslovnu tajnu od strane trećih lica koja znaju ili su bila dužna da znaju da ta informacija predstavlja poslovnu tajnu i da je pribavljena od lica u čijem je zakonitom posedu. „ (čan. 8 ZČPT). Poslovna tajna je regulisana i Zakonom o privrednim društvima u člnu 72. koji glasi ovako : „Poslovna tajna je podatak čije bi saopštavanje trećem licu moglo naneti štetu društvu, kao i podatak koji ima ili može imati ekonomsku vrednost zato što nije opšte poznat, niti je lako dostupan trećim licima koja bi njegovim korišćenjem ili saopštavanjem mogla ostvariti ekonomsku korist i koji je od strane društva zaštićen odgovarajućim merama u cilju čuvanja njegove tajnosti.“ („SL.glasnik RS.“  36/2011, 99/2011, 83/2014 – dr.zakon i 5/2015).[2] Zakon pominje i lica sa posebnim dužnostima (direktori, akcionari, stečajni upravnici i dr.) i lica zaposlena u privrednom društvu, koja imaju obavezu čuvanja poslovne tajne te i mogućnost sudske zaštite u slučaju njene povrede. Zaštita poslovne tajne na nivou EU: Evropski parlament je 8.juna 2016.godine na predlog Evropske komisije doneo posebnu Direktivu  o zaštiti poslovne tajne (engl.trade secret), koja treba da bude inkorporisana u nacionalna zakonodavstva od strane članica zemalja Evropske Unije do 9.juna 2018.godine.[3] Do ideje za donošenje ove direktive došlo se zbog tendencije malih kompanija i preduzeća da sačuvaju i zaštite poslovnu tajnu, s obzirom da nemaju mogućnost skupe patentne zaštitte poput velikih kompanija, a potom i regulisanje tržišta nelojalne konkurencije. [4] Opširnije o ovome možete naći na zvaničnoj stranici Evropske komisije , https://ec.europa.eu/commission/index_en (pristupljeno 11.03.2018.). [1] Slobodan M. Marković, Dušan V.Popović, Pravo inteletualne svojine, Pravni fakultet univerziteta u beogradu, 2013 [2] https://www.paragraf.rs/propisi/zakon_o_privrednim_drustvima.html , pristupljeno 11.03.2018. [3] http://eur-lex.europa.eu/legal-content/HR/ALL/?uri=CELEX:32016L0943 , pristupljeno dana 11.03.2018. PRATITE NAS NA INSTAGRAMU: kliknite ovde. PRATITE NAS NA FACEBOOK-U: kliknite ovde. Autor teksta: *Napomena: Tekstovi u okviru projekta, priredjeni su u vidu stručnih radova i predstavljaju vrstu pisanog rada koji sadrži korisne priloge iz domena određene struke. Stručni rad ne mora biti izvorno istraživanje i ne mora sadržati nove, originalne naučne spoznaje i rezultate. Njegova osnovna svrha sastoji se u prikupljanju i tumačenju već poznatih činjenica, informacija, stavova i teorija, na način koji doprinosi širenju naučnih spoznaja, razvijanju novih pristupa u interpretaciji i primeni postojećih naučnih rezultata i prilagođavanju tih rezultata potrebama savremene teorije i prakse. Udruženje Nomotehnički Centar iz Beograda, ne odgovara za tumačenje prikupljenjih činjenica, informacija, stavova i teorija u autorskom radu, svaki autor odgovara za tačnost informacija u svom radu. Svako kopiranje, umnožavanje, objavljivanje i distribuiranje celine ili delova teksta predstavlja povredu autorskog prava i krivično delo (shodno odredbama Zakona o autorskom i srodnim pravima i Krivičnog zakonika).

Likvidacija privrednog društva može se sprovesti kada je društvo solventno, odnosno, kada  ima dovoljno sredstava za namirenje svih svojih obaveza.[1] U nastavku teksta biće prikazana procedura likvidacije privrednog društva u osnovnim crtama sa akcentom na društvo sa ograničenom odgovornošću, koja se sprovodi pred Agencijom za privredne registre, a koja podrazumeva dve faze: Otvaranje postupka likvidacije; Zatvaranje postupka likvidacije i brisanje privrednog društva iz registra; Otvaranje postupka likvidacije Likvidacija duštva pokreće se odlukom skupštine članova društva, odnosno jednoglasnom odlukom svih ortaka ili komplementara, odlukom skupštine članova društva sa ograničenom odgovornošću ili odlukom skupštine akcionara. [2] U odluci o pokretanju postupka likvidacije potrebno je imenovati likvidacionog upravnika. Za likvidacionog upravnika može biti imenovano lice koje je već registrovano kao direktor društva. Imenovanjem likvidacionog upravnika svim zastupnicima društva prestaju prava zastupanja društva, a ako likvidacioni upravnik nije imenovan u odluci o pokretanju postupka likvidacije, onda svi zakonski zastupnici društva postaju likvidacioni upravnici. [3] Likvidacija društva počinje danom registracije odluke i objavljivanjem oglasa o pokretanju likvidacije. Da bi započeo postupak likvidacije neophodno je da se Agenciji za privredne registre dostavi sledeća dokumentacija: Registraciona prijava pokretanja postupka likvidacije i objave oglasa; Registraciona prijava obuhvata obrazac za obavezne podatke i dodatak 21 koji se mogu pronaći na sajtu Agencije za privredne registre; Odluka o pokretanju postupka likvidacije; Odluka se ne overava kod Javnog beležnika i mora biti potpisana od strane svih članova društva; Dokaz o uplati naknade za uslugu u originalu; Taksa za pokretanje postupka likvidacije iznosi 2.800,00 dinara, a instrukcije za plaćanje takse mogu se pronaći na sajtu Agencije za privrede registre; Agencija za privredne registre donosi Rešenje o pokretanju postupka likvidacije, pri čemu se poslovnom imenu društva dodaje naznaka -u likvidaciji (npr: “Enna system doo Beograd-u likvidaciji“). Oglas o likvidaciji se objavljuje na internet strani Registra privrednih subjekata u trajanju od 90 dana i isti ima za cilj da se potencijalni poverioci upoznaju sa postupkom likvidacije i eventualno prijave svoja potraživanja. Poverioci svoja potraživanja mogu prijaviti u roku od 30 dana od dana isteka oglasa. Kako se oglas objavljuje u trajanju od 90 dana, to proizilazi da se prijava za brisanje društva iz registra nakon okončanog postupka likvidacije može podneti najranije po isteku 120 dana od dana objave oglasa. Oglas o likvidaciji je sastavni deo Odluke o pokretanju postupka likvidacije, i isti sadrži poziv poveriocima da prijave svoja potraživanja, adresu sedišta društva ili adresu za prijem pošte na koju poverioci dostavljaju prijave potraživanja i upozorenje da će potraživanja poverioca biti prekludirana ukoliko ih ne prijave najkasnije u roku od 30 dana od dana isteka oglasa. [4] Pored toga, likvidacioni upravnik je dužan da poznatim poveriocima uputi i pisano obaveštenje o pokretanju postupka likvidacije, najkasnije u roku od 15 dana od dana pokretanja likvidacije, i takvo obaveštenje sadrži podatke o danu objavljivanja i periodu trajanja oglasa, adresu sedišta društva ili adresu za prijem pošte na koju poverioci dostavljaju prijave potraživanja i upozorenje da će potraživanja poverioca biti prekludirana ukoliko ih ne prijave najkasnije u roku od 30 dana od dana isteka oglasa.[5] Društvo je dužno da sve prispele prijave potraživanja evidentira u listu prijavljenih potraživanja i da sačini listu priznatih i osporenih potraživanja. Društvo može, u roku od 30 dana od dana prijema prijave potraživanja, osporiti potraživanje poverioca, osim onih koja su utvrđena izvršnom ispravom, u kom slučaju je obavezno da o tome u istom roku obavesti poverioca uz obrazloženje osporavanja potraživanja. Ako poverilac čije je potraživanje osporeno ne pokrene postupak pred nadležnim sudom u roku od 15 dana od dana prijema obaveštenja o osporavanju potraživanja i u istom roku ne obavesti društvo pisanim putem o tome, takvo potraživanje se smatra prekludiranim. Potraživanja nastala nakon pokretanja likvidacije ne prijavljuju se i moraju biti namirena do okončanja likvidacije. [6] Likvidacioni upravnik u roku od 30 dana od dana početka likvidacije sastavlja početni likvidacioni bilans kao vanredni finansijski izveštaj u skladu sa propisima kojima se uređuje računovodstvo i revizija, i u istom roku ga podnosi skupštini na usvajanje, koja je dužna da donese odluku o usvajanju početnog likvidacionog bilansa najkasnije u roku od 30 dana od dana kada je podnet na usvajanje. Likvidacioni upravnik sastavlja i početni likvidacioni izveštaj koji sadrži listu prijavljenih potraživanja, listu priznatih potraživanja, listu osporenih potraživanja sa obrazloženjem osporavanja, podatak da li je imovina društva dovoljna za namirenje svih obaveza društva, uključujući i osporena potraživanja, neophodne radnje za sprovođenje likvidacije, vreme predviđeno za završetak likvidacije i druge činjenice od značaja za sprovođenje likvidacije. Početni likvidacioni izveštaj likvidacioni upravnik sastavlja najranije 90 dana, a najkasnije 120 dana od dana početka likvidacije i u istom roku ga podnosi skupštini na usvajanje, koja je dužna da donese odluku o usvajanju početnog likvidacionog izveštaja najkasnije u roku od 30 dana od dana kada  je podnet na usvajanje. Likvidacioni upravnik ne može otpočeti sa plaćanjima radi namirenja poverilaca niti sa isplatama članovima društva pre registracije početnog likvidacionog izveštaja, osim plaćanja obaveza iz tekućeg poslovanja društva. [7] Likvidacioni upravnik u toku likvidacije podnosi godišnje likvidacione izveštaje o svojim radnjama, sa obrazloženjem razloga zbog kojih se likvidacija nastavlja, a nije završena, skupštini na usvajanje, najkasnije u roku od tri meseca po isteku svake poslovne godine.[8] Početni likvidacioni izveštaj i godišnji likvidacioni izveštaj registruju se u skladu sa Zakonom o registraciji, pri čemu je potrebno Agenciji za privredne registre dostaviti: registracionu prijavu registracije početnog tj. godišnjeg likvidacionog izveštaja (obuhvata obrazac za obavezne podatke i dodatak 21); Usvojeni početni tj. godišnji likvidacioni izveštaj; Dokaz o uplati naknade za registraciju i objavu dokumanata u originalu; Likvidacioni upravnik ne može podneti registracionu prijavu za brisanje društva ako nije protekao rok od 120 dana od dana objave oglasa i ako nije registrovan početni likvidacioni izveštaj. Zatvaranje postupka likvidacije i brisanje privrednog društva iz registra   Likvidacija se okončava donošenjem odluke o okončanju postupka likvidacije.Po okončanju likvidacije, društvo se briše iz registra privrednih subjekata, a imovina koja ostane nakon izmirenja svih obaveza prema poveriocima (likvidacioni ostatk) raspodeljuje se članovima društva. Nakon sprovedenog postupka likvidacije, tj. nakon isteka roka od 120 dana od dan objave oglasa i registracije  početnog likvidacionog izveštaja, da bi privredno društvo prestalo

Kada u poslovanju preduzetnika dođe do povećanja obima posla i  povećanja broja zaposlenih, preduzetnici se neretko odlučuju, iz razloga celishodnosti, da svoje poslovanje nastave u formi društva sa ograničenom odgovornošću. Takva situacija je regulisana Zakonom o privrednim društvima, koji propisuje da preduzetnik može doneti odluku o nastavku obavljanja delatnosti u formi privrednog društva.[1] Prvi korak ka promeni pravne forme jeste donošenje Odluke o nastavljanju obavljanja delatnosti u formi društva sa ograničenom odgovornošću. Pored toga potrebno je sačiniti osnivački akt društva koje nastavlja obavljanje delatnosti, i u praksi je takav akt najčešće sadržan u samoj Odluci. U tom slučaju, potrebno je da Odluka sadrži sve zakonom propisane elemente koje mora da sadrži i osnivački akt društva sa ograničenom odgovornošću, a to su: lično ime i prebivalište preduzetnika koji sada postaje osnivač – član društva, poslovno ime i sedište društva, pretežna delatnost društva, imenovanje zakonskog zastupnika društva (direktor može biti imenovan i u posebnoj odluci), ukupan iznos osnovnog kapitala društva, iznos novčanog uloga tj. novčanu vrednost i opis nenovčanog uloga  člana društva, kao i udeo člana društva u ukupnom kapitalu izražen u procentima, vreme unošenja uloga, određivanje organa društva i njihove nadležnosti. [2] Osnivački kapital, koji ne može biti manji od 100,00 dinara, može se uplatiti pre registracije u APR-u, kada je potrebno otvoriti privremeni depozitni račun na koji će se uplatiti sredstva na ime osnivačkog kapitala, koja će nakon registracije i otvaranja tekućeg računa društva biti prebačena na tekući račun društva, a privremeni račun će se ugasiti. U ovakvoj situaciji prilikom podnošenja registracione prijave Agenciji za privredne registre, neophodno je dostaviti i potvrdu banke o uplaćenom osnovnom kapitalu. Osnivački kapital može se uplatiti i nakon registracije društva, najkasnije u roku od 5 godina od dana objavljivanja Rešenja o registraciji na sajtu APR-a, tako da, ukoliko uplaćujete kapital nakon registracije, potrebno je da u Odluci navedete vreme unošenja uloga. Odluka o nastavku obavljanja delatnosti, da bi proizvodila pravno dejstvo i da bi se na osnovu nje mogla izvršiti promena u Aganciji za privredne registre, mora biti overena od strane  Javnog beležnika. Nakon overe Odluke, sledi postupak brisanja preduzetnika i registracije društva pred Agencijom za privredne registre, kojoj se u tom cilju dostavlja sledeća dokumentacija: Registracione prijave; Agenciji za privredne registre se istovremeno podnose registraciona prijava brisanja preduzetnika i registraciona prijava osnivanja društva sa ograničenom odgovornošću; Odluka o nastavku obavljanja delatnosti u formi društva sa ograničenom odgovornošću, overena od strane Javnog beležnika; Odluka o imenovanju zakonskog zastupnika (direktora) društva (samo ako direktor nije određen Odlukom o nastavku obavljanja delatnosti u formi društva sa ograničenom odgovornošću odnosno osnivačkim aktom); Potvrda banke o uplati osnivačkog kapitala (samo ako je osnivački kapital uplaćen pre registracije u Agenciji za privredne registre;) Dokaz o identitetu člana i direktora društva (potrebno je priložiti fotokopiju lične karte ili očitanu ličnu kartu za osnivača i direktora društva); Uverenje o izmirenim obavezama javnih prihoda, izdato od strane Poreske uprave; Uverenje o izmirenim obavezama javnih prihoda, izdato od jedinice lokalne samouprave; Dokaz o uplati nakande u originalu (plaća se taksa u iznosu od 4.900,00 dinara za osnivanje privrednog društva i taksa u iznosu od 1.000,00 dinara za objavu Odluke, a instrukcije za plaćenje taksi mogu se pronaći na sajtu Agencije za privredne registre); Vodite računa da dokumantaciju podnesete u roku od 15 dana od dana donošenja odluke, jer ćete u suprotnom biti u obavezi da platite i dodatnu naknadu u iznosu od 6.000,00 dinara. Ukoliko je priložena dokumantacija uredna, Agencija za privredne registre donosi Rešenje kojim usvaja registracionu prijavu i tada društvo dobija novi matični broj i PIB pod kojim posluje, a koji su različiti od matičnog broja i PIB-a nekadašnjeg preduzetnika. Nakon toga, potrebno je otvoriti tekući račun u banci, pri čemu direktor društva sa bankom zaključuje Ugovor o takućem računu, a sredstva uplaćena na ime osnivačkog kapitala, ako je isti uplaćen pre registracije, kao i sva sredstva koja su se nalazila na računu preduzetnika koji je promenio pravnu formu, prebacuju se na novootvoreni tekući račun društva. Takođe, poželjno je angažovati knjigovođu, koji će nadležnu Poresku upravu obavestiti o nastaloj promeni, i u roku od 15 dana od dana donošenja Rešenja o registraciji predati poresku prijavu poreza na dobit, elektronskim putem, popunjavanjem prijave na internet servisu ePorezi. U odnosu na zaposlene, potrebno je zaključiti anekse Ugovra o radu, gde će poslodavac sada biti privredno društvo, a ne preduzetnik, tako da se faktički menjaju samo podaci koji se odnose na poslodavca. Ne zaboravite da je potrebno da zaposlenima prvo uputite ponudu za zakjučenje aneksa Ugovora o radu. Naravno, Ugovore možete promeniti i prilagoditi poslovanju društva. Fizičko lice, nakon gubitka svojstva preduzetnika, ostaje odgovorno celokupnom svojom imovinom za sve obaveze nastale u vezi sa obavljanjem delatnosti do trenutka brisanja preduzetnika iz registra. [3] Za sve obaveze društva koje nastanu od momenta registracije, odgovara društvo isključivo svojom imovinom,tako da član-osniva; društva za ovakve obaveze ne odgovara ličnom imovinom. Izvori: [1]  Zakon o privrednim društvima (“Sl. glasnik RS”, br. 36/2011, 99/2011, 83/2014 – dr. zakon  i 5/2015) [2]  www.apr.gov.rs [1] Član 92  Zakona o privrednim društvima (“Sl. glasnik RS”, br. 36/2011, 99/2011, 83/2014 – dr. zakon i 5/2015) [2] Član 141 Zakona o privrednim društvima (“Sl. glasnik RS”, br. 36/2011, 99/2011, 83/2014 – dr. zakon i 5/2015) [3] Član 92  Zakona o privrednim društvima (“Sl. glasnik RS”, br. 36/2011, 99/2011, 83/2014 – dr. zakon i 5/2015) PRATITE NAS NA INSTAGRAMU: kliknite ovde. PRATITE NAS NA FACEBOOK-U: kliknite ovde. Autor teksta: *Napomena: Tekstovi u okviru projekta, priredjeni su u vidu stručnih radova i predstavljaju vrstu pisanog rada koji sadrži korisne priloge iz domena određene struke. Stručni rad ne mora biti izvorno istraživanje i ne mora sadržati nove, originalne naučne spoznaje i rezultate. Njegova osnovna svrha sastoji se u prikupljanju i tumačenju već poznatih činjenica, informacija, stavova i teorija, na način koji doprinosi širenju naučnih spoznaja, razvijanju novih pristupa u interpretaciji i primeni postojećih naučnih rezultata i prilagođavanju tih rezultata potrebama savremene teorije i prakse. Udruženje Nomotehnički Centar iz Beograda, ne odgovara za tumačenje prikupljenjih činjenica, informacija, stavova i teorija u autorskom radu, svaki autor odgovara za tačnost informacija

Ukoliko ste se odlučili da pokrenete sopstveni biznis i otvorite sopstvenu firmu (privredno društvo), čiji će oblik organizovanja biti društvo sa ograničenom odgovornošću, u nastavku teksta možete se upoznati sa celokupnom procedurom osnivanja privrednog društva u formi društva sa ograničenom odgovornošću, koja će biti prikazana kroz tri faze: 1) Izrada i overa osnivačkog akta; 2) Registracija pred Agencijom za privredne registre; 3) Radnje nakon registracije. Izrada i overa osnivačkog akata Prema Zakonu o privrednim društvima, društvo sa ograničenom odgovornošću može biti jednočlano i višečlano, pa u  zavisnosti od toga da li privredno društvo osniva jedan osnivač ili više njih (odnosno da li društvo ima jednog ili više članova), osnivački akt za jednočlano društvo donosi se u obliku Odluke o osnivanju d.o.o, a za višečlano društvo u obliku Ugovora o osnivanuju d.o.o. Osnivački akt (Odluka/Ugovor o osnivanju d.o.o) naročito sadrži: [1] Lično ime i prebivalište, odnosno poslovno ime i sedište člana (članova) privrednog društva, u zasvisnosti od toga da li društvo osniva fizičko ili pravno lice; Iako nije izričito propisano, neophodno je navesti i jmbg fizičkog lica kao osnivača, odnosno matični broj i PIB pravnog lica kao osnivača; Poslovno ime i sedište društva; Društvo u pravnom prometu učestvuje pod poslovnim imenom koje je registrovano i ono obavezno sadrži naziv, pravnu formu i mesto u kome je sedište društva (npr: “Enna system doo Beograd“); Poslovno ime ne može biti takvo da vređa javni moral ili izaziva zabludu u pogledu pravne forme ili pretežne delatnosti, tako da prilikom izbora poslovnog imena treba voditi računa da se isto razlikuje bar u 3 karaktera u odnosu na društva koja su već upisana u registar Agencije za privredne registre; Sedište društva podrazumeva kompletnu adresu – mesto, opštinu, ulicu, broj, poštanski broj; Pretežnu delatnost društva; Izbor pretežne delatnosti vrši se u skladu sa Uredbom o klasifikaciji delatnosti, koja se može pronaći na internet sajtovima državnih organa i Agencije za privredne registre; Ona se sastoji od četvorocifrene šifre i naziva delatnosti (npr: 4669-Trgovina na veliko ostalim mašinama i opremom); Pored pretežne delatnosti, društvo može obavljati i druge delatnosti koje nisu zakonom zabranjene; Ukupan iznos osnovnog kapitala društva, iznos novčanog uloga tj. novčanu vrednost i opis nenovčanog uloga svakog člana društva, kao i udeo svakog člana društva u ukupnom kapitalu izražen u procentima; Minimalni osnovni kapital društva iznosi 100 dinara; Na osnovu uloga, koji čine osnovni kapital društva, određuje se udeo člana u društvu (npr: član jednočlanog društva Marko Marković poseduje  novčani ulog u iznosu od 100 dinara, tako da poseduje 100% udela;  ukupni kapital društva iznosi 200 dinara, tako što član Marko Marković poseduje 100 dinara, a član Janko Janković 100 dinara, tako da članovi imaju po 50% udela u društvu – procenat udela može biti određen u bilo kom odnosu, npr: 70%-30%, 60%-40%…, shodno ugovoru osnivača); Vreme unošenja uloga; Zakonski rok za uplatu osnivačkog uloga iznosi 5 godina, tako da ukoliko odlučite da ne uplaćujete ulog prilikom osnivanja, osnivački akt mora sadržati odredbu koja predviđa vreme unošenja uloga; Ukoliko osnivački ulog uplaćujete prilikom donošenja osnivačkog akta, takva činjenica mora biti konstatovana u Odluci/Ugovoru o osnivanju; Određivanje organa društva i njihovih nadležnosti; Kod jednočlanog društva, organi su skupština i jedan ili više direktora, a kod višečlanog, pored skupštine i jednog ili više direktora kao organ se javlja i nadzorni odbor; Direktor društva se imenuje tako što se navodi njegovo ime, prezime i jmbg i isti može biti imenovan ili u samom osnivačkom aktu ili u posebnoj odluci koju potpisuju osnivači; Poželjno je u osnivačkom aktu navesti ovlašćenja tj. nadležnosti organa, ali ako ona nisu određena, smatraće se da organi društva imaju nadležnosti predviđene Zakonom o privrednim društvima; Nako što ste završili izradu osnivačkog akta, potrebno je da kod Javnog beležnika overite potpise osnivača, kao i OP obrazac za zakonskog zastupnika tj. direktora, čiju formu lako možete naći na internetu, a koji je neophodno da predate banci prilikom otvaranja računa. Registracija pred Agencijom za privredne registre Nakon što ste overili osnivački akt, potrebno je da društvo upišete u registar privrednih društava koji vodi Agencija za privredne registre. U cilju registracije privrednog društva, Agenciji za privredne registre podnosi se sledeća dokumantacija: Registraciona prijava osnivanja društva sa ograničenom odgovornošću; Obrasce ove registracione prijave možete pronaći na sajtu Agencije za privredne registre i iste popunjavate u skladu sa osnivačkim aktom, odnosno, u registracionoj prijavi moraju biti uneti isti podaci koji su sadržani u osnivačkom aktu; Osnivački akt društva sa overenim potpisima osnivača; odluka o imenovanju zakonskog zastupnika, ukoliko direktor nije određen u osnivačkom aktu, već je imenovan posebnom odlukom; dokaz o identitetu članova društva i zakonskog zastupnika društva; Potrebno je priložiti fotokopiju lične karte ili pasoša  odnosno očitanu ličnu kartu za članove i direktora društva; dokaz o uplati takse u originalu; Za registraciju privrednog društva plaćaju se dve takse – jedna u iznosu od 4.900,00 dinara za registraciju osivanja društva, i druga u iznosu od 1.000,00 dinara za registraciju i objavljivanje osnivačkog akta; Instrukcije za plaćanje taksi možete pronaći na sajtu Agencije za privredne registre; Vodite računa da registracionu prijavu podnesete u roku od 15 dana od dana overe osnivačkog akta, jer u suprotnom morate platiti i dodatnu naknadu u iznosu od 6.000,00 dinara; Napomena: Ukoliko osnivački kapital uplaćujete pre registracije, potrebno je da u banci otvorite trenutni depozitni račun na koji ćete uplatiti sredstva kao osnovni kapital (u kom slučaju banka izdaje potvrdu o uplaćenom kapitalu za osnivanje firme), a takva sredstva će nakon registracije i otvaranja tekućeg računa firme biti prebačena na otvoreni tekući račun, a depozitni će se ugasiti. Ako ste osnivački kapital uplatili pre registracije, neophodno je da Agenciji za privredne registre, pored gore navedene dokumentacije, priložite i potvrdu o uplaćenom kapitalu koju vam je izdala banka. Dokumentacija se podnosi neposredno u sedištu APR-a (ul. Brankova br. 25) ili nekoj od organizacionih jedinica APR-a, a može i poštom, tako što će se dokumentacija poslati na adresu sedišta APR-a. Agencija za privredne registre odlučuje o podnetoj registracionoj prijavi u roku od 5 dana od dana podnošenja prijave. Ako nisu ispunjeni uslovi za osnivanje društva, APR će doneti Rešenje

Advokat je dužan da svoju profesiju obavlja savesno, brižljivo, odlučno, blagovremeno, sa iskrenošću prema klijentu, uz punu posvećenost slučaju koji mu je poveren i uz upotrebu svih svojih znanja i sposobnosti i svih pravno dopuštenih i opravdanih sredstava. Za povrede dužnosti i za narušavanje ugleda advokature, advokati i advokatski pripravnici odgovaraju disciplinski, prema odredbama Zakona o advokaturi i Kodeksa profesionalne etike advokata, u skladu sa odredbama Statuta Advokatske komore Srbije. Advokatska komora nadzire poštovanje Kodeska, propisuje da li povreda Kodeksa ima za posledicu disciplinsku odgovornost. U slučaju da advokat postupi suprotno propisanim pravilila, protiv njega se može pokrenuti disciplinski postupak. Povrede dužnosti advokata mogu biti lakše i teže, koje su određene članom 75. Zakona o advokaturi. Lakše povrede dužnosti i ugleda advokature su narušavanje dužnosti i ugleda advokature manjeg značaja. Pod težom povredom dužnosti advokata i ugleda advokature smatra se narušavanje dužnosti i ugleda advokature propisanih zakonom, Statutom Advokatske komore Srbije i Kodeksom, a naročito: očigledno nesavestan rad u advokaturi; pružanje pravne pomoći u slučajevima u kojima je advokat dužan da odbije pružanje pravne pomoći; bavljenje poslovima koji su nespojivi sa ugledom i nezavisnošću advokature; povreda dužnosti čuvanja advokatske tajne; traženje naknade veće od naknade propisane tarifom; odbijanje izdavanja stranci obračuna nagrade i naknade troškova za izvršene radnje i izdatke za troškove. Za povredu dužnosti advokata i narušavanje ugleda advokature, advokatu se mogu izreći sledeće disciplinske mere: opomena; novčana kazna; brisanje iz imenika advokata. Za lakše povrede dužnosti advokata i ugleda advokature može se izreći opomena ili novčana kazna.Za teže povrede dužnosti advokata i ugleda advokature može se izreći novčana kazna ili brisanje iz imenika advokata. Disciplinski postupak može se pokrenuti na osnovu prijave koju podnosi zainteresovano lice ili državni organ, na osnovu predloga organa advokatske komore ili po službenoj dužnosti. Disciplinska prijava ili predlog, podnosi se disciplinskom tužiocu nadležne Advokatske komore pismeno, u dva primerka sa odgovarajućim dokazima. Disciplinski postupak pokreće disciplinski tužilac Advokatske komore u čiji imenik je upisan advokat ili advokatski pripravnik protiv koga se postupak pokreće. U slučaju preseljenja sedišta advokatske kancelarije ili advokatskog pripravnika, disciplinski postupak se nastavlja i okončaće se pred disciplinskim organima advokatske komore pred čijim je organima započet taj postupak. O podnetoj prijavi disciplinski tužilac obaveštava prijavljenog advokata uz dostavljanje prijave i priloženih dokaza sa pozivom da se u roku osam dana od dana prijema, o prijavi izjasni. Disciplinski tužilac će odlučiti o prijavi po proteku roka i bez izjašnjenja, na osnovu raspoloživih dokaza. Disciplinski postupak se smatra pokrenutim dostavljanjem disciplinske prijave prijavljenom advokatu na izjašnjenje. U toku disciplinskog postupka, Disciplinski tužilac može tražiti dodatna objašnjenja i dokaze od podnosioca prijave ili drugih državnih organa, fizičkih i pravnih lica. Po prispeću izjašnjenja prijavljenog advokata, odnosno dostave dodatnih objašnjenja i dokaza od podnosioca prijave, disciplinski tužilac odlučuje rešenjem da li će podići optužnicu ili odbaciti prijavu. Ako Disciplinski tužilac odbaci prijavu, podnosilac prijave ne može preuzeti gonjenje pred Disciplinskim sudom Advokatske komore, ali može u roku od osam dana od prijema rešenja o odbačaju prijave uložiti prigovor Disciplinskom tužiocu Advokatske komore Srbije. U postupku koji vodi advokatska komora kad rešava o pravima, obavezama ili pravnim interesima, primenjuju se odredbe zakona koji uređuje opšti upravni postupak. Protiv svih prvostepenih odluka Advokatske komore, dozvoljena je žalba Advokatskoj komori Srbije u roku od 15 dana od dana dostavljanja. Protiv drugostepene, odnosno konačne odluke Advokatske komore Srbije, može se pokrenuti upravni spor. Izvori: 1. https://www.paragraf.rs/propisi/zakon_o_advokaturi.html 2. https://www.paragraf.rs/propisi/statut_advokatske_komore_srbije.html 3. https://www.paragraf.rs/propisi/kodeks_profesionalne_etike_advokata.html PRATITE NAS NA INSTAGRAMU: kliknite ovde. PRATITE NAS NA FACEBOOK-U: kliknite ovde. SLIČNO OVOM TEKSTU: http://nomcentarngo.com/kako-postati-advokatski-pripravnik/ Autor teksta: *Napomena: Tekstovi u okviru projekta, priredjeni su u vidu stručnih radova i predstavljaju vrstu pisanog rada koji sadrži korisne priloge iz domena određene struke. Stručni rad ne mora biti izvorno istraživanje i ne mora sadržati nove, originalne naučne spoznaje i rezultate. Njegova osnovna svrha sastoji se u prikupljanju i tumačenju već poznatih činjenica, informacija, stavova i teorija, na način koji doprinosi širenju naučnih spoznaja, razvijanju novih pristupa u interpretaciji i primeni postojećih naučnih rezultata i prilagođavanju tih rezultata potrebama savremene teorije i prakse. Udruženje Nomotehnički Centar iz Beograda, ne odgovara za tumačenje prikupljenjih činjenica, informacija, stavova i teorija u autorskom radu, svaki autor odgovara za tačnost informacija u svom radu. Svako kopiranje, umnožavanje, objavljivanje i distribuiranje celine ili delova teksta predstavlja povredu autorskog prava i krivično delo (shodno odredbama Zakona o autorskom i srodnim pravima i Krivičnog zakonika). Korišćenje delova teksta dozvoljeno je shodno autorskom pravu i uz saglasnost Udruženja Nomotehnički Centar kao i autora: Nataša Stančev. ODRICANJE OD ODGOVORNOSTI – Sadržaj internet mesta služi u informativne i edukativne svrhe. Odgovarajući pravni instrumenti imaju prednost u odnosu na informacije sadržane na internet prezentaciji. Udruženje Nomotehnički Centar iz Beograda ne prihvata odgovornost za bilo kakvu upotrebu infromacija sadržanih na internet prezentaciji.

Prebivalište i boravište su pojmovi koji se relativno često pominju među pravnicima, ali takođe i kod građana iz različitih društvenih sfera. Postoji teorijska, a mnogo značajnija i praktična razlika između ova dva pojma. Ključna bi bila da kod prebivališta građanin ima nameru da stalno živi, dok kod boravišta on tu samo privremeno boravi. Prema Zakonu o prebivalištu i boravištu građana Republike Srbije[1] prebivalište je mesto u kome se građanin nastanio s namerom da u njemu stalno živi, odnosno mesto u kome se nalazi centar njegovih životnih aktivnosti, profesionalnih, ekonomskih, socijalnih i drugih veza koje dokazuju njegovu trajnu povezanost s mestom u kome se nastanio. Sa druge strane, boravište se definiše kao mesto u kome građanin privremeno boravi van mesta svog prebivališta duže od 90 dana. Kod prebivališta postoje dva standardna elementa, objektivni–corpus (mesto u kome se građanin nastanio) i subjektivni–animus (njegova namera da se tu stalno nastani).[2] Boravište ne poseduje subjektivni elemenat u definicji. Još jedan zaključak koji se može izvesti je da niko ne može imati istovremeno više od jednog prebivališta na teritoriji Srbije, mada je bilo i drugačijih odluka u sudskoj praksi.[3]   Svi punoletni građani su dužni da prijave i odjave svoje prebivalište, kao i boravište,  Oni dakle to čine neposredno i samostalno na propisanom obrascu, koji se isključivo može dobiti kod službenika na šalteru. Za maloletna lica, prijavu i odjavu prebivališta, odnosno boravišta, obavljaju roditelj (najčešće), staratelj ili drugi zakonski zastupnik, takođe putem obrasca. Dakle, oni to čine posredno i nesamostalno. Ovu obavezu navedena lica čine preko nadležnog organa (Uprave za upravne poslove u okviru policijske stanice) u mestu u kome se prijavljuje ili iz koga se odjavljuje prebivalište ili boravište. Postoji mogućnost podnošenja prijave i odjave u elektronskom obliku, koje će se smatrati urednim ako su podnete sa ličnom kartom koja poseduje elektronski sertifikat za digitalno potpisivanje (tzv. čipovane lične karte). Prilikom ove procedure građani su dužni da daju istinite podatke. Što se tiče konkretno prijave prebivališta, građanin je u obavezi da to učini u roku od osam dana od dana nastanjenja na adresi na kojoj prijavljuje prebivalište. S druge strane rok za prijavu prebivališta za maloletna lica je, takođe rok od osam dana, odnosno tri meseca od rođenja. Što znači da su zakonski zastupnici maloletnog lica dužni da prijave prebivalište svom detetu, prvi put, u roku od tri meseca od njegovog rođenja, a nakon toga u slučaju promene prebivališta, u roku od osam dana od nastanjenja na adresi na kojoj čine prijavu. Za novorođenče čija su oba roditelja državljani Republike Srbije i koji imaju prijavljeno prebivalište na istoj adresi, prijava prebivališta vrši se na adresi njegovih roditelja prilikom određivanja JMBG-a. novorođenčeta. Roditeljima novorođenog deteta se dostavlja potvrda o izvršenoj prijavi prebivališta i to preporučenom poštom na njihovu adresu. Kada građani izvrše prijavu prebivališta na novoj adresi stanovanja, time su ujedno odjavili svoje prethodno prebivalište, te stoga podnose samo zahtev za prijavu, a ne i zahtev za odjavu prethodnog prebivališta. Time se postupak čini bržim, ekonomičnijim i efikasnijim. Punoletno lice uz prijavu prebivališta dužno je da priloži važeću ličnu kartu, kao i druge isprave i dokaze koji su značajni za prijavljivanje (npr. ugovor o prodaji stana, ugovor o poklonu stana, ugovor o korišćenju stana, vlasnički list, rešenje o kućnom broju, pravnosnažno ostavinsko rešenje i dr.). Pored toga potrebno je priložiti i ličnu kartu vlasnika nepokretnosti ili njegovu pisanu izjavu sa adrese na kojoj se vrši prijavlivanje, kao i dokaz o uplaćenoj naknadi za prijavu prebivališta. Za maloletno lice, mlađe od 16 godina, koje ne poseduje ličnu kartu, prilaže se izvod iz matične knjige rođenih. Takođe potrebno je i priložiti važeću ličnu kartu zakonskog zastupnika (roditelja ili staratelja). Ako su roditelji razvedeni, prilaže se i primerak pravnosnažne presude o razvodu braka, koja služi radi uvida kojem roditelju je maloletnik poveren na čuvanje, staranje i vaspitanje. Zа prijavu prebivališta maloletnog deteta potrebna je i saglasnost oba roditelja, bez obzira na to što su sudskom odlukom ona poverena jednom roditelju na samostalno vršenje roditeljskog prava, ukoliko njome nije rešeno i pitanje prijave prebivališta maloletnog deteta. Ukoliko se takva saglasnost ne može uspostaviti, o ovom pitanju odlučuje sud. Na kraju, kao i za punoletna lica, prilaže se dokaz o uplaćenoj naknadi, koju propisuje republička administrativna taksa, a koja se ne plaća samo prilikom prve prijave prebivališta novorođenčeta.[4] Podatak o prebivalištu se upisuje u ličnu kartu lica koje se prijavljuje. Podnosiocu prijave za lica mlađa od 16 godina izdaje se potvrda. Vraćamo se na prvi pasus ovog članka, gde smo naveli da prebivalište podrazumeva dva elementa animus i corpus. Ukoliko se ne može utvrditi da kod građanina postoji namera da stalno stanuje na adresi koju prijavljuje donosi se rešenje o odbijanju prijave prebivališta.Na ovo rešenje se može izjaviti žalba Ministarstvu unutrašnjih poslova, koja ne odlaže izvršenje rešenja, odnosno nema suspenzivno dejstvo. Što se tiče odjave prebivališta, građanin je dužan da to učini ako se iseljava iz Republike Srbije u inostranstvo. O odjavi prebivališta građaninu se izdaje potvrda. U vezi sa prijavom boravišta, rok je isti kao i kod prijave prebivališta (osam dana), s logičnom razlikom što se ovaj rok računa od dana dolaska u mesto boravišta. Prijava boravišta može najduže trajati dve godine, bez obzira na vreme navedeno u prijavi. Postupak prijave boravišta je identičan postupku prijave prebivališta. Dakle, ista dokumenta je potrebno priložiti za prijavu boravišta punoletnog i maloletnog lica kao i za prijavu prebivališta punoletnog i maloletnog lica, i pred istim organom – Upravom za upravne poslove policijske stanice. Građanin vrši odjavu boravišta kod Uprave, neposredno pre odlaska iz mesta boravišta. Ako građanin ne izvrši ovu obavezu, smatra se da je boravište prestalo nakon što istekne vreme koje je naveo u prijavi. Međutim, ukoliko vreme trajanja boravka u prijavi nije navedeno, a pritom ni boravište nije odjavljeno, prijava boravišta će važiti dve godine od dana prijave, nakon čega je građanin u obavezi da ponovo prijavi boravište ako i dalje boravi u mestu prijavljenog boravišta. Evidenciju o prebivalištu i boravištu građana vrši Ministarstvo unutrašnjih poslova. Ova evidencija sadrži: jedinstveni matični broj građana, ime i prezime, rođeno prezime, pol,