Pravni blog

Nematerijalna šteta prouzrokuje se nanošenjem fizičkog ili psihičkog bola ili straha prema drugoj osobi. Dakle, oštećena osoba je pretrpela fizički bol, ili psihički bol ili strah. Samim tim, zbog nematerijalne štete ima pravo za novčanu naknadu. Prema Zakonu o obligacionim odnosima, članu 200: novčana naknada za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti, povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, smrti bliskog lica kao i za strah sud će, ako nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava, dosuditi pravičnu novčanu naknadu, nezavisno od naknade materijalne štete kao i u njenom odsustvu. Prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu nematerijalne štete, kao i o visini njene naknade, sud će voditi računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom. Oštećenom se može dosuditi novčana naknada, jedino ako se dokaže da je jačina i trajanje bolova, straha koji opravdavaju narušenu psihičku ravnotežu kod oštećenog. Nakon nastanka nematerijalne štete, oštećeni svoje pravo za novčanu nadoknadu ostvaruje dostavljanjem tužbe kod nadležnog suda. Jedan od najčešćih primera nematerijalne štete je: ujed psa lutalice. Radi ostvarivanja novčane naknade neophodno je pokrenuti sudski postupak. Nakon ujeda psa, oštećeno lice mora da se obrati kod nadležnog medicinskog osoblja radi saniranja povrede i dobijanja (dokaznog sredstva) nalaza o pretrpeljenim povredama. Oštećena osoba može da dobije po slobodnom sudijskom uverenju pravičnu novčanu naknadu koja oštećenom pruža donekle odgovarajuću satisfakciju da bi uspostavio određenu narušenu psihičku ravnotežu. Kao posledica ujeda psa lutalice, oštećenom pripada pravo na naknadu: za fizički bol, duševnog bola zbog umanjenja životnih aktivnosti, duševnog bola zbog naruženosti, naknadu za strah. Visina fizičkog bola zavisi od inteziteta i vremena trajanja tih bolova, koja se utvrđuju veštačenjem. Duševni bolovi za umanjenje životnih aktivnosti, prisutnih kod ujeda psa lutalice mogu da budu privremeni, ali i trajni. Ovaj simptom kod oštećenog obuhvata sva ograničenja u životnim aktivnosti. Pod ovim ograničenjima se podrazumeva da oštećeni obavlja svakodnevne radnje pod velikim naporom, i znatno otežano. Duševni bol zbog naruženosti, često kod oštećenog izaziva nelagodu u vidu psihičke patnje. Pravo za naknadu duševnog bola zbog naruženosti pripada svakom oštećenom licu. Naruženost obuhvata sve delove tela prilikom ujeda psa koje su nastale u vidu promene u oblika, gubitka ili oštećenja nekog dela tela. Zbog tog oštećenja, oštećeni trpi duševni bol. Oštećenom zbog ujeda psa lutalice, pripada pravo novčane naknade za strah. Prouzrokovanje straha kod oštećenog koji je pretrpio ujed psa, može imati lakši ili teži oblik. Intezitet straha zavisi od pojedinca do pojedinca, da li se kod lica javio strah za život, ili se javila depresija, neurotično stanje ili drugi oblici težih posledica. Postoji primera gde oštećeni uopšte nije hteo da izlazi iz svog stana, zbog straha od životne sredine. Zbog toga se pravična naknada može dosuditi zbog jakog inteziteta i dugog vremenskog trajanja. I, jedino tada kad je zastupljena naročita intezivnost straha, i poremećaj koji se ubraja u strah pripada novčana naknada. Sudski postupak, koji je iniciran tužbom od strane oštećenog pred nadležnim sudom za naknadu nematerijalne štete nije brz, ali iznos koji može oštećena strana da dobije varijabilno je od 50.000,00 dinara, pa do oko 250.000,00 dinara u ekstremnim slučajevima. U vezi naknade nematerijalne štete veoma je bitno utvrđenje kvaliteta učinjene štete, njegove trajnosti i težine oblika, i okolnosti koje su pratile taj događaj (da li se događaj desio već bolesnoj osobi, da li je imao/la svedoke, prostor događaja itd.). IZVOR: Zakon o obligacionim odnosima (“Sl. list SFRJ”, br. 29/78, 39/85, 45/89 – odluka USJ i 57/89, “Sl. list SRJ”, br. 31/93 i “Sl. list SCG”, br. 1/2003 – Ustavna povelja), član. 200. Autor teksta: *Napomena: Tekstovi u okviru Projekta Prav(n)e stvari na prav(n)om mestu, priredjeni su u vidu stručnih radova i predstavljaju vrstu pisanog rada koji sadrži korisne priloge iz domena određene struke. Stručni rad ne mora biti izvorno istraživanje i ne mora sadržati nove, originalne naučne spoznaje i rezultate. Njegova osnovna svrha sastoji se u prikupljanju i tumačenju već poznatih činjenica, informacija, stavova i teorija, na način koji doprinosi širenju naučnih spoznaja, razvijanju novih pristupa u interpretaciji i primeni postojećih naučnih rezultata i prilagođavanju tih rezultata potrebama savremene teorije i prakse. Udruženje Nomotehnički Centar iz Beograda, ne odgovara za tumačenje prikupljenjih činjenica, informacija, stavova i teorija u autorskom radu, svaki autor odgovara za tačnost informacija u svom radu. Svako kopiranje, umnožavanje, objavljivanje i distribuiranje celine ili delova teksta predstavlja povredu autorskog prava i krivično delo (shodno odredbama Zakona o autorskom i srodnim pravima i Krivičnog zakonika). Korišćenje delova teksta dozvoljeno je shodno autorskom pravu i uz saglasnost Udruženja Nomotehnički Centar kao i autora: Jelica Kusmuk. ODRICANJE OD ODGOVORNOSTI – Sadržaj internet mesta služi u informativne i edukativne svrhe. Odgovarajući pravni instrumenti imaju prednost u odnosu na informacije sadržane na internet prezentaciji. Udruženje Nomotehnički Centar iz Beograda ne prihvata odgovornost za bilo kakvu upotrebu infromacija sadržanih na internet prezentaciji. 

Po Zakonu o parničnom postupku,(„Sl. Glasnik RS“, br. 72/2011, 49/2013-odluka US, 74/2013-odluka US i 55/2014) parnica počinje da teče kada sud dostavi tužbu tuženom na odgovor. Litispendencija znači da je parnica počela da teče. Od trenutka kada je tužba dostavljena tuženom na odgovor, nastupa zabrana dvostruke litispendencije, odnosno zabranjeno je podnošenje tužbe između istih pravnih stranaka u istoj pravnoj stvari u okviru istog pravosuđa. Zabrana dvostruke litispendencije ima za cilj da harmonizuje odlučivanje u okviru jednog pravnog sistema. Kako bi se ostvarila unutrašnja harmonija odlučivanja, isključena je mogućnost da istovremeno pred dva različita suda teku dve parnice sa istim predmetom spora čiji ishod bi mogao biti različit. Litispendencija može prestati, između ostalih, i na jedan od sledećih načina: 1) nastupanjem pravnosnažnosti meritorne odluke, uključujući i sudsko poravnanje; 2) pravnosnažnošću rešenja o odbacivanju tužbe; 3) povlačenjem tužbe. Kada jedan sud donese pravnosnažnu odluku ona je pravnosnažna, tj. res iudicata na području celog pravosuđa. Ukoliko su na području istog pravosuđa donete dve pravnosnažne odluke u istoj pravnoj stvari, one se automatski isključuju. Ipak, važeći Zakon o parničnom postupku prestaje smatrati povredu pravila o zabrani dvostruke litispendencije apsolutno bitnom povredom odredaba postupka. Najčešći oblik međunarodne sudske nadležnosti je konkurentna (elektivna) nadležnost. Konkurentna nadležnost znači da mogućnost obraćanja sudovima Republike Srbije ne isključuje, u načelu, mogućnost da se stranke u istom sporu obrate i sudu u nekoj stranoj državi. Može se reći da su u međunarodnom građanskom procesnom pravu mnogo češći pozitivni sukobi nadležnosti. Upravo zbog postojanja konkurencije nadležnosti, sudovi više država mogu da se oglase direktno međunarodno nadležnim u istoj pravnoj stvari. Na međunarodnom planu postoji takođe, zabrana dvostruke litispendencije, tj. zabrana vođenja paralelnih postupaka između istih pravnih stranaka u istoj pravnoj stvari. Kao i u slučaju unutrašnje litispendencije, za dvostruku litispendenciju sud uvek saznaje po prigovoru stranke, a to znači da sud nje dužan niti može da pazi po službenoj dužnosti, tj. ex officio da li već teče postupak u stranoj državi između istih pravnih stranaka i u istoj pravnoj strani. Odlučujuća je intervencija stranke i njen zahtev da bi se prekinula parnica koja već teče u domaćoj zemlji. Da bi stranka izdejstvovala prekid postuka svojim zahtevom moraju se steći sledeći uslovi: 1) da postoji ista pravna stvar; 2) da je vremenski postupak prvo počeo da teče pred inostranim sudom; 3) da ne postoji isključiva nadležnost suda u Republici Srbiji; 4) da postoji reciprocitet(uzajamnost) između Republike Srbije i države u kojoj postupak već teče, tj. da li i sudovi strane države u kojoj je parnica ranije započeta uvažavaju zabranu dvostruke litispendencije i u situaciji kada je parnica ranije počela da teče u Republici Srbiji. Ukoliko postoje navedeni uslovi, sud je dužan da prekine postupak po zahtevu stranke.Taj zahtev, uglavnom, podnosi tužilac. Bitno je istaći da se ceni po merodavnom stranom procesnom pravu, da li je i kada nastupila litispendencija u inostranstvu, a za određenje toka parnice u Republici Srbiji važi lex fori, tj. pravo Republike Srbije. Može se reći da je prećutan uslov za prekid postupka pred sudom u Republici Srbiji i pozitivna ocena u vezi sa mogućnošću priznanja i izvršenja strane sudske odluke u Republici Srbiji. Opravdano je prekinuti parnicu pred sudom u RS, ako nije isključena mogućnost da se strana sudska odluka prizna pred našim sudom.Strana odluka mora proći proveru u postupku egzekvature, tj.priznanja. U trenutku kada se ispituje zahtev stranke da se prekine postupak u domaćoj zemlji, sadržina strane sudske odluke je nepoznata. U tom slučaju,domaći sud će moći da ispituje samo sledeće: 1) da li postoji isključiva nadležnost domaćeg suda,koja ako postoji sprečava uvažavanje prigovora zabrane dvostruke litispendencije; 2) da li postoji uzajamnost tj. reciprocitet u vezi sa priznanjem i izvršenjem stranih sudskih odluka; 3) da li je tuženom uredno dostavljena tužba; 4) da li u Republici Srbiji već postoji doneta pravnosnažna odluka ili već priznata odluka suda ili organa treće države u istoj pravnoj stvari. Prigovor zabrane dvostruke litispendencije, tj. zabrane vođenja paralelnih postupaka između istih pravnih stranaka u istoj pravnoj stvari, pred domaćim i stranim sudom istovremeno prema gore navedenim uslovima, mogao bi se uložiti najkasnije na pripremnom ročištu, odnosno na prvom ročištu za glavnu raspravu, pre upuštanja u meritum, a ako se tako ne učini ima se smatrati da se stranka odrekla prava da traži prekid. Ipak, ukoliko je stranka za postojanje strane litispendencije saznala kasnije, u toku postupka moglo bi se odlučivati da joj se da šansa da traži prekid čim je saznala za litispendenciju. Prekid postupka nastupa u trenutku donošenja rešenja o prekidu, koje je konstitutivno. Ukoliko je pred stranim sudom u toku parnica koja je od prejudicijelnog značaja za srpski postupak, srpski sud bi mogao prekinuti postupak. Literatura i izvori: Jakšić, A. (2008), Međunarodno privatno pravo, Beograd, DJB Diagonale Beograd Varadi, T., Bernadet B., Knežević G. i Vladimir P. (2012), Međunarodno privatno pravo, četrnaesto izdanje, Beograd, Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu Zakon o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja, “Sl.list SFRJ”, br. 43/82 i 72/82- ispr., “Sl. list SRJ”, br. 46/96 i “Sl.glasnik RS”, br. 46/2006-dr. zakon http://www.paragraf.rs/propisi/zakon_o_resavanju_sukoba_zakona_sa_propisima_drugih_zemalja.html Jakšić, A. (2013), Građansko procesno pravo, šesto izmenjeno i dopunjeno izdanje, Beograd, Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu Keča, R. i Marko K. (2016), Priručnik za polaganje pravosudnog ispita, jedanaesto izmenjeno i dopunjeno izdanje, Beograd, JP „Službeni glasnik“ Zakon o parničnom postupku, „Sl. Glasnik RS“, br. 72/2011, 49/2013-odluka US, 74/2013-odluka US i 55/2014 http://paragraf.rs/propisi/zakon_o_parnicnom_postupku.html Autor teksta: *Napomena: Tekstovi u okviru Projekta Prav(n)e stvari na prav(n)om mestu, priredjeni su u vidu stručnih radova i predstavljaju vrstu pisanog rada koji sadrži korisne priloge iz domena određene struke. Stručni rad ne mora biti izvorno istraživanje i ne mora sadržati nove, originalne naučne spoznaje i rezultate. Njegova osnovna svrha sastoji se u prikupljanju i tumačenju već poznatih činjenica, informacija, stavova i teorija, na način koji doprinosi širenju naučnih spoznaja, razvijanju novih pristupa u interpretaciji i primeni postojećih naučnih rezultata i prilagođavanju tih rezultata potrebama savremene teorije i prakse. Udruženje Nomotehnički Centar iz Beograda, ne odgovara za tumačenje prikupljenjih činjenica, informacija, stavova i teorija u autorskom radu, svaki autor odgovara za tačnost informacija u svom radu. Svako kopiranje,

Usluge „na oblaku“ (eng. CLOUD services) postaju sve rasprostranjenije sa razvojem tehnologije i digitalizacije i sveprisutne su u svakodnevnom životu da ih je skoro pa nemoguće zaobići. Kod pružanja ove vrste usluga korisnicima se dozvoljava udaljeni pristup tim uslugama (eng. remote access). Ova vrsta usluga je povezana usko sa softverima koji se srpskim zakonom štite kao autorska dela. Upotrebljava se i eng. termin „Cloud Computing“ koji označava „[…] isporuku softvera ili drugih resursa informacionih tehnologija kroz posebnu vrstu kompjuterske mreže“.[1] Treba ih razlikovati od usluga kojima se npr. distribuira licenca na softveru i daje korisnicima na korišćenje uz mogućnost snimanja (eng. installation) na memoriji kompjutera, dorade ili eventualnog održavanja istog. Kod usluga „na oblaku“, svi koji žele pristup određenom softveru ili uslugama mogu dobiti pristup pretplatom na te usluge (eng. Cloud Services Subsription) u virtuelnom internet prostoru, tako da korisnik ne prebacuje softver na svoj lični kompjuter niti ima potrebu da traži održavanje softvera obzirom da to potpada pod obavezu onoga ko uslugu vrši putem cloud sistema. Ova ugovorna odredba bi određivala da korisnik cloud usluga iste koristi pod određenim pravilima ustupioca (eng. vendor) odnosno snabdevača (eng. provider) poštujući pritom sva prava intelektualne svojine (autorska prava na softveru) u dogovorenom periodu, a koja ne mogu preći na korisnika. Pod opštim pojmom cloud usluga, postoji više podvrsta obzirom na potrebe korisnika: jedna vrsta ugovora su i ugovori o softverima kao uslugama (eng. SaaS Agreement – Software as a Service Agreement) koje takođe treba razlikovati od ugovora kojima se korisnicima ustupa licenca softvera. Druge dve podvrste bile bi platforma kao usluga (eng. PaaS Agreement – Platform as a Service Agreement) i infrastruktura kao usluga (eng. IaaS Agreement – Infrastructure as a Service Agreement). Dalje, cloud usluge mogu biti javne, privatne ili hibridne u zavisnosti od njihovog raspoređivanja i udaljenoj dostupnosti podataka. Takođe, svakom ponudom odnosno tražnjom za uslugama ove vrste može se govoriti i o zaključenju ugovora „na oblaku“. Ugovor može biti i mešoviti sa elementima pretplate na usluge „na oblaku“ i prenosom licence na softveru. Iako bi se na ugovore „na oblaku“ , zaključene sa namerom korišćenja na srpskom tržištu uz klauzulu primene srpskog prava, primenjivala opšta pravila zaključivanja ugovora propisana Zakonom o obligacionim odnosima, treba voditi računa oko određenih ugovornih kaluzula obzirom da se radi o specifičnom prostoru u kojem se pružanje usluga vrši. Takođe, ovi ugovori su sve više zastupljeni na inostranim tržištima i mogu potpadati pod primenu različitih prava i pravnih sistema, te je ta činjenica ono što ovim pravnim poslovima daje posebnu notu zanimljivosti. Od velike je važnosti klauzula o pravu koje će se primenjivati na ugovorne strane te je i praksa da se primenjuje i materijalno i procesno pravo iste države. Postoje i ređe situacije u kojima je moguće ugovoriti da sud jedne države primenjuje pravo neke druge države, pod uslovom da primena tog prava nije u sukobu sa javnom politikom države koja pravo treba da primeni.[2] U praksi su ovi ugovori zaključeni u pisanoj formi, pre svega radi izbegavanja potencijalnih sporova, a u slučaju spora radi lakšeg dokazivanja prava i obaveza ugovornih strana. Za ugovor su značajne i klauzule koje se tiču zaštite podataka kojima se u konkretnim situacijama pristupa i koji se prenose unutar i izvan državnih granica. U ovom kontekstu se postavlja i pitanje zaštite privatnosti i bezbednosti tih podataka na serveru (eng. data privacy and data security) odakle se pružaju cloud usluge. Podaci na cloud-u mogu se koristiti samo za one svrhe za koje je ugovor i sačinjen.[3] Zaključenje zasebnog ugovora u smislu zaštite transfera podataka na cloud-u je jedna od varijanti koje bi bile za preporuku. Sa druge strane, ugovori o poverljivosti informacija (eng. NDAs – Non-Disclosure Agremeents) koji se često zaključuju radi zaštite poslovnih tajni se ne preporučuju u situacijama zaštite privatnih i elektronski poverljivih podataka, jer je u bazama koje sadrže ogroman broj podataka teško razdvojiti privatne osetljive podatke od poslovnih tajni, te je i ugovornim klauzulama o poverljivosti nezgodno obuhvatiti sve one podatke koji eksplicitno bez izuzetka treba da budu zaštićeni.[4] Pravno lice ili organizacija koja svojim poslovanjem odnosno delovanjem može na ovaj način doći do podataka fizičkih lica bi mogla u svojim ugovornim klauzulama sa klijentima da pokuša da izbegne situacije primanja privatnih i osetljivih podataka u svoj posed. Svakako da je potrebno imati u vidu i predstojeću primenu Uredbe Evrospke Unije o zaštiti podataka fizičkih lica (General Data Protection Regulation) kao i usklađivanje poslovanja sa njenim odredbama. U zaključku, nesporne su prednosti koje korišćenje cloud usluga može doneti u svakodnevici prvenstveno u finansijskom pogledu (bez potrebe za eventualnim nabavljanjem hardvera i softvera), brzini obavljanja poslovnih i drugih aktivnosti, kao i pouzdanosti u smislu povraćaja podataka koji se čuvaju na više „lokacija“ na mreži snabdevača. Ono što sa druge strane još uvek predstavlja problem jeste temeljnije zakonsko praćenje aktivnosti na virtuelnoj mreži u cilju zaštite legalnih korisnika i njihovih podataka. Dalje, odvajanje onoga što je dostupno na privatnoj mreži odnosno nije dostupno na javnoj mreži kao i odvajanje od svih onih potencijalnih korisnika koji bi mogli doći u posed neke usluge koju nisu adekvatno (prema prethodno zaključenom ugovoru) platili. Sve navedeno ne mora biti slučaj u praksi sa svakom cloud uslugom,ali svakako treba uzeti u obzir da se prilikom pristupa cloud uslugama a prilikom zaključenja ugovora istraži kontinuitet poslovanja cloud provajdera, obzirom da se može desiti da ukoliko se za cloud provajdera obezbeđivanje konkretnih usluga ispostavi kao neprofitabilno, on od tog obezbeđivanja i odustane. Načelno, dobro koncipiranim ugovorom i ugovornim klauzulama kojima se ostavlja malo prostora za tumačenje primene prava, u prometu usluga preko cloud sistema i kompjuterske mreže, moguće je zaštititi kako poslovne aktivnosti korisnika usluga i snabdevača tih usluga, tako i podatke fizičkih lica do kojih se slučajno ili sa namerom može doći već pomenutim udaljenim pristupom uslugama. IZVORI: Knjige Guth, Stephen, “Contract Negotiation Book – Software as a Service”, First edition, Guth Ventures LLC, Alexandria, Virginia; (2013) Tollen W., David, „The Tech Contracts HANDBOOK: Cloud Computing Agreements,Software Licenses and other IT Contracts for Lawyers and Businesspeople“, Second Edition, American Bar Association Publishing, Section

Prebijanje ili kompenzacija je pojam iz oblagicionog prava koji predstavlja jedan od  načina prestanka obligacionog odnosa, odnosno obaveze, usled namirenja poverioca. Dužnik može prebiti potraživanje koje ima prema poveriocu sa onim što ovaj potražuje od njega, ako oba potraživanja glase na novac ili druge zamenjlive stvari istog roda i istog kvaliteta i ako su oba dospela. Iz priloženog vidimo da potraživanja između dužnika i poverioca moraju biti uzajamna, istorodna, dospela i utuživa (nezastarela).[1] To su uslovi koji su potrebni kako bi se prebijanje moglo izvršiti. Prebijane, međutim, neće nastati kada se ovi uslovi steknu, već je potrebno da jedna strana (dužnik ili poverilac) da izjavu drugoj da vrši prebijanje. Nakon što to jedna strana učini, smatra se da je prebijanje nastalo onog časa kada su se stekli uslovi za to. Dakle, uzajamnost, istorodnost, dospelost i utuživost su konstitutivni (bitni za nastanak) uslovi, ali je isto tako važna i izjava o prebijanju, koja predstavlja manifestaciju volje jedne strane da se prebijanje izvrši. Prebijanje se neće izvršiti po sili zakona. Ukratko, kompenzacija predstavlja način gašenja obligacionog odnosa usled potiranja međusobnih potraživanja. Iako po pravilu, potraživanja između kompenzanta (lica koje vrši prebijanje izjavom) i kompenzata (lica sa kojim se prebijanje vrši), moraju biti uzajamna, odnosno između istih lica, postoje izuzeci. Kod jemstva, jemac (lice koje se obavezuje poveriocu da će ispuniti dužnikov dug, ako to on ne učini), može izvršiti prebijanje dužnikove obaveze prema poveriocu sa dužnikovim potraživanjem od poverioca. Umesto da prebijanje vrše kompenzant i kompenzat, to čini jemac. Čim se pojavi neko treće lice, nemamo uzajamnost. Isti je slučaj i kod zaloge. Ko je dao svoju stvar u zalogu za tuđu obavezu, može zahtevati od poverioca da mu vrati založenu stvar kad se ispune uslovi za prestanak obaveze prebijanjem, kao i kad poverilac propusti svojom krivicom da izvrši prebijanje. Zalogodavčeva stvar više ne mora ostati kod poverioca, kada obaveza može prestati prebijanjem, jer bi zaloga ostala bez ikakvog smisla. Zalogodavac je stvar dao poveriocu kao osiguranje ispunjenja obaveze dužnika, ali kada njegova obaveza može prestati usled prebijanja, on je može zahtevati natrag. Isto tako i krivica poverioca, kada je on bio svestan i nije hteo (propustio) da izvrši prebijanje, iako su uslovi bili ispunjeni, omogućuje zalogodavcu da zahteva svoju stvar koju je dao u zalogu. Još jedan izuzetak može se dogoditi kod cesije (ustupanja potraživanja). Naime, dužnik ustupljenog potraživanja može prebiti prijemniku ona svoja potraživanja koja je do obaveštenja o ustupanju mogao prebiti ustupiocu. Ovde uzajamnosti nema, jer dužnik izvorno ima potraživanja prema ustupiocu, a bitan je i momenat kada je obavešten o cesiji. Takođe, potraživanje kompenzanta mora biti utuživo, odnosno ne sme biti zastarelo, a zastarelo je ako poverilac više ne može prinudno da ga naplati. Naravno, i od ovog pravila postoji izuzetak pa tako dug se može prebiti sa zastarelim potraživanjem, samo ako ono još nije bilo zastarelo u času kada su se stekli uslovi za prebijanje, jer se od tog trenutka prebijanje može izvršiti. Ali ako su uslovi za prebijanje nastali nakon što je jedno od potraživanja zastarelo, prebijanje ne nastaje ako je dužnik zastarelog potraživanja istakao prigovor zastarelosti. Ovim prigovorom dužnik izjavljuje da svoj dug neće ispuniti (prebiti), jer je zastareo, odnosno postao neutuživ i zavisi još jedino od njegove slobodne volje. Istorodnost i dospelost su takođe uslovi koji se kumulativno moraju ostvariti kako bi se prebijanje moglo izvršiti, pa je tako potrebno i njih bliže objasniti. Istorodna su, pre svega ona potraživanja koja glase na novac, dakle novčane obaveze i generičke, koje se po pravilu odnose na zamenjlive stvari i određene su kvantitativnim obeležjima (kilogram, litar, metar). Istorodnost, međutim, ne znači jednakost, već ako su potraživanja nejednake vrednosti, prebijanje će se izvršiti do visine manjeg, tj. veće potraživanje će se smanjiti do iznosa manjeg. Dospelost podrazumeva mogućnost poverioca da zahteva ispunjenje obaveze od dužnika. On to može učiniti u trenutku kada je i stekao pravo potraživanja (npr. kod prouzrokovanja štete), a nekad i kasnije (npr. kod ugovora, gde su različiti rokovi dospelosti i sticanja prava). Postoje određeni slučajevi kada ja prebijanje isključeno. Neki autori ih nazivaju negativnim uslovima prebijanja. Naime, prebijanjem ne može prestati:  1) potraživanje koje se ne može zapleniti, jer bi na taj način bila ugrožena egzistencija lica, (privilegovano potraživanje);  2) potraživanje stvari ili vrednosti koje su dužniku bile date na čuvanje ili posudu ili koje je dužnik uzeo bespravno ili ih bespravno zadržao;  3) potraživanje nastalo namernim prouzrokovanjem štete (kada neko npr. iščupa retrovizor, polomi prozor ili izbuši gumu na automobilu);  4) potraživanje naknade štete pričinjene oštećenjem zdravlja ili prouzrokovanjem smrti, (privilegovano potraživanje);  5) potraživanje koje potiče iz zakonske obaveze izdržavanja (takođe, privilegovano potraživanje). Pored ovih zakonskih slučajeva kada je prebijanje isključeno, ono se može isključiti i voljom zainteresovanih lica. U Zakonu o obligacionim odnosima[2] to izričito ne stoji, ali proizliazi iz načela slobode ugovaranja, odnosno autonomije volje. Prebijanje u savremenom životu ima veliki pravni značaj. Putem njega i dužnik i poverilac gase svoje obaveze žrtvovanjem vlastitih potraživanja. Razlozi koji opravdavaju ovaj institut su ti da se putem kompenzacije skraćuje postupak isplate, jer ona zamenjuje dve isplate koje bi se činile jedna za drugom. Kompenzant i kompenzat dobijaju svoja potraživanja, a da pritom ne preduzimaju nikakve realne radnje. Ona predstavlja prinudu putem vlastitih radnji. Zato se kaže da je prebijanje čak i radikalnija mera od tužbe, jer prosta izjava poverioca sama po sebi zahvata neposredno u dužnikovu imovinu. Ona jednim potezom gasi dva potraživanja. Zato se u praksi veoma često koristi, naročito između preduzeća i drugih pravnih lica, koja se u međusobnim odnosima pojavljuju čas u ulozi dužnika, čas u ulozi poverioca. Kompenzacija pored toga, uklanja rizik prethodne isplate. Ukoliko, na primer jedna strana ispuni svoju obavezu drugoj, a ova to ne učini njoj, prva je ostala nenamirena, a druga je namirila svoje potraživanje, a da nije ispunila svoju obavezu. Možemo zaključiti da je kompenzacija danas uz isplatu, najčešći oblik prestanka obligacionog odnosa. Izvori i literatura: [1] Obligaciono pravo – opšti deo, 9. izmenjeno i dopunjeno izdanje, 2014. prof. dr Jakov Radišić str. 409 [2] Zakon o Obligacionim odnosima (‘’Sl. list SFRJ’’,

Prema Zakonu o radu[1], poslodavac sa određenim licem može zaključiti Ugovor o delu radi obavljanja određenih poslova koji su van delatnosti poslodavca, a koji imaju za cilj samostalnu izradu ili opravku određene stvari, samostalno izvršenje određenog fizičkog ili intelektualnog posla, kao i sa licem koje obavlja umetničku ili drugu delatnost.             Karakteristike Ugovora o delu Glavna karaterisktika je ta što rad po Ugovoru o delupredstavlja rad van radnog odnosa, pa lica koja obavljaju određene poslove na osnovu Ugovora o delu ne zasnivaju radni odnos te nemaju status zaposlenog. To u praksi znači da nemaju: pravo na godišnji odmor, pauzu u toku rada, ali ni definisano i određeno radno vreme u toku dana, pravo na naknadu troškova prevoza, smeštaja i ishrane na službenim putovanjima, pravo na regres za korišćenje godišnjeg odmora i ostala prava karakteristična samo za radni odnos. Shodno tome, sva novčana primanja koja proističu iz rada po Ugovoru o delu imaju karakter ugovorene naknade, a ne zarade. Ugovor o delumože se zaključiti samo za obavljanje poslova koji ne spadaju u delatnost poslodavca, što znači da to ne mogu biti poslovi koje poslodavac obavlja ni u okviru pretežne, ni u okviru sporednih delatnosti, tj. to ne mogu biti poslovi za koje kod poslodavca postoje sistematizovana radna mesta. Na primer, ukoliko je delatnost poslodavca trgovina na malo, Ugovorom o delu se ne može angažovati recimo prodvac, jer je to posao koji se obavlja u okviru delatnosti poslodavca, ali može se Ugovorom o delu angažovati na primer prevodilac za spremanje dokumentacije za javne nabavke za neku stranu firmu, jer su potrebe za tim u poslovanju poslodavca jako retke, te sistematizacijom ne postoji predviđeno radno mesto za prevodioca. Ugovor o delu može biti zaključen sa svakim fizičkim licem i to: nezaposlenim, penzionerom, preduzetnikom (licem koje obavlja samostalnu delatnost), poljoprivrednikom, studentom, zaposlenim licem, bilo da je u radnom odnosu kod drugog poslodavca ili kod naručioca posla uz vođenje računa da predmet Ugovora o delu ne spada u redovnu delatnost Naručioca posla. Kada se zaključuje Ugovor o delu sa licem koje je invalidski penzioner, trebalo bi imati na umu da bi to moglo inicirati postupak ponovne ocene radne sposobnosti tog lica i eventualni gubitak prava na invalidsku penziju. Ugovor o delu mora biti zaključen u pismenoj formi i sadržati obavezno sledeće elemente: podatke o ugovornim stranama, datum zaključenja ugovora, vrsta i opis posla koja je predmet ugovora, vreme za koje treba posao da se obavi (mada ovo nije bitan element ugovora), mesto i način izvršenja posla koji je predmet Ugovora o delu, naknada za obavljeni posao. Može se, ali nije obavezno ugovoriti i naknada za odlazak i dolazak sa posla, naknda troškova za službena putovanja i slično. Kod ovih Ugovora, takođe postoji obaveza plaćanja poreza i doprinosa i to je uređeno na sledeći način:             – naknada koja je ugovorena je oporeziva porezom na dohodak građana prema Zakonu o porezu na dohodak građana[2], a na nju se obračunavaju i doprinosi za obavezno socijalno osiguranje prema Zakonu o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje[3];             – Obveznik poreza i doprinosa je fizičko lice koje ostvaruje prihod, ali je poslodavac taj koji je dužan da porez i doprinose obračuna, odbije i uplati na odgovarajući račun javnih prihoda (račun na koji se plaćaju dažbine).             – Prihod od Ugovora o delu smatra se drugim prihodom u smislu Zakona o porezu na dohodak građana, te se oporezuje po stopi od 20% uz priznavanje 20% normiranih trokova. (od bruto prihoda se umanje normirani troškovi po stopi od 20%);             – Prema Zakonu o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje, postoji obaveza za plaćanje naknade za obavezno socijalno osiguranje za lica koja ostvaruju naknadu na osnovu Ugovora o delu. Osnovica za obračun jeste ugovorena naknada. Doprinosi za obavezno socijalno osiguranje se plaćaju po zbirnoj stopi i to: 26% doprinos za penzijsko i invalidsko osiguranje i 10,3% doprinos za zdravstveno osiguranje.        – Napomena: U zavisnosti od statusa lica sa kojim se zaključuje Ugovor o delu zavisiće da li se plaćaju samo doprinosi za penzijsko i invalidsko osiguranje ili i doprinos za zdravstveno osiguranje, pa tako:             1) ukoliko se radi o nezaposlenom licu, tj. licu koje nije osigurano po nekom drugom osnovu plaća se porez na dohodak građana, doprinos za penizijsko i invalidsko osiguranje i doprinos za zdravstveno osiguranje;       2) ukoliko se radi o licu koje je zaposleno, preduzetnik, osnivač nekog privrednog društva, poljoprivrednik tj. lice koje je osigurano po nekom drugom osnovu, plaća se samo porez na dohodak građana i doprinosi za penzijsko i invalidsko osiguranje;             3) doprinosi za penzijsko i invalidsko osiguranje i doprinos za zdrastveno osiguranje se ne plaća za lica koja su od Fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje dobili Potvrdu da je za njega u toj kalendarskoj godini plaćen doprinos na procenjenu najvišu osnovicu za tu godinu i da se do kraja godine ne vrši dalje plaćanje doprinosa na ugovorene naknade ili za stranog državljanina za koga su prema međunarodnom sporazumu sa državom iz koje dolazi, ispunjeni uslovi da se ne plaćaju doprinosi. Dakle, za ove dve grupe lica se plaća samo porez na dohodak građana. Postoji zabluda da je za poslodavca finansijski isplativije da sa nekim fizičkim licem zaključi Ugovor o delu, nego da ga zaposli. Zbog toga se često dešava da poslodavci zaključuju Ugovore o delu za poslove koji spadaju u njihovu pretežnu ili registrovanu delatnost, što te Ugovore samim tim čini ništavim. Takve Ugovore o delu će sud u slučaju spora, tretirati kao Ugovore o radu. Druga česta situacija u praksi jeste, da se Ugovori o delu koriste u situacijama kada poslodavac želi da nađe privremenu zamenu za radnika koji je recimo na bolovanju, ili recimo kada se u jeku sezone poveća obim posla. Oba ova modaliteta predstavljaju zloupotrebu instituta Ugovora o delu i njegove suštinske namene, te stoga sa stanovišta naše sudske prakse, takvi Ugovori ne proizvode pravno dejstvo. Izvori i literatura: [1] Član 199. Zakona o radu http://paragraf.rs/propisi/zakon_o_radu.html [2] Član 85. Zakon o porezu na dohodak građana http://www.paragraf.rs/propisi/zakon_o_porezu_na_dohodak_gradjana.html [3] Član 28. Zakona o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje ://www.paragraf.rs/propisi/zakon_o_doprinosima_za_obavezno_socijalno_osiguranje.html Autor teksta: *Napomena: Tekstovi u okviru Projekta Law bloggers / Pravni blogeri, priredjeni su u vidu stručnih

Cilj pisanja ovog teksta je da Vas upozna sa postupkom izdavanja lokacijskih uslova i upotrebne dozvole a samim tim ćemo zaotvoriti jednu temu koju smo započeli sa prethodnim tekstom. Naime, ovaj tekst je nastavak na prošli u kome je bio opisan postupak dobijanja građevinske dozvole. PROCEDURA ZA IZDAVANJE LOKACIJSKIH USLOVA ŠTA SU LOKACIJSKI USLOVI? Izdavanju građevinske dozvole prethodi izdavanje lokacijskih uslova, osim za objekte koje to prema Zakonu o uređenju prostora i građenju nije potrebno. Zakon o uređenju prostora i građenju (u daljem tekstu Zakon) propisuje,,Lokacijski uslovi predstavljaju tehnički stručni dokument koji određuje uslove za projektovanje i građenje, a koji se izrađuje na osnovu ovog zakona, posebnih zakona i propisa donesenih na osnovu tih zakona, kao i dokumenata prostornog uređenja.’’ [i] Osnov za donošenje rješenja koja se odnose na izgradnju objekta su sprovedbeni dokumenti prostornog uređenja propisani Zakonom u članu 59. stav 2 su: Zonong plan, Zoning plan područja posebne namjene, Regulacioni plan, Urbanistički projekat i Plan parcelacije Ukoliko ne postoji ni jedan od navedenih dokumenata prostornog uređenja, lokacijski uslovi se izrađuju na osnovu važećeg strategijskog dokumenta prostornog uređenja i stručnog mišljenja urađenog od strane pravnog lica koji ima odgovarajuću licencu za izradu dokumenata iz oblasti prostornog uređenja. ZAHTJEV ZA IZDAVANJE LOKACIJSKIH USLOVA I SADRŽAJ: Uz zahtjev za izdavanje lokacijskih uslova, Zakon članom 61. stav 2 predviđa sledeća dokumenta koja je potrebno priložiti: ‘’a) urbanističko-tehničke uslove i stručno mišljenje ako nema sprovedbenog dokumenta prostornog uređenja, koji se dostavljaju u tri primjerka samo ako se rade van organa nadležnog za poslove uređenja prostora jedinice lokalne samouprave, b) kopiju katastarskog plana, odnosno ažurnu geodetsku podlogu za predložene trase za infrastrukturne linijske komunalne objekte, ovjerene od organa nadležnog za poslove premjera i katastra, v) dokaz o legalnosti postojećeg objekta, ukoliko je riječ o dogradnji, nadogradnji i promjeni namjene postojećeg objekta, g) opis objekta, d) saglasnosti na lokaciju objekta predviđene u urbanističko-tehničkim uslovima na osnovu posebnih zakona zavisno od vrste i namjene objekta (komunalnih preduzeća koja upravljaju komunalnom infrastrukturom, javnih preduzeća koja upravljaju javnom infrastrukturom i slično), ako takve saglasnosti nisu sadržane u urbanističkotehničkim uslovima, đ) rješenje o utvrđivanju obaveze sprovođenja procjene uticaja na životnu sredinu i obimu procjene uticaja, ako je njeno sprovođenje obavezno u skladu sa posebnim propisom i e) idejni projekat i dokaz o vlasništvu ili pravu građenja nad zemljištem za objekte za koje prema odredbama ovog zakona nije potrebna građevinska dozvola.’’[ii] KOME SE PRILAŽU NAVEDENI DOKUMENTI? Dokumenti se prilažu u orginalu ili ovjerenoj kopiji. Lokacijske uslove izdaje organ uprave nadležan za poslove građenja u jedinici lokalne samouprave na čijem se području zahtijeva gradnja u roku od 15 dana od dana prijema kompletnog zahtjeva. VAŽENJE LOKACIJSKIH USLOVA Zakon članom 66. predviđa da lokacijski uslovi važe do izmjene važećeg ili donošenja sprovedbenog plana. Ukoliko u roku od godinu dana od izdavanja lokacijskih uslova investitor ne podnese zahtjev za građevinsku dozvolu, prije podnošenja istog dužan je pribaviti uvjerenje da izdati lokacijski uslovi nisu promijenjeni. TAKSE I NAKNADE: Takse i naknade se razlikuju u zavisnosti od toga koja je jedinica lokalne samouprave u pitanju te su ostavljene jedinicama lokalnih samouprava da ih one same ustanove. U nastavku ću kao primjer navesti visine taksi i naknada za grad Banja Luku. ‘’Gradska administrativna taksa u iznosu od 2,00 KM’’[iii] – na zahtjev ‘’Za izdavanje lokacijskih uslova 20,00 KM’’[iv] – na rješavanje zahtjeva za izdavanje lokacijskih uslova. ŠTA NAKON DOBIJANJA ZAHTJEVA ZA IZDAVANJE LOKACIJSKIH USLOVA? Nakon ispunjenja lokacijskih uslova pristupa se dobijanju građevinske dozvole (o tome sam pisao u prethodnom tekstu ‘’Put do građevinske dozvole u Republici Srpskoj’’). Posle dobijanja građevinske, ostaje Vam još jedan korak koji morate obaviti a to je tehnički pregled objekta i dobijanje upotrebne dozvole. Taj postupak je opisan u nastavku teksta. IZDAVANJE ODOBRENJA ZA UPOTREBU Zakon propisuje: “Izgrađeni objekat ne može se početi koristiti, odnosno staviti u upotrebu prije nego što nadležni organ rješenjem izda upotrebnu dozvolu, na osnovu prethodno izvršenog tehničkog pregleda objekta.“[v] Dokumenti koji se podnose prilikom predaje zahtjeva za upotrebnu dozvolu su propisani članom 141. stav 4 i oni su: ‘’a) građevinsku dozvolu sa projektom izvedenog stanja u dva primjerka, ukoliko je izrađen i ovjeren u skladu sa članom 104. ovog zakona, b) potvrdu o izvršenom geodetskom snimanju objekta, v) dokaz o izvršenom snimanju podzemnih instalacija, g) saglasnosti na izvedeno stanje, kada je to predviđeno posebnim propisima, d) izjavu izvođača o izvedenim radovima i uslovima za održavanje objekata iz člana 60. stav 2. ovog zakona, đ) izvještaj nadzornog organa i e) energetski certifikat zgrade‘’[vi] Zahtjev za upotrebnu dozvolu se podnosi istoj instituciji koja je izdala građevinsku dozvolu i dozvolu o ispunjavanju lokacijskih uslova odnosno organu uprave nadležnom za poslove građenja u jedinici lokalne samouprave na čijem je područiju izvršena izgradnja objekta. Dozvola se može izdati tek nakon što je odgovarajući nadležni organ (odnosno komisija koju imenuje jed.lokalne samouprave) obavi pregled objekta, potvrdi usklađenost (pregledom na licu mjesta) sa tehničkom dokumentacijom i standardima, propisima i normama (tehnički pregled). Zakon obavezuje investitora, odnosno vlasnika ili njegovog pravnog sljednika da obezbijedi prisustvo učesnika u građenju prilikom tehničkog pregleda. ‘’Investitor, odnosno vlasnik ili njegov pravni sljednik, dužan je da najkasnije na dan tehničkog pregleda komisiji za tehnički pregled dostavi na uvid sljedeću dokumentaciju: a) građevinsku dozvolu sa glavnim projektom na osnovu kojeg je izdata dozvola i projekat izvedenog stanja, ukoliko je izrađen, b) dokaze o kvalitetu radova, građevinskih proizvoda i opreme, v) dokumentaciju o izvršenim ispitivanjima i rezultatima testiranja nosivosti konstrukcije, ako se posebnim propisima testiranje zahtijeva, g) građevinski dnevnik, d) građevinsku knjigu, za one objekte za koje je ugovorena obaveza njenog vođenja, đ) knjigu inspekcija e) ostalu dokumentaciju definisanu posebnim propisima u zavisnosti od vrste objekta.” [vii] Komisija koju je odredila jed.lok.samouprave će obaviti tehnički pregled objekta najkasnije u roku od 15 dana od dana podnošenja kompletnog zahtjeva za izdavanje građevinske dozvole. Najkasnije sedam dana prije pregleda, nadležni organ će obavijsetiti investitora i komisiju o datumu obavljanja pregleda. Nadležni urbanističko-građevinski inspektor prisustvuje tehničkom pregledu i može u zapisnik unijeti svoje mišljenje ili prijedloge u vezi tehničke ispravnosti objekta. Komisija zatim sastavlja zapisnik o obavljenom tehničkom pregledu koga potpisuju predsjednik i članovi komisije. Poslije

Ugovor o pozajmici predstavlja vrlo čest i popularan pravni posao u savremenim platnim transakcijama. U nastavku bloga ćemo dati osnovne karakteristike ovog pravnog posla i neka otvorena pitanja na koja svaki pravnik treba da obrati pažnju prilikom rješavanja pravnih pitanja povezanih sa ugovorom o pozajmici. Ugovor o zajmu/pozajmici prije svega je regulisan čl. 557. Zakona o obligacionim odnosima FBiH, a u identičnom tekstu i istom članu je ovaj ugovor regulisan i u Zakonu u obligacionim odnosima Republike Srbije.  Odredbom gore navedenog člana definisano je da se ugovorom o zajmu obavezuje zajmodavac da preda zajmoprimcu određenu količinu novca ili drugih zamjenjivih stvari, a da mu to što je dato u zajam, zajmoprimac vrati u određenom vremenskom roku.  Zakonom o obligacionim odnosima definisano je da se zajmoprimac može obavezati da uz glavnicu duguje i kamatu. Ono što je bitno naglasiti i što treba imati na umu, jeste da se prilikom zaključivanja ugovora u privredi, smatra da zajmoprimac duguje kamatu, čak i kada nije ugovorena. Ovo je posljedica činjenice da se ugovori u privredi zaključuju između subjekata koji stupaju u pravne poslove s ciljem ostvarivanja profita i zbog toga što obavljaju poslove iz djelatnosti za koju su registrovani te se od takvih pravnih lica zahtjeva veći stepen postupanja sa pažnjom dobrog i savjesnog privrednika. Osnovne obaveze iz ugovora o pozajmici odnose se na obavezu zajmoprimca da zajam vrati u određenom roku, a zajmodavca da zajam u određenom roku dadne zajmoprimcu i kasnije primi povrat zajma natrag na način kako je to ugovoreno. Pored Zakona o obligacionim odnosima, ugovor o pozajmici je regulisan i zakonima koji uređuju devizno poslovanje. Tako je npr. Zakonom o deviznom poslovanju FBiH  u čl.2. tačka 15. definisano je da se ugovor pozajmici ubraja u kreditne poslove, a da su kreditni poslovi pravni poslovi između rezidenata i nerezidenata zaključeni u devizama u skladu sa Zakonom.  U nastavku čl.2. tačke 10. Zakon detaljnije određuje da je zajam ustvari odnos između rezidenta i nerezidenta s jedne strane, i nerezidenta i rezidenta s druge strane. To znači da zajam može biti kreditni posao u kojem rezident ili daje ili prima zajam od nerezidenta i obratno. U praksi treba voditi računa o ograničenjima u pogledu plaćanja koja se obavljaju između rezidenata i nerezidenata. U tom smislu, u Zakonu o deviznom poslovanju FBiH  i Republike Srbije rezidenti i nerezidenti plaćanja u inostranstvo vrše u devizama, dok u FBiH i Republici Srbiji, plaćanja jednih prema drugima vrše isključivo u konvertibilnim markama, odnosno dinarima, osim ukoliko nisu ispunjeni uslovi iz Zakona koji dozvoljavaju plaćanje u devizama. Bitno je naglasiti da rezidentne treba razlikovati od državljana jer određena osoba može biti stranac, a da je rezident, jer je državljanstvo širi pojam i trajnija veza sa državom u odnosu na status rezidenta. U praksi se često postavlja i pitanje stvarne namjene ugovora o pozajmici. Ovdje se posebno misli na to da kod pozajmica postoji veliki rizik od pranja novca jer je pozajmica pogodan način da se prikrije stvarno porijeklo novca koje potiče iz nelegalnih sredstava. Također, pozajmice vrlo često mogu biti „okidač“ za pitanje proboja pravne osobnosti jer se putem ovog pravnog posla može izvlačiti novac iz privrednog društva i na taj način štetno djelovati na njegovu likvidnost. Posebno treba biti pažljiv prilikom transakcije između članova iste grupacije te pozajmica koje se vrše između vlasnika privrednog društva i samog privrednog društva. Najboljeg načina da se prepoznaju pozajmice koje imaju gore navedene ciljeve u principu nema, ali ono o čemu treba voditi računa jeste da pozajmica ima sve elemente koji su propisani pozitivnim zakonskim propisima. Drugim riječima, ukoliko neko daje milionsku pozajmicu i pri tome ne odredi rok povrata i kamatu, s pravom se može postaviti pitanje stvarnog interesa i namjere potpisivanja takvog pravnog posla. Međutim, sve gore navedeno ni u kojem slučaju ne treba značiti da pravnici trebaju imati bilo kakve predrasude prilikom analiziranja odredbi nekog ugovora o pozajmici. Izvori i literatura: Zakon o obligacionim odnosima FBiH i Republike Srpske (Službeni list SFRJ”, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89) Zakon o obligacionim odnosima Republike Srbije (Službeni list SFRJ”, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89) Zakon o deviznom poslovanju FBiH (Sl.novine FBiH broj 47/10) Zakon o deviznom poslovanju Republike Srbije (“Sl. glasnik RS”, br. 62/2006, 31/2011, 119/2012 i 139/2014) Zakon o finansijskom poslovanju FBiH (Službene novine Federacije BiH, broj 48/16). Autor teksta: Zlatan Omerspahić. *Napomena: Tekstovi u okviru Projekta Law bloggers / Pravni blogeri, priredjeni su u vidu stručnih radova i predstavljaju vrstu pisanog rada koji sadrži korisne priloge iz domena određene struke. Stručni rad ne mora biti izvorno istraživanje i ne mora sadržati nove, originalne naučne spoznaje i rezultate. Njegova osnovna svrha sastoji se u prikupljanju i tumačenju već poznatih činjenica, informacija, stavova i teorija, na način koji doprinosi širenju naučnih spoznaja, razvijanju novih pristupa u interpretaciji i primeni postojećih naučnih rezultata i prilagođavanju tih rezultata potrebama savremene teorije i prakse. Udruženje Nomotehnički Centar iz Beograda,  ne odgovara za tumačenje prikupljenjih činjenica, informacija, stavova i teorija u autorskom radu, svaki autor odgovara za tačnost informacija u svom radu. Svako kopiranje, umnožavanje, objavljivanje i distribuiranje celine ili delova teksta predstavlja povredu autorskog prava i krivično delo (shodno odredbama Zakona o autorskom i srodnim pravima i  Krivičnog zakonika). Korišćenje delova teksta dozvoljeno je shodno autorskom pravu i uz saglasnost Udruženja Nomotehnički Centar kao i autora: Zlatan Omerspahić. ODRICANJE OD ODGOVORNOSTI – Sadržaj internet mesta služi u informativne i edukativne svrhe. Odgovarajući pravni instrumenti imaju prednost u odnosu na informacije sadržane na internet prezentaciji. Udruženje Nomotehnički Centar iz Beograda ne prihvata odgovornost za bilo kakvu upotrebu infromacija sadržanih na internet prezentaciji.

“Svaki pacijent je potencijalni tužilac.“ U grupu krivičnih dela protiv zdravlja ljudi spadaju sl. krivična dela: 1) neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga; 2) neovlašćeno držanje opojnih droga; 3)omogućavanje uživanja opojnih droga; 4) nepostupanje po zdravstvenim propisima za vreme epidemije; 5)prenošenje zarazne bolesti; 6)prenošenje infekcije HIV virusom; 7)nesavesno pružanje lekarske pomoći; 8)protivpravno vršenje medicinskih eksperimenata i ispitivanje leka; 9)neukazivanje lekarske pomoći; 10)nadrilekarstvo i nadriapotekarstvo; 11)nesavesno postupanje pri spravljanju i izdavanju lekova; 12)proizvodnja i stavljanje u promet škodljivih proizvoda; 13) nesavesno vršenje pregleda životnih namirnica; 14)zagađivanje vode za piće i životnih namirnica; 15)teška dela protiv zdravlja ljudi. Krivična dela koja spadaju u grupu k.dela protiv zdravlja ljudi osim zaštitnog objekta, može se reći da nemaju drugih zajedničkih karakteristika. Neka od k.dela može izvršiti samo lice sa odr.svojstvom(lekar), a neka može izvršiti bilo koje lice.  1. Krivično delo nesavesnog pružanja lekarske pomoći Pojam lekarske greške pravnici i medicinari tumače različito. U pravnoj teoriji i praksi se pod pojmom lekarske greške podrazumeva „lečenje koje se ne obavlja lege artis“, dok se u medicinskoj literaturi isti pojam tumači kao „stručna zabluda bez elemenata nesavesnosti“. To shvatanje podrazumeva da je lekar primenio sve što je u konkretnom slučaju bilo u okviru njegovih subjektivnih i postojećih objektivnih  mogućnosti, ali da je ipak došlo do greške. Uzroci lekarskih grešaka (prema navedenom medicinskom shvatanju tog pojma) mogu biti:1)Nejasna klinička slika i atipični simptomi i znaci povrede; 2)Nedostupnost izvesnih tehničkih pomagala; 3)Ograničeno znanje lekara. Ispoljeno “neznanje mora da bude očigledno” i to u odnosu na predviđeni nivo znanja za konkretnu lekarsku delatnost, da bi se moglo govoriti o nesavesnom pružanju lekarske pomoći, a ne o lekarskoj grešci. Koliki je to predviđeni nivo znanja za konkretnu lekarsku delatnost i kako ga stalno podizati posebno je pitanje u medicinskoj nauci. Pod pojmom “nesrećan slučaj” smatraju se one situacije u kojima su nepovoljne posledice u toku pružanja lekarske pomoći nastupile usled nekih okolnosti koje se nisu mogle predvideti, pri čemu je lekar primenio sve što je u njegovoj moći, tj. sve neophodne mere predviđene savremenom medicinskom naukom i praksom kako bi sprečio nastajanje tih posledica i njihovo štetno dejstvo na zdravlje pacijenta. Faktori koji mogu dovesti do nesrećnog slučaja mogu biti objektivnog karaktera (npr. nestajanje električne energije) ili mogu poticati od pacijenta (tzv. lična svojstva ili naročita stanja organizma). U ovakim slučajevima se smatra da subjektivna odgovornost lekara ne postoji. Kao tipičan primer za nesrećan slučaj se u medicinskoj literaturi navodi nagla pojava alergijskih reakcija na lekove ili dr.supstance (npr. jodna kontrastna sredstva koja se primenjuju za rendgensko snimanje bubrega i mokraćnih puteva). Ovo krivično delo je precizirano u članu 251. Krivičnog Zakonika(,“Sl. glasnik RS“, br.85 /2005, 88/2005- ispr. 107/2005-ispr. 72/2009, 111/2009, 121/2012, 104/2013, 108/2014 i 94/2016). Izvršilac ovog krivičnog dela može biti lekar, kao i svi drugi zdravstveni radnici i u tome je razlika između prvog i drugog osnovnog oblika ovog krivičnog dela. Radnja izvršenja prvog osnovnog oblika je postavljena alternativno. Ona postoji kada lekar pri pružanju lekarske pomoći: 1)primeni očigledno nepodobno sredstvo; 2)primeni očigledno nepodoban način lečenja; 3)ne primeni odgovarajuće higijenske mere; 4) ili uopšte nesavesno postupa.Vrlo je bitno istaći da ona moraju biti preduzeta u toku pružanja lekarske pomoći, tj. lečenja, koje obuhvata postavljanje dijagnoze i određivanje i primenu terapije. U medicinskoj literaturi su pod pojmom “sredstvo lečenja” obuhvaćena sva “sredstva koja se unose u organizam ili stavljaju na telo radi postavljanja dijagnoze ili lečenja ili iz preventivnih razloga”. Pod očigledno nepodobnim sredstvom lečenja se podrazumeva ono sredstvo koje prema pravilima lekarske struke nije predviđeno za lečenje odr. bolesti i koje može imati štetno dejstvo umesto lečenja. Ukoliko je pacijentu ono dato za lečenje neke bolesti, ali kod njega postoji još neka bolest koju pogoršava uzimanje tog sredstva, nepodobnost postoji ako efekti kontraindikovanosti provlađuju nad efektom indikovanosti. Ovde mora postojati veoma visok stepen nepodobnosti, zato se i koristi reč „očigledno“, jer se radi o upadljivoj grešci lekara koja grubo krši pravila medicinske nauke i struke.  U medicinskoj praksi se očigledno nepodobnim sredstvom lečenja može smatrati npr. davanje transfuzije krvi neodgovarajuće krvne grupe. U medicinskoj literaturi “Način lečenja” predstavlja metod koji se primenjuje u dijagnostici i lečenju.I ovde, takođe, mora postojati visok stepen nepodobnosti načina lečenja. U medicinskoj praksi se kao primer za očigledno nepodoban način lečenja  navodi odluka da se pacijent kod kojeg je dijagnostikovan rascep slezine sa izlivom krvi u trbušnu duplju ne tretira hirurški, odn. vršenjem splenektomije,tj.hiruškog odstranjenja slezine. U medicinskoj literaturi se pod primenom očigledno nepodobnog sredstva ili očigledno nepodobnog načina lečenja podrazumeva sve ono što u delatnosti lekara očigledno odn. drastično odstupa od važećih, opšteprihvaćenih principa medicinske nauke i prakse, odn. ono što predstavlja upadljivu grešku koja izlazi iz okvira medicinske tolerancije. U medicinskoj literaturi se pod očigledno nepodobnim načinom lečenja može se smatrati i dijagnostički ili terapijski postupak koji je adekvatno indikovan, ali izveden na očigledno nepodoban odn.pogrešan način. Treći oblik radnje izvršenja je neprimenjivanje odgovarajućih higijenskih mera. U medicinskoj literaturi se pod neprimenjivanjem odgovarajućih higijenskih mera kao oblikom  nesavesnog postupanja može smatrati npr. neadekvatna priprema hirurga i/ili operativnog polja, koja nije u skladu sa savremenim principima asepse i antisepse u hirurgiji. Ovaj oblik radnje izvršenja može se javiti i kao radnja izvršenja kod oblika ovog k.dela predviđenog u stavu 2, jer dužnost pridržavanja i sprovođenja higijenskih mera postoji i kod dr. zdravstvenih radnika, tako da se oni, u konkretnom sl. mogu i oni javiti kao saizvršioci, pored lekara. Četvrti oblik radnje izvršenja je propisan formulacijom „ili uopšte nesavesno postupa“. Pod tim se obično podrazumeva neprimenjivanje očigledno podobnog sredstva ili načina lečenja ili opšta nesavesnost koja nije specifična samo za postupak lečenja. U medicinskoj praksi jedan od mogućih oblika nesavesnog postupanja je i neadekvatno vođenje medicinske dokumentacije.Posledica krivičnog dela iz stava 1.  je pogoršanje zdravstvenog stanja nekog lica, koje mora biti prouzrokovano jednim od navedenih oblika radnje izvršenja. Drugi osnovni oblik ovog k.dela razlikuje se u odn. na prvi osn. oblik ovog k.dela samo po izvršiocu, a to može biti bilo koji zdravstveni radnik, tj. lice koje obavlja odr.poslove u oblsti pružanja medicinske pomoći  ili u oblasti neke dr. zdravstvene delatnosti, a