Kada su Ujedinjene nacije 1948. godine donele Univerzalnu deklaraciju bio je to jedan
od najlepših primera ljudskog zajedništva. Bio je to veliki iskorak civilizacije ali su opijenost
verom u univerzalnu pravednost ubrzo naišli na otrežnjenje. Već iduće godine u Južnoafričkoj
republici donet je Zakon o zabrani mešovitih brakova čime je uspostavljen aparthejd. Godine
1968. ubijen je Martin Luter King.
Kod nas, u Jugoslaviji, društvo je gradilo ili živelo u državi koja bez obzira na mnoge
kvalitete i na nesporan progres u oblastima od ekonomije do kulture nije omogućavala političko
udruživanje, ograničavala je slobodu govora, ispovedanje vere itd.
Dok je u XX veku država svesno, ideologijom motivisana, suzbijala plejadu ljudskih prava,
danas je, međutim, na delu opšta relativizacija ljudskih prava. U okolnostima ugrožene
egzistencije kod velikog broja ljudi, “borbe za preživljavanjem” iz dana u dan, a istovremeno
potrošačkog mentaliteta i sirovog kapitalizma gde je pojedinac usredsređen isključivo na
zadovoljenje ličnog interesa i neposredne potrebe, empatija i osećaj zajednice dobijaju
drugorazredni značaj. Često se diskriminacija pripadnika manjinskih zajednica minimizira ili
objašnjava rečima “i mi (većina) trpimo isto”. Borci za ljudska prava izjednačavaju se sa
utopistima i borcima protiv vetrenjača.
Ljudska prava su mnogobrojna. Pomenućemo samo neka:
– Pravo na život
– Zabrana ropstva
– Pravo na slobodu i sigurnost
– Pravo na pravično suđenje
– Pravo na slobodu izražavanja
– Pravo na sklapanje braka
– Zabrana diskriminacije
Na normativnom planu Srbija u dobroj meri prati standarde razvijenog sveta. Srbija je
potpisnik Univerzalne deklaracije UN o pravima čoveka i Evropske konvencije o ljudskim
pravima. Za srpske sudove obavezujuće su odluke Evropskog suda za ljudska prava koji
predstavlja još jednu instancu kojoj građani mogu da se obrate i pruža dodatnu pravnu
sigurnost.
Takođe, Srbija je poslednjih godina donela niz zakona kojima je regulisala pojedina
pitanja iz oblasti zaštite ljudskih i manjinskih prava. U praksi su, pak, ova prava još uvek izazov
za naše društvo. Iz izveštaja EU, analiza međunarodnih institucija, NVO ali i samih državnih
organa proizlazi da su određene slobode još uvek ugrožene: medijske slobode, sloboda
izražavanja. Naročito su manjinske grupe u našem društvu pogođene brojnim oblicima
diskriminacije i zabrana. Predrasude koje i pojedinci i država neretko imaju prema pripadnicima
manjina, a naročito pripadnicima romske i LGBT zajednice ugrožavaju njihovo pravo na rad, na
slobodu izražavanja, na pravično suđenje, na sigurnost i brojna druga prava.
Nedavno je (od 1. do 6. jula) u Jagodini u organizaciji Instituta za evropske poslove
održan šestodnevni seminar iz oblasti zaštite manjinskih prava.
Seminar je bio organizovan kao celodnevni niz predavanja i radionica u toku kojih su
učesnici-budući tužioci, sudije, advokati, dobili dragocena nova znanja i veštine, učestvovali u
živoj polemici kakva je uvek dobrodošla među juristima.
Na seminaru su govorili aktivisti i članovi nevladinih organizacija, predstavnici kancelarije
Poverenika, pravni stručnjaci iz Vrhovnog kasacionog suda, kao i iz Tužilaštva za ratne zločine.
Tokom svakog od pet dana seminara branitelji i braniteljke su učestvovali u Forum
teatru kojim je rukovodila doktorantkinja sa novosadske Akademije umetnosti. Funkcija ovog
teatra u kom su se mnogi od učesnika prvi put okušali u glumi bio je da razvije osećaj empatije
prema žrtvama ma kog oblika nasilja i diskriminacije. Igrale su se u konferencijskoj sali hotela u
Jagodini uloge školskih nasilnika, seksualnih napasnika, korumpiranih političara i moćnika, LGBT
aktivista, žrtava iz brojnih manjinskih grupa.
Ovakvi treninzi i seminari svetao su primer i temelj za društvo koje baštini demokratiju,
jednakost, ravnopravnost, slobodu, pravdu dostupnu svima. Imajmo na umu sledeće: naše
društvo oblikujemo mi sami i sada. Ljudska prava data su nam rođenjem ali nam nisu
istovremeno i priznata. Za priznavanje ljudskih prava svakom ljudskom biću neophodan je
neprekidan napor zajednice i podsećanje njenih mladih naraštaja na najveća stradanja u
ljudskoj istoriji. Jednom uspostavljene vrednosti kao što su pravo na život, pravo glasa, sloboda
izražavanja nisu nesporna i neotuđiva. Ne postoji društvo apsolutno oslobođeno diskriminacije
ali je građanska dužnost svakog od nas da joj se suprotstavimo!
Autor teksta: