Pojam pravnog nedosatka stvari
Kod teretnih ugovora, obe ugovorne strane vide zadovoljenje nekog svog interesa. S tim u vezi, prenosilac, u njima, ima dvostruku obavezu: obavezu prenosa državine i obavezu prenosa prava. Što znači da sama predaja stvari, koja je predmet konkretnog ugovornog odnosa, nije dovoljna. Sam faktički prenos stvari, mora da prati i adekvatan prenos prava na njoj. Prenosilac je u obavezi da garantuje pribaviocu da preneto pravo postoji i da nema pravnih smetnji za njegovu upotrebu. Drugačije rečeno, on treba da odgovara za postojanje i naplativost prenetog prava, odnosno za veritet i bonitet. U slučaju da se pokaže, da je u pitanju pravo koje uopšte ne postoji ili da nema odgovarajuću sadržinu (ima pravnih smetnji), tada je u pitanju stvar sa pravnim nedostatkom. Pravni nedostatak podrazumeva činjenicu da treća lica imaju izvesna prava na stvar, koja isključuju, umanjuju ili ograničavaju pravo pribavioca. Ona uzurpiraju njegovo pravo na stvar, odnosno njegov pravni položaj u vezi sa stvari. Treća lica se mogu pozivati na to da imaju neka stvarna prava ili pravo potraživanja na prenetoj stvari (na primer: prodavac je prodao tuđu stvar, dakle stvar koja uopšte nije bila u njegovoj svojini ili stvar opeterećenu pravom službenosti, određenu parcelu zemljišta na kojoj postoji pravo prolaza vlasnika susednog zemljišta). Takođe, pravo pribavioca može biti uzurpirano ne samo putem određenih prava trećih lica, koja isključuju ili umanjuju njegovo pravo, već i putem ograničenja javnopravne prirode (na primer: zabrana gradnje na određenom zemljištu).[1] Potrebno je, međutim, da ta ograničenja pribaviocu nisu bila poznata, a da je prenosilac za njih znao ili je znao da se mogu očekivati, a nije ih saopštio pribaviocu.[2] Dakle, pribavilac je u toj situaciji savestan, a prenosilac nesavestan.
U svakoj od ovih situacija, pribavilac, dakle, ili nije uopšte stekao pravo koje je trebalo da stekne ili ga je stekao u manjem obimu nego što je očekivao. Pravni nedostaci služe trećim licima kao osnov da pribavioca ometaju u korišćenju prava, da ga isključe u tome ili ograniče. Što znači da se nedostatak u pravu ispoljava kao premoć istovrsnog ili sličnog prava nekog trećeg nad pravom pribavioca.[3] I ta ’’pravna pobeda’’ trećeg lica nad pribaviocem se naziva evikcija. Samim tim i odgovornost zbog pravnog nedostatka stvari, možemo imenovati kao odgovornost za evikciju.
Pojam i vrste evikcije
Pod evikcijom treba prvenstveno razumeti činjenicu da je pribavilac izgubio državinu stvari na koju mu je pravo preneto, zato što ju je morao dati trećem licu koje je dokazalo da je njen vlasnik. Međutim, evikcija postoji i kada pribavilac zadrži stvar po nekom drugom pravnom osnovu, u odnosu na pravo koje mu prenosilac ustupa (na primer: dobio je stvar na poklon ili nasledio od pravog vlasnika, a prethodno mu je istu stvar predao prenosilac). Evikcija se može javiti još i kada pravna pretenzija trećeg lica ne dovede do oduzimanja državine stvari, već se ispoljava tako što pretendent na nju ima jedino pravo službenosti ili zakupa, koje je pribavilac dužan da trpi kao pravo koje je jače u odnosu na ono koje on ima. Ali, samo isticanje pravne pretenzije od strane trećeg lica protiv pribavioca, ne dovodi do evikcije. Isticanje jedino stvara opasnost da do evikcije dodje. Evikcija neće nastupiti tek tako. Da bi nastupila, potrebno je da se prethodno pokrenuti spor oko preimućstva sukobljenih prava okonča na štetu pribavioca, tj. da treće lice izađe iz spora kao pobednik. Dakle, evikcije nema, na primer, samim tim što je pribavilac predao stvar trećem licu, zbog toga što je ono vlasnik, već je potrebno da pribavilac to učini nakon prethodno okončanog spora u kome je treće lice dokazalo svoje vlasničko svojstvo. Ili na primer, evikcija neće nastupiti ako pribavilac samo obavesti prenosioca da ga treće lice ometa u korišćenju prava svojine isticanjem prava službenosti, već tek kada treće lice dokaže postojanje svog prava pred sudom u sporu. Od ovog pravila postoji jedan izuzetak u srpskom pravu. Naime, evikcija postoji i kada pribavilac, bez spora i bez obaveštavanja prenosioca, prizna osnovano pravo trećeg i ustupi mu stvar ili mu isplati izvesnu sumu novca da bi ovaj odustao od svog očiglednog prava.[4]
S obzirom na to u kojoj meri je pravna pretenzija trećeg pogodila pravo pribavioca, razlikuju se potpuna i delimična evikcija. Potpuna evikcija postoji kada se pribavilac u potpunosti onemogućuje u koriščenju prava koje je, po osnovu ugovora, trebalo da stekne. To znači da da je treće lice dokazalo postojanje svog jačeg prava u odnosu na pravo pribavioca, i na taj način, njegovo pravo u potpunosti negira, apsorbuje, eliminiše, jednom rečju, isključuje pravo pribavioca. Na primer: u sporu pred sudom se utvrdi da je treće lice vlasnik kupljene stvari i da pribavilac uopšte nije ni stekao svojinu na njoj.[5] Delimična evikcija postoji kada pribaviočevo pravo nije u potpunosti isključeno pravom trećeg lica, nego je samo umanjeno ili ograničeno. Na primer: kada vlasnik izgubi državinu samo dela stvari usled postojanja suvlasništva trećeg lica ili kada je stvar opterećena pravom službenosti ili zakupa u korist trećeg lica.[6]
Potrebno je istaći da je prenosilac taj koji ima obavezu da zaštiti pribavioca od opasnosti potpune ili delimične evikcije koja može doći od trećeg lica. Što znači da je on dužan da spreči, odnosno predupredi evikciju.
Uslovi obaveze zaštite od evikcije
Sama dužnost prenosioca pretpostavlja određene uslove. Prvi je da pribavilac mora biti pravno uzmeniren od nekog trećeg. Ovaj uslov biće ispunjen onda kada treće lice istakne određenu pravnu pretenziju koja pogađa pravo pribavioca. Pritom treba naglasiti da isticanje može biti učinjeno i mimo suda i tako dovesti do evikcije. Dakle, treće lice ne mora pokrenuti spor pred sudom, putem tužbe ili prigovora, i samo na taj način isključiti, umanjiti ili ograničiti pravo pribavioca. Jedino što mu je potrebno, kako bi uspeo u svojoj nameri, je da njegov zahtev bude očigledno osnovan, odnosno potkrepljen dokazima. Drugi uslov tiče se samog nedostatka stvari, koji mora postojati u vreme kada je ugovor između prenosioca i pribavioca zaključen, tj. u vreme kada je pribavilac trebao da stekne neko pravo povodom ugovora, pa ga nije stekao ili ga je stekao u nepotpunom obimu. Obaveza zaštite od evikcije nije uslovljena time da li prenosilac zna ili ne zna za pravni nedostatak, ali može biti od uticaja na njegovu obavezu nadoknade štete. S druge strane, znanje pribavioca za pravni nedostatak ima mnogo veći pravni značaj. Pravilo je da samo savestan pribavilac ima pravo na zaštitu od evikcije. Pri tom je potrebno da je nedostatak za pribavioca nevidljiv, odnosno, da on za njega nije znao niti je mogao znati u vreme zaključenja ugovora. Međutim, ni nesavestan pribavilac, dakle onaj koji je znao ili mogao znati za pravni nedostatak u vreme zaključenja ugovora, nije u potpunosti lišen zaštite od evikcije. I on uživa pravnu zaštitu, s tim, što su, logično, njegova prava prema prenosiocu nešto manja nego inače, jer je povređeno vrhovno načelo Zakona o obligacionim odnosima (ZOO), načelo savesnosti i poštenja.[7] Treći uslov podrazumeva da se pribavilac nije ugovorom odrekao prava na zaštitu od evikcije. Dispozitivni karakter pravnih normi, koje regulišu materiju odgovornosti zbog pravnih nedostataka stvari, dopuštaju ugovornim stranama da sporazumno isključe ili ograniče odgovornost za evikciju. Ali prenosilac i pribavilac ne mogu to učiniti u svakom slučaju. Ako je prenosilac bio nesavestan prilikom prenosa stvari, tj. prava, na pribavioca, odnosno znao je da postoji pravni nedostatak ili mu on nije mogao ostati nepoznat, njegova obaveza zaštite od evikcije ostaje uprkos sporazumu o isključenju ili ograničenju odgovornosti.[8] Naposletku, poslednji uslov obaveze zaštite od evikcije tiče se obaveštavanja prenosioca od strane pribavioca o ispoljenoj pravnoj pretenziji trećeg lica prema stvari, osim ako prenosilac već zna da treće lice ima određeno pravo na stvar. O onome što je nekom već poznato, ne treba ga ni obaveštavati. Čim sazna na bilo koji način o pravnom uznemiravanju, prenosilac ima obavezu da pomogne pribaviocu tako što će trećem licu koje uznemirava pribavioca dokazati postojanje prava koje je preneo. Ako je uznemiravanje učinjeno putem tužbe, u obavezi je da se umeša u spor na strani pribavioca. Čak i kada prenosilac nije uopšte obavešten, tj. ne zna za uznemiravanje, biće odgovoran za evikciju. Može se osloboditi od odgovornosti samo ako uspe da dokaže da je raspolagao pravnim sredstvima kojima bi zahtev trećeg lica odbio i ujedno evikciju sprečio, iako pravna sredstva na raspolaganju nije faktički upotrebio.
[1] Primer preuzet iz: Obligaciono pravo – opšti deo, 9. izmenjeno i dopunjeno izdanje, 2014. prof. dr Jakov Radišić str. 161
[2] Vidi član 514. Zakona o obligacionim odnosima (“Sl. list SFRJ”, br. 29/78, 39/85, 45/89 – odluka USJ i 57/89, “Sl. list SRJ”, br. 31/93 i “Sl. list SCG”, br. 1/2003 – Ustavna povelja)
[3] Citat preuzet iz: Isto.
[4] Vidi član 512. Zakona o obligacionim odnosima (“Sl. list SFRJ”, br. 29/78, 39/85, 45/89 – odluka USJ i 57/89, “Sl. list SRJ”, br. 31/93 i “Sl. list SCG”, br. 1/2003 – Ustavna povelja)
[5] Primer preuzet iz: Isto, str. 162
[6] Primer…Isto.
[7] Vidi član 12. Zakona o obligacionim odnosima (“Sl. list SFRJ”, br. 29/78, 39/85, 45/89 – odluka USJ i 57/89, “Sl. list SRJ”, br. 31/93 i “Sl. list SCG”, br. 1/2003 – Ustavna povelja)
[8] Vidi član 513. Zakona o obligacionim odnosima (“Sl. list SFRJ”, br. 29/78, 39/85, 45/89 – odluka USJ i 57/89, “Sl. list SRJ”, br. 31/93 i “Sl. list SCG”, br. 1/2003 – Ustavna povelja)
Autor teksta: Nenad Denić.
*Napomena: Tekstovi u okviru Projekta Law bloggers / Pravni blogeri, priredjeni su u vidu stručnih radova i predstavljaju vrstu pisanog rada koji sadrži korisne priloge iz domena određene struke. Stručni rad ne mora biti izvorno istraživanje i ne mora sadržati nove, originalne naučne spoznaje i rezultate. Njegova osnovna svrha sastoji se u prikupljanju i tumačenju već poznatih činjenica, informacija, stavova i teorija, na način koji doprinosi širenju naučnih spoznaja, razvijanju novih pristupa u interpretaciji i primeni postojećih naučnih rezultata i prilagođavanju tih rezultata potrebama savremene teorije i prakse. Udruženje Nomotehnički Centar iz Beograda, ne odgovara za tumačenje prikupljenjih činjenica, informacija, stavova i teorija u autorskom radu, svaki autor odgovara za tačnost informacija u svom radu.
Svako kopiranje, umnožavanje, objavljivanje i distribuiranje celine ili delova teksta predstavlja povredu autorskog prava i krivično delo (shodno odredbama Zakona o autorskom i srodnim pravima i Krivičnog zakonika).
Korišćenje delova teksta dozvoljeno je shodno autorskom pravu i uz saglasnost Udruženja Nomotehnički Centar kao i autora: Nenad Denić.
ODRICANJE OD ODGOVORNOSTI – Sadržaj internet mesta služi u informativne i edukativne svrhe. Odgovarajući pravni instrumenti imaju prednost u odnosu na informacije sadržane na internet prezentaciji. Udruženje Nomotehnički Centar iz Beograda ne prihvata odgovornost za bilo kakvu upotrebu infromacija sadržanih na internet prezentaciji.