Opšte odredbe o krivičnom delu (od člana 14. do člana 29., Krivičnog zakonika): Krivično delo, Izvršenje krivičnog dela nečinjenjem, Vreme izvršenja krivičnog dela, Mesto izvršenja krivičnog dela, Delo malog značaja, Nužna odbrana, Krajnja nužda, Sila i pretnja, Krivica, Neuračunljivost, Skrivljena neuračunljivost, Umišljaj, Nehat, Odgovornost za težu posledicu, Stvarna zabluda i Pravna zabluda.[1] Krivično delo je isključivo ono delo koje je zakonom predviđeno kao krivično delo. To je delo, koje je protivpravno i koje je skrivljeno. Izvršenje krivičnog dela nečinjenjem je krivično delo nastalo propuštanjem da se preduzme određeno činjenje. Vreme izvršenja krivičnog dela je vreme kad je izvršilac radio ili bio dužan da radi. Takođe, saučesnik je lice koje krivično delo učinio u vreme kad je radio ili bio dužan da radi. Mesto izvršenja krivičnog dela je mesto gde je izvršilac radio ili bio dužan da radi. Takođe, i u mestu gde je u celini ili delimično nastupila posledica dela. Delo malog značaja, nastaje ako stepen krivice nije visok. Ukoliko su štetne posledice odsutne ili neznatne delo se smatra delom malog značaja. Jer, opšta svrha krivičnih sankcija ne zahteva izricanje krivičnih sankcija. Nužna odbrana je ona odbrana kojom je učinilac zaštitio sebe ili drugo lice od trećeg lica. Nužna odbrana ne spada u krivična dela, ako je delo učinjeno u nužnoj odbrani. U slučaju, kada lice prekorači granice nužne odbrane, kazna se može ublažiti. Lice koje je usled jakog inteziteta telesne razdraženosti ili prepasti izazvane napadom, može se u tom slučaju to lice i oslobiti od kazne. Krajnja nužda je ona odbrana, kad je delo učinjeno radi toga da učinilac otkloni od svog dobra ili dobra dugoga istovremenu neskrivljenu opasnost koja se na bilo koji drugi način nije mogla otkloniti. Lice koje je učinilo delo iz krajnje nužde, bitno je da učinjeno zlo nije veće od zla koje je pretilo. Takođe, kao i kod nužne odbrane, ako je lice prekoračilo granice krajnje nužde, može se kazna ublažiti. Lice se može i osloboditi od kazne, ako je prekoračilo granice krajnje nužde pod naročito olakšavajućim okolnostima. Sila i pretnja – Ako je lice učinilo delo pod dejstvom neodoljive sile, to nije krivično delo. U slučaju kada je lice učinilo krivično delo pod dejstvom sile koja nije neodoljiva, ili pod uticajem pretnje, učiniocu se može kazna ublažiti. Krivica postoji kod lica koje je učinilo krivično delo, u stanju uračunljivosti i sa umišljajem, a u istom momentu je bio svestan ili je bio dužan i mogao biti svestan da je njegvo delo zabranjeno. Neurančuljivost – Nije krivično delo ono delo koje lice učinilo u stanju neurančuljivosti.[2] Lice je neurančuljivo, kada nije mogao da shvati značaj svog dela ili ako usled sopstvene duševne bolesti, privreme duševne poremećenosti, zaostalog duševnog razvoja, ili usled drugih težih duševnih poremećenosti nije mogao da upravlja svojim postupcima. Ako učinilac ima sposobnost da shvati značaj svog dela ili sposobnost da upravlja svojim postupcima može se usled bitne smanjene urančuljivosti ublažiti kazna. Skrivljena neurančuljivost je zastupljena kod lica koje je učinilo krivično delo upotrebom alkohola, droga ili usled drugog načina kojim je dovelo sebe u stanje u kojem nije mogao da shvati značaj svog dela ili da upravlja svojim postupcima. Ovo učinjeno delo utvrđuje se prema vremenu neposredno pre dovođenja u takvo stanje. Umišljaj je krivično delo koje je nastalo, kad je lice bilo svesno svog učinjenog dela i kad je htelo njegovo izvršenje ili u slučaju kad je učinilac bio svestan da može učiniti to delo pa je na to dobrovoljno pristao. Nehat – Lice je učinilo krivično delo iz nehata kad je bio svestan da svojom radnjom može da učini krivično delo, ali je olako držao do toga da neće doći, i da može sprečiti ili kad nije bio svestan da svojom radnjom može učiniti krivično delo iako prema okolnostima pod kojima je ono učinjeno bilo je očigledno da prema svojim ličnim svojstvima treba da bude dužan da zna i da bude svestan te mogućnosti da može učiniti krivično delo. Odogovornost za težu posledicu nastaje kad je iz krivičnog dela proizašla teža posledica zbog koje zakon za to učinjeno delo propisuje težu kaznu. Navedena kazna se može izreći ako je učinilac u odnosu na tu posledicu postupio iz nehata i sa umišljajem. Stvarna zabluda je neotklonjiva ako lice koje učinilo krivično delo nije bilo dužno i nije moglo da na bilo koji način izbegne zabludu u pogledu neke stvarne okolnosti koje predstavlja obeležje krivičnog dela. Nije krivično delo ono delo kad je učinilac učinio u neotklonjivoj stvarnoj zabludi.[3] Pravna zabluda je neotklonjiva ako lice koje je učinilo krivično delo nije bilo dužno i nije moglo da zna da je njegovo učinjeno delo zabranjeno. Nije krivično delo ono delo koje je lice radnju učinilo u neotklonjivoj pravnoj zabludi. Lice koje nije znalo da je delo koje je učinio zabranjeno, a to je bio dužan i mogao je da zna, usled te mogućnosti kazna se može ublažiti. Izvor: Krivični zakonik (“Sl. Glasnik RS“, br. 85/2005, 88/2005 – ispr., 107/2005 – ispr., 72/2009, 111/2009, 121/2012, 104/2013, 108/2014 i 94/2016. [1] Krivični zakonik (“Sl. Glasnik RS“, br. 85/2005, 88/2005 – ispr., 107/2005 – ispr., 72/2009, 111/2009, 121/2012, 104/2013, 108/2014 i 94/2016) [2] Član 23, Krivičnog zakonika (“Sl. Glasnik RS“, br. 85/2005, 88/2005 – ispr., 107/2005 – ispr., 72/2009, 111/2009, 121/2012, 104/2013, 108/2014 i 94/2016) [3] Član 28, Krivičnog zakonika (“Sl. Glasnik RS“, br. 85/2005, 88/2005 – ispr., 107/2005 – ispr., 72/2009, 111/2009, 121/2012, 104/2013, 108/2014 i 94/2016) Autor teksta: PRATITE NAS NA INSTAGRAMU: kliknite ovde. PRATITE NAS NA FACEBOOK-U: kliknite ovde. *Napomena: Tekstovi u okviru projekta, priredjeni su u vidu stručnih radova i predstavljaju vrstu pisanog rada koji sadrži korisne priloge iz domena određene struke. Stručni rad ne mora biti izvorno istraživanje i ne mora sadržati nove, originalne naučne spoznaje i rezultate. Njegova osnovna svrha sastoji se u prikupljanju i tumačenju već poznatih činjenica, informacija, stavova i teorija, na način koji doprinosi širenju naučnih spoznaja, razvijanju novih pristupa u interpretaciji i primeni postojećih naučnih rezultata i prilagođavanju tih rezultata potrebama savremene teorije i prakse. Udruženje Nomotehnički Centar iz Beograda, ne odgovara za tumačenje prikupljenjih činjenica,

Uprkos postojanju mehanizama koji suže borbi protiv korupcije u zdravstvenom sistemu Srbije, ona je i dalje široko zastupljena i prisutna, možemo čak reći ukorenjena decenijama i godinama unazad. Ovakav trend možemo pripisati i shvatanju koje je duboko uvreženo u svest našeg društva, a to je mišljenje ljudi da će se poklonima, protivuslugama, novčanim iznosima na neki način odužiti lekaru/ medicinskom radniku, što istovremeno predstavlja začetak ovog problema. Definicija korupcije glasi: Korupcija je odnos koji se zasniva zloupotrebom službenog, odnosno društvenog položaja ili uticaja, u javnom ili privatnom sektoru, u cilju sticanja lične koristi ili koristi za drugoga (Član 2 Zakona o agenciji za borbu protiv korupcije), pitanja koje se postavljaju su sledeća: Kolika je cena nečijeg zdravlja/ života? U kom trenutku lekar odluči da je u redu izbrisati granicu lekarske etike i svesno iskoristiti težak položaj drugog lica zarad sticanja sopstvene koristi? (Što je pre svega čini nemoralnom). “Uzroci korupcije[1]  U literaturi se mogu naći dva osnovna pristupa objašnjavanju fenomena      korupcije:  Koreni korupcije su u čoveku – antropološki pristup;  Koreni korupcije su u sistemu (ekonomskom, političkom, pravnom) – društveno – ekonomski pristup”. Takodje, u koliko se pozovemo na tri oblika korupcije videćemo da je u zdravstvu najčešće zastupljena Crna korupcija[2]. Ona se ogleda u prijemu mita, najčešće novčane naknade koja davaoca mita stavlja u povlašćeni položaj u odnosu na primaoca mita tj. podmićenog. Ovde takodje mozemo videti izuzetno jaku spregu koja postoji izmedju mita i korupcije. Primanje i davanje mita propisani su članovima 367. i 368. Krivičnog zakonika[3] Republike Srbije. Medjutim, pitanje koje je ovom prilikom nezaobilazno je i to: Da li istovremeno lekari dobijaju naknadu srazmernu poslu koji obavljaju? Premda je privatna praksa svoju ekspanziju doživela tek nekoliko godina unazad unoseći nove mogućnosti kako u pogledu zaposlenja lekara tako i u pogledu novog tretmana pacijenata, pored inovacija otvorila je vrata i jednom novom obliku korupcije u zdravstvu, a to je upravo slanje pacijenata iz državne u privatnu praksu. Korupcija u zdravstvu je pre svega pojava koja neposredno pogadja čoveka kao pojedinca i koja negativno utiče na njegova lična dobra – telo i zdravlje, a samim tim i na njegov život. Upravo korupcija jeste ta koja dovodi do nejednakog tretmana i položaja osoba različitog materijalnog  stanja. “Suština[4] korupcije nije u količini novca koju prima korumpirani službenik, već u pogrešnom početnom principu”. *Zdravstvena[5] zaštita gradjana RS uredjena je Zakonom o zdravstvenoj zaštiti(“Sl. glasnik RS”, br. 107/2005, 72/2009). Ovaj Zakon[6] pruža odgovore na mnogobrojna pitanja, a samo neka od njih su: Ko ima pravo na zdravstvenu zaštitu? Ko su učesnici u zdravstvenoj zaštiti Šta obuhvata zdravstvena delatnost, a šta zdravstvena služba? Šta predstavlja društvenu brigu za zdravlje na teritoriji RS? Primera radi svako lice, državljanin Republike Srbije / drugo lice koje ima boravište ili prebivalište na teritoriji RS ima, u skladu sa Zakonom pravo na zdravstvenu zaštitu, ali istovremeno to isto lice ima I obavezu –  da se stara o svom zdravlju(čuva ga) I da ga unapredjuje, kao i obavezu pomaganja drugima u postizanju istog cilja. Kako kaže statistika svaki drugi pacijent u Republici Srbiji je spreman da lekaru(medicinskom radniku) ponudi tj. plaća odredjene zdravstvene usluge, pa makar one bile i čisto tehnične prirode. Tako se prema navodima odredjenih medija[7] za eskiviranje liste čekanja prema lekarima praktikuje korupcija. Ministarstvo zdravlja[8] formiralo je Komisiju za borbu protiv korupcije u zdravstvu, koju čini 5 članova, medju kojima se nalaze i jedan pravnik i ekonomista. Na čelu Komisije nalazi se Vesna Dimitrijević ispred Ministarstva unutrašnjih poslova. Ciljevi ove Komisije[9] mogu se videti i kroz postulat „Nulta tolerancija prema korupciji u zdravstvu“. Izmedju ostalog komisija će kontrolisati zdravstvene ustanove u RS od kontrole lista čekanja, preko javnih nabavki medicinske opreme, lekova, sanitarnog materijala, kao i izvodjenja gradjevinskih radova u zdravstvenim ustanovama. Akcijama koje će u praksi sprovoditi ova petočlana komisija trebale bi da stanu na put još jednom vidu korupcije koji je takodje zastupljen u zdravstvu, a reč je o lekarima koji zarad odredjene koristi promovišu proizvode pojedinih farmaceutskih kuća. „Krivične sankcije[10] i zatvorska kazna odnose se na sve učesnike, a samo za dobro i zakonito obavljen posao medicinskom radniku se može dati simbolični poklon male vrednosti“. Izvori i literatura: https://www.paragraf.rs/propisi/zakon_o_zdravstvenoj_zastiti.html http://scindeks-clanci.ceon.rs/data/pdf/1820-7936/2012/1820-79361247229P.pdf https://www.blic.rs/vesti/drustvo/udar-na-korupciju-u-zdravstvu-specijalni-tim-ceslja-zdravstvene-ustanove-a-evo-sta-se/jxtdk06 http://scindeks-clanci.ceon.rs/data/pdf/1820-7936/2012/1820-79361247229P.pdf http://www.profisistem.com/zakoni/strana/800 http://www.zdravlje.gov.rs/showelement.php?id=13487 https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%9A%D0%BE%D1%80%D1%83%D0%BF%D1%86%D0%B8%D1%98%D0%B0 [1] http://scindeks-clanci.ceon.rs/data/pdf/1820-7936/2012/1820-79361247229P.pdf [2]https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%9A%D0%BE%D1%80%D1%83%D0%BF%D1%86%D0%B8%D1%98%D0%B0 [3] http://www.profisistem.com/zakoni/strana/800 [4]https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%9A%D0%BE%D1%80%D1%83%D0%BF%D1%86%D0%B8%D1%98%D0%B0 [5] https://www.paragraf.rs/propisi/zakon_o_zdravstvenoj_zastiti.html [6] https://www.paragraf.rs/propisi/zakon_o_zdravstvenoj_zastiti.html [7]https://www.blic.rs/vesti/drustvo/udar-na-korupciju-u-zdravstvu-specijalni-tim-ceslja-zdravstvene-ustanove-a-evo-sta-se/jxtdk06 [8] http://www.zdravlje.gov.rs/showelement.php?id=13487 [9] http://www.zdravlje.gov.rs/showelement.php?id=13487 [10] http://www.zdravlje.gov.rs/showelement.php?id=13487 Autor teksta: PRATITE NAS NA INSTAGRAMU: kliknite ovde. PRATITE NAS NA FACEBOOK-U: kliknite ovde. *Napomena: Tekstovi u okviru projekta, priredjeni su u vidu stručnih radova i predstavljaju vrstu pisanog rada koji sadrži korisne priloge iz domena određene struke. Stručni rad ne mora biti izvorno istraživanje i ne mora sadržati nove, originalne naučne spoznaje i rezultate. Njegova osnovna svrha sastoji se u prikupljanju i tumačenju već poznatih činjenica, informacija, stavova i teorija, na način koji doprinosi širenju naučnih spoznaja, razvijanju novih pristupa u interpretaciji i primeni postojećih naučnih rezultata i prilagođavanju tih rezultata potrebama savremene teorije i prakse. Udruženje Nomotehnički Centar iz Beograda, ne odgovara za tumačenje prikupljenjih činjenica, informacija, stavova i teorija u autorskom radu, svaki autor odgovara za tačnost informacija u svom radu. Svako kopiranje, umnožavanje, objavljivanje i distribuiranje celine ili delova teksta predstavlja povredu autorskog prava i krivično delo (shodno odredbama Zakona o autorskom i srodnim pravima i Krivičnog zakonika). Korišćenje delova teksta dozvoljeno je shodno autorskom pravu i uz saglasnost Udruženja Nomotehnički Centar kao i autora: Marija Mijajlović. ODRICANJE OD ODGOVORNOSTI – Sadržaj internet mesta služi u informativne i edukativne svrhe. Odgovarajući pravni instrumenti imaju prednost u odnosu na informacije sadržane na internet prezentaciji. Udruženje Nomotehnički Centar iz Beograda ne prihvata odgovornost za bilo kakvu upotrebu infromacija sadržanih na internet prezentaciji.

Noćni rad Prema članu 62 Zakona o radu [1]  , radom noću smatra rad koji se obavlja u vremenu od 22,00 časa do 06,00 časova narednog dana. Član 62  Zakona o radu [1] propisuje da je poslodavac čiji zaposleni rade noću dužan da obezbedi obavljanje poslova u toku dana ako bi, po mišljenju nadležnog zdravstvenog organa, takav rad doveo do pogoršanja njegovog zdravstvenog stanja. Ova obaveza poslodavca odnosi se samo na zaposlenog koji radi noću najmanje tri časa svakog radnog dana ili trećinu punog radnog vremena u toku jedne radne nedelje. Pre uvođenja noćnog rada poslodavac je dužan da zatraži mišljenje sindikata o merama bezbednosti i zaštite života i zdravlja na radu zaposlenih koji rad obavljaju noću. [1] Smenski rad Prema članu 63 Zakona o radu [1], rad u smenama predstavlja organizaciju rada kod poslodavca prema kojoj se zaposleni na istim poslovima smenjuju prema utvrđenom rasporedu, pri čemu izmena smena može da bude kontinuirana ili sa prekidima tokom određenog perioda dana ili nedelja. Zaposleni koji radi u smenama je zaposleni koji kod poslodavca kod koga je rad organizovan u smenama u toku meseca posao obavlja u različitim smenama najmanje trećinu svog radnog vremena. Smenski rad može, ali ne mora da uključuje noćni rad. Ako je rad organizovan u smenama koje uključuju noćni rad, poslodavac je dužan da obezbedi izmenu smena, tako da zaposleni ne radi neprekidno više od jedne radne nedelje noću. Zaposleni može da radi noću duže od jedne radne nedelje, samo uz njegovu pisanu saglasnost.[2] Uvećana zarada Određivanje smenskog i noćnog rada je autonomno pravo poslodavca koji sam određuje da li će svoj rad organizovati kroz smene. Dakle, poslodavac svojim opštim aktom ili Ugovorom o radu određuje organizaciju rada. Ukoliko je rad organizovan po smenama, poslodavac određuje da li će i za koliko procenata zaposlenima uvećati zaradu po osnovu smenskog i noćnog rada. Poslodavac opštim aktom ili Ugovorom o radu može da odredi i veći iznos uvećanja za noćni rad, ali ne i manji, jer za njega postoji obaveza poštovanja zakonskog minimuma uvećanja od 26 % od osnovice. Zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu za rad noću u visini utvrđenoj opštim aktom i ugovorom o radu, odnosno u visini od najmanje 26% od osnovice ako takav rad nije vrednovan pri utvrđivanju osnovne zarade. [3] Okolnost da li će zaposleni obavljati noćni rad treba jasno definisati Ugovorom o radu. Kada je Ugovorom o  radu prilikom određivanja osnovne zarade uzeta u obzir i okolnost da će zaposleni obavljati noćni rad, zaposleni ne ostvaruje pravo na uvećanu zaradu, već u toj situaciji noćni rad predstavlja jedan od elemenata koji čine onovnu zaradu. Tek ako prilikom utvrđivanja osnovne zarade nije vrednovan i noćni rad, zaposleni može da ostvari pravo na uvećanje zarade od najmanje 26% od osnovice. Ograničenja noćnog rada Zakon o radu propisuje zabranu rekovremenog rada i preraspodele radnog vremena za zaposlenog koji je mlađi od 18 godine života. Zaposleni mlađi od 18 godina života ne može da radi noću, osim ako obavlja poslove u oblasti kulture, sporta, umetnosti i reklamne delatnosti, kada je neophodno da se nastavi rad prekinut usled više sile, pod uslovom da takav rad traje određeno vreme i da mora da se završi bez odlaganja, a poslodavac nema na raspolaganju u dovoljnom broju druge punoletne zaposlene, pri čemu je poslodavac dužan da obezbedi nadzor nad radom zaposlenog mlađeg od 18 godina života od strane punoletnog zaposlenog. [4] Zaposlena za vreme trudnoće i zaposlena koja doji dete ne može da radi prekovremeno i noću, ako bi takav rad bio štetan za njeno zdravlje i zdravlje deteta, na osnovu nalaza nadležnog zdravstvenog organa. [5] Jedan od roditelja sa detetom do tri godine života, kao i samohrani roditelj koji ima dete do sedam godina života ili dete koje je težak invalid, može da radi prekovremeno, odnosno noću, samo uz svoju pisanu saglasnost. [6] Izvori: [1]  Zakon o radu radu (“Sl. glasnik RS”, br. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013 i 75/2014). [1] Član 62 Zakona o radu (“Sl. glasnik RS”, br. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013 i 75/2014) [2] Član 63 Zakona o radu (“Sl. glasnik RS”, br. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013 i 75/2014) [3] Član 108 stav 1 tačka 2 Zakona o radu (“Sl. glasnik RS”, br. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013 i 75/2014) [4] Član 88  Zakona o radu (“Sl. glasnik RS”, br. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013 i 75/2014) [5] Član 90 Zakona o radu (“Sl. glasnik RS”, br. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013 i 75/2014) [6] Član 90 Zakona o radu (“Sl. glasnik RS”, br. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013 i 75/2014) Autor teksta: PRATITE NAS NA INSTAGRAMU: kliknite ovde. PRATITE NAS NA FACEBOOK-U: kliknite ovde. *Napomena: Tekstovi u okviru projekta, priredjeni su u vidu stručnih radova i predstavljaju vrstu pisanog rada koji sadrži korisne priloge iz domena određene struke. Stručni rad ne mora biti izvorno istraživanje i ne mora sadržati nove, originalne naučne spoznaje i rezultate. Njegova osnovna svrha sastoji se u prikupljanju i tumačenju već poznatih činjenica, informacija, stavova i teorija, na način koji doprinosi širenju naučnih spoznaja, razvijanju novih pristupa u interpretaciji i primeni postojećih naučnih rezultata i prilagođavanju tih rezultata potrebama savremene teorije i prakse. Udruženje Nomotehnički Centar iz Beograda, ne odgovara za tumačenje prikupljenjih činjenica, informacija, stavova i teorija u autorskom radu, svaki autor odgovara za tačnost informacija u svom radu. Svako kopiranje, umnožavanje, objavljivanje i distribuiranje celine ili delova teksta predstavlja povredu autorskog prava i krivično delo (shodno odredbama Zakona o autorskom i srodnim pravima i Krivičnog zakonika). Korišćenje delova teksta dozvoljeno je shodno autorskom pravu i uz saglasnost Udruženja Nomotehnički Centar kao i autora: Snežana Andrejević. ODRICANJE OD ODGOVORNOSTI – Sadržaj internet mesta služi u informativne i edukativne svrhe. Odgovarajući pravni instrumenti imaju prednost u odnosu na informacije sadržane na internet prezentaciji. Udruženje Nomotehnički Centar iz Beograda ne prihvata odgovornost za bilo kakvu upotrebu infromacija sadržanih na internet prezentaciji.

Prilikom vođenja postupka, neophodna je, pored nezavisnosti i stručnosti i objektivnost, odnosno nepristrasnost sudija. Od sudije se traži da u sporu između stranaka bude treće lice koje nema nikakav lični interes ili unapred zauzet stav u pogledu ishoda postupka. Zbog toga ne sme da postoji nikakva veza između njega i stranaka ili predmeta suđenja. Ako takva veza postoji, pretpostavlja se da je objektivnost sudije isključena i zbog toga mogu postojati razlozi za njegovo izuzeće (isključenje) iz postupka. Takva veza mora da bude konkretna, neposredna i određena. Nije dozvoljeno izuzeće sudije koji samo apstraktno može dovesti u vezu sa predmetom suđenja ili učesnicima u postupku. Iz istog razloga, može se tražiti samo izuzeće određenog sudije, a ne i izuzeće svih sudija jednog suda ili svih sudova na jednom području. Sumnja u stručnost nije razlog za izuzeće. Da bi obezbedio da sudija bude stvarno nepristrasan, zakon predviđa i dve posebne institucije – isključenje i izuzeće sudije. Iako one imaju iste ciljeve, to su dve različite institucije procesnog prava. Izuzeće je institucija koja treba da omogući da sporove rešavaju potpuno kvalifikovane sudije – objektivne i nepristrasne. Razlozi za izuzeće nisu taksativno nabrojani u zakonu. Razlozi za izuzeće mogu biti različite okolnosti, npr. dalji stepen srodstva, prijateljstvo,neprijateljstvo, i slično. Sudija će biti isključen iz suđenja u konkretnoj stvari ako postoji neki od razloga koji samim postojanjem prema opštim merilima izazivaju sumnju u nepristarsnost sudije. Članom 67. Zakona o parničnom postupku, taksativno su utvrđeni razlozi za isključenje sudija, ako je: 1)  sam stranka, zakonski zastupnik ili punomoćnik stranke, ako je sa strankom u odnosu saovlašćenika, saobveznika ili regresnog obveznika ili ako je u istom predmetu saslušan kao svedok ili veštak; 2)  kao akcionar vlasnik više od 3% akcija u ukupnom kapitalu pravnog lica, član privrednog društva ili član zadruge ako je jedna od stranaka njegov poverilac ili dužnik; 3) mu je stranka ili zakonski zastupnik ili punomoćnik stranke srodnik po krvi u pravoj liniji, a u pobočnoj liniji do četvrtog stepena ili mu je supružnik, odnosno vanbračni partner, srodnik po tazbini do drugog stepena, bez obzira da li je brak prestao ili nije; 4)  staratelj, usvojitelj ili usvojenik stranke, njenog zakonskog zastupnika ili punomoćnika ili ako između njega i stranke, njenog zakonskog zastupnika ili punomoćnika stranke postoji zajedničko domaćinstvo; 5) između sudije i stranke teče neka druga parnica; 6)  u istom predmetu učestvovao u postupku medijacije ili u zaključenju sudskog poravnanja koje se pobija u parnici ili je doneo odluku koja se pobija ili je zastupao stranku kao advokat; 7)  u stečajnom postupku kao stečajni sudija ili član stečajnog veća doneo odluku povodom koje je došlo do spora. Pitanje izuzeća ili isključenja mogu pokrenuti sam sudija i stranke. Sudija je dužan da čim sazna da postoji razlog za njegovo isključenje (izuzeće) dužan da prekine svaki rad na predmetu i da o tome obavesti predsednika suda, koji će mu odrediti zamenu, ako nađe da razlog za izuzeće (isključenje) postoji. Do donošenja rešenja predsednika suda, sudija može da preduzima samo one radnje za koje postoji opasnost od odlaganja. Stranka je takođe dužna da podnese zahtev čim sazna da postoji razlog za isključenje odnosno izuzeće, a najkasnije do zaključenja rasprave pred prvostepenim sudom, a ako nije bilo raspravljanja, do donošenja odluke. U zahtevu mora da se navede zakonski razlog zbog koga se traži isključenje ili izuzeće, okolnosti iz kojih proizlazi da je predlog blagovremeno podnet i činjenice na kojima se zasniva postojanje razloga za isključenje ili izuzeće. Zahtev za isključenje sudije koji odlučuje po pravnom leku, stranka može da podnese do donošenja odluke o pravnom leku, a zahtev za izuzeće u roku od 15 dana od dana prijema spisa u sud višeg stepena. Ako veće bude promenjeno, rok za podnošenje zahteva za izuzeće počinje iznova da teče od dana dostavljanja stranci te odluke suda. Neblagovremen, nepotpun ili nedopušten zahtev za izuzeće sudije će se odbaciti rešenjem. Ako zahtev za isključenje bude usvojen, sud će da ukine sve radnje koje je preduzeo isključeni sudija. Ako zahtev za izuzeće bude usvojen, sud će da ukine radnje koje su bile preduzete posle podnošenja zahteva, osim ako se stranke ne saglase da se preduzete radnje ne ukidaju. Odredbe o isključenju i izuzeću sudija shodno se primenjuju i na predsednika suda i sudiju porotnika. Izvori: https://www.paragraf.rs/propisi/zakon_o_parnicnom_postupku.html Autor teksta: PRATITE NAS NA INSTAGRAMU: kliknite ovde. PRATITE NAS NA FACEBOOK-U: kliknite ovde. *Napomena: Tekstovi u okviru projekta, priredjeni su u vidu stručnih radova i predstavljaju vrstu pisanog rada koji sadrži korisne priloge iz domena određene struke. Stručni rad ne mora biti izvorno istraživanje i ne mora sadržati nove, originalne naučne spoznaje i rezultate. Njegova osnovna svrha sastoji se u prikupljanju i tumačenju već poznatih činjenica, informacija, stavova i teorija, na način koji doprinosi širenju naučnih spoznaja, razvijanju novih pristupa u interpretaciji i primeni postojećih naučnih rezultata i prilagođavanju tih rezultata potrebama savremene teorije i prakse. Udruženje Nomotehnički Centar iz Beograda, ne odgovara za tumačenje prikupljenjih činjenica, informacija, stavova i teorija u autorskom radu, svaki autor odgovara za tačnost informacija u svom radu. Svako kopiranje, umnožavanje, objavljivanje i distribuiranje celine ili delova teksta predstavlja povredu autorskog prava i krivično delo (shodno odredbama Zakona o autorskom i srodnim pravima i Krivičnog zakonika). Korišćenje delova teksta dozvoljeno je shodno autorskom pravu i uz saglasnost Udruženja Nomotehnički Centar kao i autora: Nataša Stančev. ODRICANJE OD ODGOVORNOSTI – Sadržaj internet mesta služi u informativne i edukativne svrhe. Odgovarajući pravni instrumenti imaju prednost u odnosu na informacije sadržane na internet prezentaciji. Udruženje Nomotehnički Centar iz Beograda ne prihvata odgovornost za bilo kakvu upotrebu infromacija sadržanih na internet prezentaciji.

Medijacija je vansudsko posredovanje između dve strane u slučaju spora od strane neutralnog (trećeg) lica. Medijacija se sa arbitražom izdvojila kao alternativni način rešavanja sporova pored uobičajenog sudskog postupka (uz postojanje i drugih alternativnih načina dolaska do rešenja kao npr. mirenje strana – koncilijacija). Arbitraži se pristupa na osnovu posebnog sporazuma ili na osnovu posebne klauzule u ugovoru, i obzirom da je formalni postupak, arbitražna odluka je obavezujuća, a ukoliko se radi o inostranom sporu, potrebno da je takva odluka, ako je doneo inostrani arbitražni organ, bude priznata od strane domaćeg suda da bi proizvodila dejstvo prema stranama u sporu.[1] Medijacija počinje otvaranjem sesije, prikupljaju se infomacije i činjenice, utvrđuju se interesi stranaka, vrednuju se mišljenja i donosi zaključak ili zaključci. Isto tako, treće neutralno lice koje posreduje ne mora biti pravničkog usmerenja, te se na osnovu toga ne mora govoriti isključivo o sporovima u kojima se rešavaju isključivo pravna pitanja. Kod medijacije, strane koje postignu sporazum na kraju postupka posredovanja i pregovaranja potpisuju ga uz potpis posrednika i takav sporazum se može smatrati izvršnom ispravom prema zakonu u Republici Srbiji[2], ukoliko su ti potpisi overeni kod javnog beležnika (notara) i ukoliko „[…] sadrži izjavu dužnika kojom pristaje da poverilac na osnovu sporazuma o rešavanju spora putem posredovanja, nakon dospelosti potraživanja može pokrenuti postupak prinudnog izvršenja (klauzula izvršnosti)“.[3] Generalno je prisustvo medijacije kao načina rešenja spora zastupljeno u privrednim sporovima u koje spadaju i sporovi u oblasti prava intelektualne svojine. Sporazum o posredovanju u prekograničnom sporu, treba da bude priznat od nadležnog suda odnosno od strane Privrednog suda u Beogradu u slučaju spora iz prava intelektualne svojine. U postupku posredovanja fizička lica kao strane moraju biti lično prisutna (čak iako imaju punomoćnika) dok pravna lica zastupa ovlašćeni zakonski zastupnik ili punomoćnik. Prednosti medijacije se ogledaju u bržem postupku, manjim troškovima kao i u tome da su strane u sporu te koje rukovode i upravljaju postupkom i da od samih strana zavisi tok kao i trajanje postupka posredovanja. Sa postupkom posredovanja se može započeti u bilo kom trenutku, nevezano za eventualno pokrenuti sudski postupak kao i za momenat u kojem se konkretni sudski postupak nalazi.[4] Isto tako, postupak posredovanja se može i prekinuti u bilo kom momentu. Uspešno postignuti sporazum o posredovanju bi mogao rezultirati povlačenjem tužbe (tužbenog zahteva) pred sudskim organom. Posrednik (medijator) može biti lice koje ispunjava uslove propisane zakonom, posebno uključujući da to lice ima završenu osnovu obuku za posrednika, dozvolu nadležnog ministarstva za obavljanje posredovanja i da je upisano u zvanični Registar posrednika. Prema Pravilniku o tarifi o nagradama i naknadama u postupku posredovanja („Sl.glasnik RS“, br. 35/2015), nagrada za medijatora se određuje u poenima s tim da je vrednost jednog poena prema Pravilniku 100 dinara, a ukupan iznos nagrade se određuje prema dva kriterijuma po posredničkom sastanku: 1) prema vrednosti spora (u sporovima gde je moguće proceniti vrednost) u određenom broju poena prema rasponu vrednosti spora [5], i 2) prema vrsti spora (kada vrednost spora nije moguće proceniti), što u slučaju sporova o autorskom i srodnim pravima, o pravu na žig, model i o ostalim pravima intelektualne svojine, osim u procenjivim imovinskim zahtevima iz ovih odnosa iznosi 150 poena ili 15.000 dinara. Sporove sa međunarodnim elementom je moguće rešiti putem Centra za medijaciju i arbitražu pri Svetskoj organizaciji za intelektualnu svojinu (dalje: Centar), uključujući primenu posebnih pravila za postupke alternativnog rešavanja sporova, uz zaključenje posebnog sporazuma za posredovanje ili unošenjem posebne klauzule u ugovor da bi se u slučaju spora pribeglo posredovanju prema pravilima Centra.[6] Postupak se pokreće upućivanjem Centru zahteva za medijaciju (eng. Request for Mediation), te se dan otpočinjanja medijacije računa dan kada Centar primi odgovarajući zahtev jedne strane. Strane u sporu biraju medijatora (posrednika) prema određenim kriterijumima,  a izuzev ukoliko nisu ispunjeni, Centar opredeljuje medijatora. Posrednik prema ovim pravlima nema pravo da nameće poravnanje stranama u sporu (institut koji se može uporediti sa vansudskim poravnanjem u Republici Srbiji), ali ima mogućnost da predloži, ukoliko smatra efikasnim i celishodnim za konkretan spor, da se izvede veštačenje na određenu okolnost, da se sprovede postupak arbitraže, kao i da se podnesu poslednje ponude za poravnanje od obe strane i da arbitri u postupku opredele koja ponuda bi bila najprihvatljivija u rešenju spora. Centar takođe ima okvirnu tarifu (odredivu prema utrošenim satima za pripremu i sam postupak posredovanja) za posrednike prema vrednosti spora.[7] Takođe, postoje i tzv. „mešavine“ medijacije i arbitraže (hibridni postupci) odnosno mogućnosti za strane u sporu u kojima se rešavanje spora započinje medijacijom, a usled okolnosti konkretnog slučaja završava arbitražom (tzv. med-arb)[8] i obrnuto (tzv. arb-med) [9], kao i mogućnost pokretanja arbitražnog postupka koji bi se zaustavio da strane u sporu pokušaju da reše spor medijacijom, a koji se okončava arbitražom (tzv. Arb-Med-Arb).[10] Uslovni problemi kod postupaka u kojima se meša više mogućnosti učešća u različitim postupcima mogli bi biti da kasnija odluka bude „pod uticajem“ odluke ili dogovora koja je prethodno donet(a), te se u kritičkim krugovima postavlja pitanje svrsishodnosti tog kasnijeg postupka. Takođe, priznanje arbitražnih odluka po Njujorškoj konveciji o priznanju stranih arbitražnih odluka koje su donete u postupcima započetim medijacijom je delom sporno, jer bi po pomenutoj Konvenciji odluka arbitraže ispunjavala uslov za priznanje samo ako je ceo postupak vođen prema arbitražnim pravilima. Imajući u vidu da medijacija nije uvek poželjna, usled dugoročno loših odnosa među stranama, a ni uvek primenljiva, ukoliko jedna strana ne pristaje na takav način rešavanja spora, moglo bi se reći da je jedan od njenih nedostataka. Takođe, činjenica da se u svakom momentu može odustati od postupka medijacije, jer ne postoji konkretno opredeljen zahtev kao u sudskom ili arbitražnom postupku, a da pritom spor nije rešen, čini ga pomalo neizvesnim. U postupku medijacije ne mora doći do raspravljanja ili pregovaranja o pravnim pitanjima (jer ni sam medijator ne mora da bude lice pravnog usmerenja), te ukoliko je u konkretnom sporu potrebno raspraviti i određena pravna pitanja, može dovesti do toga da strane ne reše spor, već da ga nastave u nekom drugom postupku što dalje povlači sva ona pitanja brzine rešavanja spora kao i troškova.