Obzirom da je u poslednje vreme aktuelna tema obavezne medijacije i u pripremi Nacrt Zakona o izmenama i dopunama Zakona o posredovanju u rešavanju sporova koji otvara prostor za uvođenje iste u pravni poredak, u daljem tekstu će ukratko biti predstavljeni aspekti obavezne medijacije, kao i njen uticaj na pravo građana na pristup sudu i na advokatsku profesiju u celini. Polazeći od suštine sudskog spora koji po svojoj prirodi iziskuje utrošak vremena i novca, zakonodavac je prepoznao prednost i efikasnost mirnog rešavanja sporova, te trenutni pozitivni propisi i advokatima priznaju ulogu medijatora. Zakon o advokaturi  propisuje da je advokatura nezavisna i samostalna služba pružanja pravne pomoći, te da pružanje pravne pomoći obuhvata, između ostalog, i posredovanje u cilju zaključenja poslova ili mirnog rešavanja sporova i spornih odnosa[1], iz čega proizilazi da je advokat ujedino i medijator po prirodi advokatske profesije. Sadržinski identičnu odredbu sadrži i Kodeks profesionalne etike advokata, propisujući, između ostalog, da je advokat dužan da klijentu ukaže na mogućnost i celishodnost rešavanja slučaja mirnim putem.[2] Dakle, ukazivanje klijentu na mogućnost rešavanja spora mirnim putem je advokatska dužnost, a svakako i prvi korak koji će advokat preduzeti kada mu se klijent obrati radi pružanje pravne pomoći. Zakon o parničnom postupku propisuje da će sud upoznati stranke sa njihovim pravom da spor mogu da reše medijacijom, što će učiniti već na pripremnom ročištu, pre zakazivanja glavne rasprave.[3]U tom smislu, već pre pokretanja parničnog postupka  advokat će klijentu ukazati na činjenicu da je rešavanje spora mirnim putem poželjno i efikasnije od vođenja sudskog postupka. Ukoliko pokušaj rešavanja sprnog odnosa vansudskim putem ostane bezušpesan pa usledi podnošenje tužbe sudu, i sam sud će stranku poučiti o medijaciji, čime je stranci već drugi put predočena mogućnost mirnog rešavanja spora sa svim njenim aspektima. Koncept obavezne medijacije, kao eventualni predmet Zakona  o izmenama i dopunama Zakona o posredovanju u rešavanju sporova, za koju se opravdanje nalazi u “neušpesnosti medijacije u Srbiji” obavezivao bi učesnika spornog odnosa da se obrati medijatoru pre pokretanja sudskog postupka čak i ako on to ne želi, odnosno da pokrene postupak medijacije koji u tom smislu ne bi doveo do željenog rezultata, s obzirom da bi se isti vodio suprotno principu dobrovoljnosti, dok bi se željeni rezultat svakako mogao postići direktnim pokretanjem sudskog postupka. Sama ocena neuspešnosti medijacije u Srbiji logički ukazuje na nedostatak volje stranaka da sporove rešavaju mirnim putem, pa nametanje obaveze pokušaja mirnog rešavanja spora pre pokretanja sudskog postupka nema nikakvo pravno utemeljenje. Nema pravne logike u  normi koja strankama nameće obavezu da pokreću postupak mirnog rešavanja spora čak i kada stranke to ne žele, kao preduslova za pokretanje sudskog postupka, čime pokretanje postupka medijacije poprima karakter procesne pretpostavke za podnošenje tužbe sudu i gubi svoju suštinu kao način dobrovoljnog vansudskog rešavanja spora mirnim putem. Ovakvo rešenje vodilo bi do negativnih konsekvenci koje bi stranka morala da trpi protivno svojoj volji, što bi se pre svega ogledalo u nametanju obaveze snošenja troškova taksi i ostalih troškova postupka medijacije, što bi dodatno usporilo i poskupelo  sudski postupak i time povredilo načelo ekonomičnosti i efikasnosti. S druge strane, Ustav Republike Srbije u okviru prava na pravično suđenje propisuje da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama(…),[4] pa bi uvođenje obavezne medijacije značilo direktnu povredu prava na slobodan pristup sudu. Time bi stranka bila prinuđena da snosi negativne posledice u slučaju kada želi da ostvari svoje pravo na sudsku zaštitu, što je protivno svim domaćim i međunarodnim standardima. Na kraju, kako medijator ne mora biti diplomirani pravnik, stranke bi se se nalazile u situaciji  da u njihovom sporu posreduje  lice koje ne poznaje pravo, sto opravdano dovodi u pitanje kvalitet pravne zaštite. Kvalitetna pravna zaštita se može ostvariti samo u sudskom postuku u kome spor rešava sudija koji poznaje pravo, po maksimi iura novit curia [5], čime se obezbeđuje celovita i pravična zaštita prava, pa nametanje obavezne medijacije pre započinjanja sudskog postupka degradira pravo na sudsku zaštitu i proizvodi negativne konsekvence po istu, kako u vidu prolongiranja sudskog postupka tako i u vidu dodatnih troškova medijacije. Trenutni normativni okvir je sasvim dovoljan da se mirnim putem reše oni sporovi kod kojih postoji mogućnost za takvo rešavanje, što zavisi isključivo od volje stranaka. I sama advokatska praksa pokazuje da je broj mirno rešenih sporova zanemarljiv, pa se opravdano može zaključiti da nametanje ovakve obaveze strankama otvara opasnost za stvaranje jedne veštacke profesije zvane “obavezni medijatori” , čija bi uloga u rešavanju sporova bila beznačajna imajući u vidu činjenicu da bi se medijacija vodila suprotno prinipu dobrovoljnosti i od strane lica koja ne poseduju stručne kompetencije za posredovanje u rešavanju  sporova. Nadamo se da će zakonodavac ovu opasnost prepoznati i onemogućiti stvaranje nepotrebne veštacke profesije, “obavezne medijatore” , čije bi se kompetencije zasnivale na pohađanju obuke koja im ne bi pružila ni minimum pravničkog znanja. Preduslov za kvalitetno rešavanje pravnih sporova je posedovanje pravničkog znanja i iskustva u primeni i tumačenju propisa, što potvrđuje i trenutni normativni okvir koji s pravom advokatima priznaje ulogu medijatora ex lege. Medijacija u aktuelnom pravnom poretku svakako ima svoje mesto, ali samo kao mogućnost, nikako kao obaveza. [1] Zakon o advokaturi (“Sl. glasnik RS”, br. 31/2011 i 24/2012 – odluka US) – član3, stav 1, tačka5 [2] Kodeks profesionalne etike advokata (“Sl. glasnik RS”, br. 27/2012) – 24.3.3. [3] Zakon o parničnom postupku (“Sl. glasnik RS”, br. 72/2011, 49/2013 – odluka US, 74/2013 – odluka US, 55/2014 i 87/2018) – član 305, stav 3 [4] Ustav Republike Srbije (“Sl. glasnik RS”, br. 98/2006) – član 32 [5] Pravno načelo zasnovano na tradiciji rimskog prava, koje podrazumeva da sud poznaje sadržinu prava u pravnom poretku u kome postupa, iz čega proizilazi da stranke u postupku nisu dužne da dokazuju sadržinu propisa i da sud nije vezan pravnim kvalifikacijama koje su stranke u postupku iznele. AUTOR TEKSTA: SNEŽANA ANDREJEVIĆ, DIPL. PRAVNIK PRATITE NAS NA INSTAGRAMU: kliknite ovde.PRATITE NAS NA FACEBOOK-U: kliknite ovde. *Napomena: Tekstovi u okviru projekta, priredjeni su u vidu

Zakon o javnim nabavkama predstavlja normativni okvir kojim je uređena oblast javnih nabavki u Republici Srbiji. Važeći Zakon o javnim nabavkama donet je 2013. godine i doživeo je dve izmene. Na osnovu važećeg Zakona doneti su brojni podzakonski akti. Novi Zakon o javnim nabavkama trebalo bi da stupi na snagu 01.07.2020. godine. Tekst predloga novog Zakona dostupan je na sajtu Ministarstva finansija. Osnovni ciljevi donošenja novog Zakona su: 1. Smanjenje i pojednostavljivanje postupka 2. Povećanje transparentnosti 3. Smanjenje administrativnog opterećenja 4. Smanjenje troškova učešća u postupcima 5. Podizanje nivoa tržišne konkurencije sa smanjenjem troškova učešća (veći br. ponuda) 6. Sprečavanje korupcije Najznačanije novine su: Izjava o ispunjenosti kriterijuma koja predstavlja formalnu izjavu ponuđača da ispunjava sve tražene kriterijume i dostavlja se u ponudi ili zahtevu za učešće. Navedeni institut predstavlja preliminarni dokaz umesto izvoda i potvrda koje izdaju nadležni organi, te se time smanjuju administrativna opterećenja, troškovi i ubrzava postupak. Dakle, prema novom Zakonu ponuđač će ispuniti standardizovani obrazac koji predstavlja izjavu da ispunjava kriterijume, a tek na kraju postupka će se samo od odabranog ponuđača zahtevati prilaganje propratnih izvoda i potvrda. Novi postupak javne nabavke: partnerstvo za inovacije. Smisao instituta je da naručioci koji ne mogu da realizuju potrebe za inovativnim dobrima nabavkom proizvoda, usluga ili radovima dostupnim na tržištu zaključe ovakvo partnerstvo. Novi Zakon ukida kvalifikacioni postupak i postupak javne nabavke male vrednosti. Istovetni postupci primenjivaće se bez obzira na vrednost nabavke (osim ako se na nabavku, zbog njene vrednosti Zakon ne primenjuje). Razlika prema vrednosti ostaje samo u pogledu rokova za dostavljanje ponude i prijave učešća i sl. Novi Zakon predviđa da se sva komunikacija i razmena podatzaka u postupku javne nabavke sprovodi elektronskim sredstvima na Portalu javnih nabavki. Tako su novine: elektronsko podnošenje ponuda i prijava za učešće i elektronski katalozi. U skladu sa direktivama EU uvode se nova izuzeća od primene Zakona: ugovori za joint venture, nabavke u oblasti odbrane i bezbednosti, usluge civilne odbrane, civilne zaštite, udruženja i sl. Uvedene su promene u postupku zaštite prava ponuđača, a imajući u vidu dva interesa – prvo, zaštita prava ponuđača i drugo, efektivan i efikasan nadzor nad zakonitošću radnji naručioca (kontrola trošenja javnih sredstava). U skladu sa tim predviđeno je da  se postupak zaštite pokreće pred naručiocem koji ima mogućnost da odluči o zahtevu ukoliko oceni da postoje određeni propusti. Ukoliko to ne učini postupak se nastavlja pred Republičkom komisijom za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki kao samostalnim i nezavisnim organom Republike Srbije. Protiv odluka ovog organa nije dozvoljena žalba ali se može pokrenuti upravni spor pred Upravnim sudom. Takođe, razlikuju se dva roka: prvi se odnosi na zahtev za zaštitu prava čijim podnošenjem se osporavaju radnje naručioca u vezi sa određivanjem vrste postupka, sadržinom javnog poziva i konkursnom dokumentacijom i drugi koji se odnosi na zahtev za  zaštitu prava čijim podnošenjem se osporavaju radnje naručioca nakon isteka roka za podnošenje ponuda ili prijava i koji se podnosi nakon objavljivanja odluke naručioca na Portalu javnih nabavki. Predviđena je mogućnost da se o navodima iznetim u zahtevu izjasni i ponuđač kojem je dodeljen ugovor o javno nabavci. Omogućeno je podnošenje zahteva kojim se osporava zakonitost dodele ugovora primenom odredbi ovog zakona kojima su propisani uslovi za izuzeće od njegove primene. Novina je i jedinstven iznos taksi za podnošenje zahteva. Republička komisija može da izriče novčane kazne u slučaju nepoštovanja procesne discipline prilikom sprovođenja postupka zaštite prava. Uprava za javne nabavke nastavlja sa radom kao Kancelarija za javne nabavke. Ugovor se prema novom Zakonu dodeljuje ekonomski najpovoljnijoj ponudi na osnovu cene ili troškova primenom pristupa troškovne efikasnosti ili odnosa cene i kvaliteta. Novi pragovi do kojih se Zakon ne primenjuje i to: Za nabavku dobara, usluga i sprovođenje konkursa za dizajn čija je procenjena vrednost manja od 1.000.000,00 dinara kada nabavku sprovodi javni naručilac odnosno manja od 2.000.000,00 dinara kada nabavku sprovodi sektorski naručilac, a za nababvku radova manju od 5.000.000,00 dinara; Za nabavku dobara, usluga i sprovođenje konkursa za dizajn čija je procenjena vrednost manja od 15.000.000,00 dinara i nabavku radova čija je procenjena vrednost manja od 100.000.000,00 dinara u diplomatskim misijama i diplomatsko-konzularnim predstavništvima; Za nabavku društvenih i drugih posebnih usluga iz čl. 75. Zakona čija je procenjena vrednost manja od 15.000.000,00 dnara kada nabavku sprovodi javni naručilac, odnosno manja od 20.000.000,00 dinara kada nabavku sprovodi sektorski naručilac. Pored navedenih zakonskih pragova predviđeni su čl. 28. Zakona i evropski pragovi u skladu sa direktivama EU. Dinarsku vrednost pragova objavljuju Ministarstvo finanasija, Kancelarija za javne nabavke i Portal javnih nabavki na svojim internet stranicama. Autor teksta: Ivan Kojić, dipl.pravnik PRATITE NAS NA INSTAGRAMU: kliknite ovde.PRATITE NAS NA FACEBOOK-U: kliknite ovde. *Napomena: Tekstovi u okviru projekta, priredjeni su u vidu stručnih radova i predstavljaju vrstu pisanog rada koji sadrži korisne priloge iz domena određene struke. Stručni rad ne mora biti izvorno istraživanje i ne mora sadržati nove, originalne naučne spoznaje i rezultate. Njegova osnovna svrha sastoji se u prikupljanju i tumačenju već poznatih činjenica, informacija, stavova i teorija, na način koji doprinosi širenju naučnih spoznaja, razvijanju novih pristupa u interpretaciji i primeni postojećih naučnih rezultata i prilagođavanju tih rezultata potrebama savremene teorije i prakse. Udruženje Nomotehnički Centar iz Beograda, ne odgovara za tumačenje prikupljenjih činjenica, informacija, stavova i teorija u autorskom radu, svaki autor odgovara za tačnost informacija u svom radu.Svako kopiranje, umnožavanje, objavljivanje i distribuiranje celine ili delova teksta predstavlja povredu autorskog prava i krivično delo (shodno odredbama Zakona o autorskom i srodnim pravima i Krivičnog zakonika). Korišćenje delova teksta dozvoljeno je shodno autorskom pravu i uz saglasnost Udruženja Nomotehnički Centar i autora: Ivan Kojić. ODRICANJE OD ODGOVORNOSTI – Sadržaj internet mesta služi u informativne i edukativne svrhe. Odgovarajući pravni instrumenti imaju prednost u odnosu na informacije sadržane na internet prezentaciji. Udruženje Nomotehnički Centar iz Beograda ne prihvata odgovornost za bilo kakvu upotrebu infromacija sadržanih na internet prezentaciji.