Zastarelost je  pravni institut koji označava zastarevanje odnosno neutuživost određenog prava usled nevršenja prava od strane njegovog titulara, odnosno zastarelošću prestaje pravo zahtevati ispunjenje obaveze. Koncept zastarelosti svojstven je svim granama prava, ali ni u jednom zakonu nije data striktna definicija pojma zastarelosti. Iako ni jedan zakon ne daje striktnu definiciju zastarelosti, institut zastarelosti uređen je Zakonom o obligacionim odnosima, dok su rokovi zastarelosti regulisani i drugim zakonima, u zavisnosti od toga na koju se materiju odnose. Kada se radi o zastarelosti potraživanja odnosno obaveze, Zakon o obligacionim odnosima propisuje da zastarelošću prestaje pravo na zahtev za ispunjenje obaveze, a zastarelost nastupa kada protekne zakonom određeno vreme u kome je poverilac mogao zahtevati ispunjenje obaveze.[1] Zastarelost počinje da teče prvog dana posle dana kada je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze, osim ako zakonom nije drugačije propisano, a ukoliko se obaveza sastoji u nečinjenu, propuštanju ili trpljenju, zastarelost počinje da teče prvog dana posle dana kada je dužnik postupio suprotno obevezi.[2] Prekluzija predstavlja institut građanskog prava koji podrazumeva da protek određenog roka za preduzimanje određene pravne radnje odnosno vršenje određenog prava povlači za sobom gubitak prava. Upravo prekluzivni rokovi i rokovi zastarelosti izazivaju najviše nedoumica u praksi. Za prekluzivne rokove se može reći da su procesnog karaktera, za razliku od rokova zastarelosti koji su materijalne prirode. Zajednički element iz koga proizilaze oba instituta jeste nevršenje prava, odnosno, nevršenje prava u određenom roku, ali su razlike brojne: Protekom prekluzivnih rokova određeno pravo se gubi u celini. S druge strane, protekom roka zastarelosti ne gasi se samo pravo u bukvalnom smislu reči, već titular subjektivnog gubi mogućnost  da putem suda zahteva prinudno ostvarenje svog prava – takvo pravo sada prelazi u prirodnu obligaciju (obligatio naturalis) što znači da ono i dalje egzistira, ali postaje neutuživo, tako da više ne uživa sudsku zaštitu. Dakle, osnovna razlika između prekluzivnih rokova i rokova zastarelosti ogleda se u dejstvu proteka roka. Zastarelost se uvek odnosi na tražbena (obligaciona) prava, tačnije odnosi se na zahtev, a nikada na samo pravo, protekom roka zastarelosti gubi se pravo na zahtev, a ne samo pravo, tj. dužnik može trajno da uskrati dugovanu činidbu poveriocu kada rok zastarelosti nastupi. Prekluzija se odnosi na pravne moći i kada god je vršenje jedne pravne moći vezano za rok, uvek se radi o prekluzivnom roku. U tom smislu, ako nastupi zastarelost, a dužnik ispuni svoju obavezu, on neće imati mogućnost na povraćaj onoga što je dao, čak i ukoliko je bio u zabludi u pogledu ispunjenja zastarele obaveze tj. nije znao da je obaveza zastarela.[3] Prekluzivni rokovi teku neprekidno, i za razliku od instrukcionih[4], propisani su zakonom, ali mogu da se zasnivaju i na sudskoj naredbi ili pravnom poslu.Rokovi zastarelosti su takođe propisani zakonom, i to zakonskom normom imperativne prirode, ali postoji mogućnost zastoja i prekida roka zastarelosti. Zastoj zastarevanja podrazumeva vremenski period u okviru koga zastarelost ne teče usled okolnosti koje predviđa sam zakon, a nakon prestanka uzroka koji su doveli do zastoja rok se nastavlja, a proteklo vreme se uračunava u zakonom određeni rok zastarelosti. Zakon o obligacionim odnosima propisuje da zastarevanje ne teče: 1) između bračnih drugova; 2) između roditelja i dece dok traje roditeljsko pravo; 3) između štićenika i njegovog staraoca, kao i organa starateljstva, za vreme trajanja starateljstva i dok ne budu položeni računi; 4) zmeđu dva lica koja žive u vanbračnoj zajednici, dok ta zajednica postoji; 5) za vreme mobilizacije, u slučaju neposredne ratne opasnosti ili rata u pogledu potraživanja lica na vojnoj dužnosti; 6) u pogledu potraživanja koja imaju lica zaposlena u tuđem domaćinstvu prema poslodavcu ili članovima njegove porodice koji zajedno sa njima žive, sve dok taj radni odnos traje; 7)za sve vreme za koje poveriocu nije bilo moguće zbog nesavladivih prepreka da sudskim putem zahteva ispunjenje obaveze; [5] Prekid zastarevanja podrazumeva situaciju koja nastaje radnjom poverioca ili dužnika, a ima za posledicu da se vreme koje je proteklo pre prekida ne računa u zakonom predviđeni rok za zastarelost, te rok počinje teći iznova posle prekida. Zastarevanje koje počinje teći iznova posle prekida, navršava se kad protekne onoliko vremena koliko je zakonom određeno za zastarevanje koje je prekinuto. Na primer, zastarevanje se prekida kada dužnik prizna dug, kada poverilac podigne tužbu ili preduzme drugu radnju protiv dužnika pred sudom ili drugim organom. Rok zastarelosti postoji samo ako je u zakonu izričito naglašeno da se radi o zastarelosti, a prekluzivni rok je uvek vezan za prestanak prava. Rokovi zastarelosti su određeni imperativnom zakonskom normom i isti se ne mogu prolongirati ili skratiti sporazumom stranaka. Zakon o obligacionim odnosima izričito propisuje da se pravnim poslom ne može odrediti duže ili kraće vreme zastarelosti od onog vremena koje je određeno zakonom, niti se može odrediti da zastarelost neće teći neko vreme.[6] Prekluzivni rokovi mogu biti subjektivni ( koji teku od dana saznanja za neku činjenicu ili okolnost) i objektivni (koji teku od nastanka nekog relevantnog događaja bez obzira kada je zainteresovano lice saznalo za za događaj). Sud na prekluzivne rokove pazi ex officio, dok na rokove zastarelosti sud pazi samo po prigovoru stranke (dužnika). Stranka ima mogućnost da odluči da li će se pozvati na rok zastarelosti. Ako odluči da ne istakne prigovor zastarelosti, iako je obaveza zastarela, ima mogućnost da se pisanim priznanjem zastarele obaveze odrekne od zastarelosti. Takvo pismeno priznanje zastarele obaveze smatra se kao odricanje od već nastale zastarelosti, a isto dejstvo ima i davanje zaloge ili drugog obezbeđenja za zastarelo potraživanje.[7] Prekluzija  na primeru : -Tužilac  je podneo sudu tužbu radi duga protiv tuženog-dužnika.U predmetnom sporu, sud je doneo presudu na osnovu rasprave kojom je usvojio tužbeni zahtev tužioca.Tuženi, nezadovoljan presudom, ima pravo na podnošenje žalbe u roku od 8 dana od dana prijema pismenog otpravka presude.Kako je tuženi propustio da u roku od 8 dana uloži žalbu na presudu, on je prekludiran da takvu radnju preduzme, odnosno nastupio je gubitak prava na ulaganje pravnog leka. -Tuženi je primio tužbu tužioca i na istu nije odgovorio u roku od 30 dana od dana prijema.Tuženi je prekludiran da podnese odgovor na tužbu nakon isteka

Koliko puta ste na televizijskim ekranima ugledali dete ili bebu koji su reklamirali određeni proizvod? Manipulacija i upotreba dece u svrhu promovisanja određenih proizvoda ili usluga, kako smatraju strčnjaci, ima duboko psihološko dejstvo. “Šta su deca u reklamama, ona su simbol nekoga ko je nezaštićen, simbol sreće, simbol prosperiteta porodice, sigurnosti, perspektive, produžetka porodice“, rekao je Aleksandar Jugović profesor medija i društvenih devijacija.[1] Pošto se u reklamnim spotovima najčešće pojavljuju deca najmanjeg uzrasta, koja su pre svega maloletna lica, i najčešće spadaju u kategoriju mlađih maloletnika, Pravilnikom[2] o zaštiti njihovih prava, ali i saglasnošću roditelja koja mora postojati pre pojavljivanja deteta u reklamne svrhe nastoji se predupređivanje ekploatacije dece, i toga da ona predstavljaju obična sredstva kojima se postiže planirani cilj. I u mnogo uređenijim društvima ova tema predstavlja jednu vrstu tabua. I dok se naširoko polemiše o zabrani zloupotrebe dece, neretke su situacije da i određeni političari, sasvim javno, u jeku svoje kampanje koriste upravo decu kako bi se približili glasačkom telu. Ozarena dečija lica, i pažljivo postupanje sa njima jesu najmoćnije sredstvo za targetiranje potencijalnih glasača i potkopavanje oponenata. Pored učestvovanja maloletnih lica, ovaj Pravilnik[3] govori i o programu koji sme/ ne sme biti emitovan i u kom vremenskom intervalu je to dozvoljeno, takođe uvođenje oznake u kojoj mora biti istaknut minimalni broj godina koji se preporučuje za gledaoce određenog programa. Takođe, Pravilnik[4] se odnosi i na pritužbe zbog nepoštovanja pravila o zaštiti maloletnika. Kao i u svakom drugom zakonu ili pravilniku, i ovde se nalazi spisak podobno obrađenih izraza na koje se u Pravilniku[5] može naići i njihovog značenja. Npr. Maloletnik, posebno osetljiv maloletnik, fikcijski programski sadržaj, dečiji programski sadržaj, rijaliti, nepristojno ponašanje i tako dalje. Veoma zanimljiva odredba sreće se u članu 3[6] Pravilnika, i glasi da: Pružalac medijske usluge je dužan da preduzme sve neophodne mere kako njegov programski sadržaj ne bi naškodio razvoju maloletnika, imajući pri tom u vidu da maloletnici uživaju pravo na veći stepen zaštite slobodnog razvoja ličnosti nego punoletna lica. Pružalac medijske usluge prilikom emitovanja svog programskog sadržaja mora da vodi računa tj. uzima u obzir najbolji interes maloletnika. Programski sadržaji jesu podeljeni u 2 kategorije: Koji mogu teško naškoditi razvoju maloletnika (pornografija, brutalno nasilje bez naročitog programskog i umetničkog opravdanja, I drugi programski sadržaj koji može teško da naškodi fizičkom, mentalnom ili moralnom razvoju maloletnika); Koji mogu naškoditi razvoju maloletnika. *Izuzetno, pristup pornografiji može postojati, ali pod određenim uslovima, npr. Poseban PIN kod za pristup ovakvoj vrsti sadržaja. Kada smo kod ovakve vrste propisa koji postoje, UNICEF [7]je 2014. godine sproveo detaljnu Analizu televizijskih programa za decu u Srbiji. Krategorizacija programa i njihovo obeležavanje može se podeliti na 3 starosne grupe maloletnika. programski sadržaj nepodesan za maloletnike mlađe od 12 godina; programski sadržaj nepodesan za maloletnike mlađe od 16 godina; programski sadržaj nepodesan za osobe mlađe od 18 godina. Član 8[8], prenet skoro u potpunosti glasi: Programski sadržaj nepodesan za maloletnike mlađe od 12 godina može se emitovati samo u vreme kada se objektivno može očekivati da oni prate program uz prisustvo roditelja, imajući u vidu uobičajen raspored njihovih aktivnosti (npr. vreme polaska u školu, radni ili neradni dan, školski raspust, uobičajeno radno vreme i dr.). Programski sadržaj nepodesan za maloletnike mlađe od 16 godina može se emitovati samo u periodu od 22,00 do 6,00 sati. Programski sadržaj nepodesan za osobe mlađe od 18 godina može se emitovati samo u periodu od 23,00 do 6,00 sati. U koliko ste obratili pažnju, prilikom označavanja medijskog programa nepodesnog za maloletna lica, boja kruga i broj koji je istaknut u njemu i služi kao oznaka variraju. Ovo se čini za prethodno navedene kategorije maloletnika. Primer je krug žute boje u kojem je crnim slovima ispisan broj godina, u konkretnom primeru 16. Takođe, ovaj vizuelni znak upozorenja mora biti propraćen i audio upozorenjem o nepodesnom programskom saržaju. Pored programa koji je(nije) podesan za maloletnike i svih ostalih propratnih regulisanja u vezi sa istim, Pravilnik[9] poseduje jos jedan izuzetno važan deo, a to je III deo, koji se tiče učestvovanja maloletnika u programu. Imajući u vidu priču sa početka teksta, nadograđujemo je nekim novim elementima koji su izuzetno važni, i čine da učestvovanje dece u reklamnim spotovima i tv programu uopšte ne pređe tanku liniju između naivne reklame, i zabranjene zloupotrebe. Pravilnik[10] u skladu sa tim ciljem uvodi obaveznu saglasnost roditelja(staratelja ili usvojioca- kod nas oblik potpunog usvojenja) koja mora biti data da bi dete uopšte moglo da učestvuje u programu.  Saglasnost roditelja daje se u pisanom obliku ako u programu učestvuje posebno osetljiv maloletnik. U kategoriju posebno osetljivih maloletnika spadaju lica koja su izložena takvim okolnostima koje ih čine više ranjivim npr. izloženost vršnjačkom nasilju, porodičnom, seksualnom nasilju, bavljenje prostitucijom.. ili se radi o maloletniku koji ima duševne probleme(nedostaci u psihofizičkom razvoju). Iako je saglasnost roditelja obavezna, sa učestvovanjem se mora saglasiti i samo dete. Postoje i jasni propisi kada je saglasnost nepotrebna, npr. kada je dete prikazano kao deo mnoštva likova- koncertna publika. Pored svega navedenog sam pružalac medijske usluge mora jasno, istinito, potpuno navesti roditelju sve činjenice koje mogu uticati na davanje saglasnosti. Nebrojeno puta susretali smo se sa programom u kome se intervjuisana osoba pojavljuje kao žrtva neke vrste nasilja, ili bavljenja prostitucijom. U Pravilniku[11] je detaljno opisano da u tom slučaju mora postojati zaštita identiteta te osobe, dodatno u koliko se radi o maloletniku. U te svrhe koristi se zamućena slika, izmenjen glas, ili gluma koja prikazuje određene scene, nenavođenje imena i prezimena osobe. Dodatno se vodi računa o tome da li je potrebno zaštititi identitet maloletnika od opšte javnosti ili i maloletnikove porodice, prijatelja. Prilikom emitovanja programa u kome se pojavljuje posebno osetljiv maloletnik ne sme postojati bilo kakva vrsta sažaljenja prema takvoj osobi, niti program može biti snimljen na taj način da izazove sažaljenje gledaoca. Osoba sa nedostacima mora biti identično i ravnopravno tretirana.  Veoma jasno je istaknuta zabrana korišćenja maloletnika u političke svrhe. Nagrada koju dete dobija za učestvovanje mora biti primerena njegovom uzrastu, njemu samom, mora biti u skladu sa prirodom programa u kome učestvuje, i na

Zakon o azilu RS („Sl.glasnik RS“,br. 109/2007) Značenje izraza Član 2. „Maloletnik bez pratnje je stranac koji nije navršio osamnaest godina života i koji prilikom ulaska u Republiku Srbiju nema ili je nakon ulaska u nju, ostao bez pratnje roditelja ili staratelja.“[1] Migrantska kriza Prema podacima Viskog komeserijta za izbeglice u Srbiji je 3.055 njih maloletne dece, od tog broja, 747 dece bez pratnje je roditelja. Petnaestog marta obeležena je i šestogodišnjica početka građanskog rata u Siriji koji još traje. Traju i sukobi u Iraku, a ljudi i dalje masovno napuštaju Avganistan, zemlju u kojoj je tokom prošle godine dnevno život izgubilo u proseku troje dece, a procenjuje se da će ove godine čak 1100 dece dnevno napustiti školovanje zbog rastuće nestabilnosti  Prema Konvenciji  Ujedinjenih Nacija o pravima deteta iz 1989 dete je svako ko ima manje od 18 godina. Sudbina dece bez pratnje  zavisi od politicke volje. Medjutim, Srbija je jedna od retkih zemalja koja nije primenila silu prema migrantima, u vremenu gde se veštačka inteligencija ceni koliko i ljudska, nema mesta za primenu sile radi ostvarvinja i zaštite prava(ili bar ne bi trebalo da ima). Sta je ksenofobija? Ima li mesta za ksenofobiju kada je u pitanju zaštitta dece? Ksenofobija označava strah ili anksioznost prema strancima ili nepoznatom. Čovek je čoveku vuk ili Homo homini lupus. Kada dođe do zaštite prava deteta  nema mesta za bilo kakav oblik ksenofobije, naprotiv, treba gajiti ksenofiliju koja  ima potpuno suprotno značenje od ksenofobije.  Deca bez pratnje roditelja su sama što je već jasno, nezaštićena. Ova deca se susreću sa klovnovima   krijumčarima, silovateljima , trgovcima organa i pedofilima.  Nažalost, neki od njih priznaju da dobrovoljno pristaju na ovakve stvari , kako bi dobili novac za opstanak ili pak za nastavak svog puta. Princip najboljeg interesa deteta. U Haškoj Konvenciji o građanskopravnim aspektima međunarodne otmice dece [2] termin  “najbolji interes deteta” se javlja  kao fundamentalni princip porodičnog prava. Takodje, ovo je prvi najznačajniji međunarodni ugovor u domenu prekograničnog odvođenja dece.  Opravdano se može postaviti pitanje da li je povratak deteta uvek u “najboljem interesu deteta”, što je jedan od osnovnih principa iz Konvencije o pravima deteta, koji mora biti uvek primenjen u postupcima kada se odlučuje o njegovim pravima. U Haškoj Konvenciju se insistira na uspostavljanju ranijeg stanja koje je postojalo do momenta odvođenja deteta, tj. njegov povratak u uobičajeno mesto boravka. Ova odredbe je važna za decu bez pratnje roditelja, ali sa pratnjom drogog lica koje nije roditelj i kome je povereno staranje o detetu. Neće biti u najboljem interesu deteta ako bi se u slučaju njegovog povratka postoji ozbiljna opasnost da će dete biti dovedeno u nepodnošljivu situaciju, ako se dete protivi povratku u državu uobičajenog boravišta i ako se dete adaptiralo u novoj sredini. Ovim odredbama Konvencije se na neki način štiti grupa dece kod koje postoji mogućnost deportovanja u zemlju porekla. Pravni status Radi trajnog resenja problema neophodno je utvrditi pravni status dece migranata bez pratnje roditelja. Onoj deci koja žele da ostanu u Srbiji ili nemaju drugog izbora sem da ostanu na teritoriji RS, treba omogućiti da se integrišu na pravi način, prventsveno im pružiti mogućnost da se obrazuju i priliku da se socijaliziju, socijalizacija je krucijalna stvar za njihovo odrstanje s obizorom da se radi o maloletnicima, Prema Konvenciji Ujedinjenih Nacija o status izbeglica iz 1951  , izbeglica je osoba koja je napustila svoju zemlju u strahu od progona zbog rase, nacionalnosti, pripadnosti određenoj društvenoj skupini ili političkoj opciji. Izbeglica ne uživa zaštitu svoje države i progonom mu može pretiti i njegova vlada. Priznati status izbeglice pruža zaštitu u skladu s međunarodnim pravom i konvencijama, takodje Konvencijom se propisuje i zabrana proterivanja i odbijanja izbeglica, koja je garantovana i Zakonom o azilu Republike Srbije. „Izbeglica je lice koje se, zbog opravdanog straha od progona zbog svoje rase, pola, jezika, veroispovesti, nacionalne pripadnosti ili pripadnosti nekoj grupi ili zbog svojih političkih uverenja, ne nalazi u državi svog porekla i nije u mogućnosti ili zbog tog straha ne želi da se stavi pod zaštitu te države, kao i lice bez državljanstva koje se nalazi izvan države svog prethodnog stalnog boravka i koje ne može ili zbog tog straha ne želi da se vrati u tu državu.“  Zakon o azilu RS („Sl.glasnik RS“,br. 109/2007, član 2.) Tražilac azila je neko ko traži izbeglički status. Oni su pobegli iz svoje zemlje u potrazi za međunarodnom zaštitom. Oni za koje se proceni da nisu izbeglice i da im ne treba međunarodna zaštita mogu biti poslati natrag u svoje zemlje. Migranti napuštaju zemlju iz razloga koji nisu povezani s progonom. Oni možda žele da studiraju u inostranstvu, da se ujedine se sa svojom porodicom ili da poboljšaju svoje buduće ekonomske perspektive. Migranti nastavljaju da uživaju zaštitu svoje vlade čak i kada su u inostranstvu. Izbeglice moraju napustiti svoju zemlju zbog straha za vlastiti život ili slobodu. Neophodno je odrediti pravni status kako bi se dalje odlučivalo o njihovoj sudbini. Deca žive u strahu da će biti deportovani i progonjeni iz Srbije. Naime, prema Evropskoj direktivi u azil mogu biti smeštena samo deca koja su navršila 16 godina i stariji maloletnici. Da li će deca izbeglice ikada zalečiti rane? Prizori koji su deca videla ostavice trag na njihovo dalje razvijanje i zdravlje. Nehumanim postupanjem prema  njima prekršena su fundamentalna prava kao što je pravo na zdravlje. Stravični prizori ostaviće trajne psihičke posledice, zato inetragcija ili najmanji vid pomoći ovakvoj grupi dece iziskuje rad  posebno obučenih lica. Dečaci, koji su najbrojniji medju ovom decom susreću se sa različitim vidovima vrbovanja i zloupotrebe prava . [3] Zaposleni u UNHCR-u [4]od dečaka bez pratnje roditelja saznali su za takozvani bača badzi ples. Dečaci obučeni u ženske haljine plešu za odrasle muškarce, služeći im kao seksualno roblje. Ova tradicija potiče iz Afganistana. [5]. U centrima gde su deca smeštena potrebna su posebno obučena lica, koja su po profesiji psiholozi , imajući u vidu količinu stresa i strahota sa kojim su se ova deca suočila, oni su preplašeni, sami i treba im neko kome će verovati. Posledice su depresija, nasilničko ponašanje i brojni pokušaji samoubistva. Osim toga, pravno gledano svakom