POJAM Demokratija, u bukvalnom smislu reči, podrazumeva vladavinu naroda. Osnovna karakteristika demokratije jeste da narod ima mogućnost da na unapred tačno određen način bira svoje predstavnike preko kojih učestvuje u vršenju državne vlasti, da na unapred zakonom definisan način menja svoje predstavnike, da kontroliše rad svojih predstavnika, postavlja pitanje njihove odgovornosti i slično. Predstavnička demokratija, za razliku od neposredne, počiva na principu da svaki punoletni građanin ima pravo glasa, odnosno pravo da bira svoje predstavnike, kojima upravo svojim glasom daje autoritet da donose odluke u ime njihovo ime. Dakle, u predstavničkoj (parlamentarnoj, reprezentativnoj) demokratiji građani ne odlučuju neposredno na određenom skupu (skupštini), već na neposredan način biraju one koji će u njihovo ime odlučivati, pri čemu svaki punoletni građanin ima pravo glasa, a svaki glas ima jednaku težinu, tako da demokratija suštinski podrazumeva vladavinu manjine koja vrši vlast u ime većine. Već iz samog pojma savremene demokratije možemo uočiti određene nedostatke ovakvog oblika političkog režima. ANTIČKA IDEJA DEMOKRATIJE Za staru Atinu se može reći da predstavlja kolevku neposredne demokratije, kao i svih savremenih pravnih i političkih koncepata i institucija. Već početkom VI veka pre nove ere, antička Atina postepeno gubi obeležja aristokratije, a celokupno društvo usvaja principe demokratije, pri čemu Atina postaje prava demokratska republika, posebno zahvaljujući Klistenovim, Efijaltovim i Periklovim reformama koje su se sprovodile u periodu od 462-429. godine pre nove ere. Zahvaljujući pomenutim reformama, Atina dobija prave demokratske organe, koji se temelje na mehanizmu funkcionisanja koji u potpunosti odražava principe čiste neposredne demokratije, odnosno direktne vladavine naroda. Atinski demokratski organi su sledeći: Eklezija (narodna skupština Bule (veće) Helieja (vrhovni porotni sud) Sistem neposredne demokratije koji se primenjivao u staroj Atini  jeste politički sistem koji je bio dalako ispred svog vremena, sistem koji je već tada bio zasnovan na konceptu podele vlasti  kao jednom od osnovnih principa vladavine prava danas, sistem koji je učvrstio demokratske organe koji i danas postoje, mada ne u svom izvornom o bliku. Neposredna demokratija je takav oblik demokratskog uređenja društva gde svaki punopravni građanin ima mogućnost da direktno učestvuje u upravljanju državom, čime se sprečava koncentrisanje moći u rukama predstavnika, što predstvalja osnovnu razliku u odnosu na modernu demokratiju. Paradoks je da se moderna demokratija temelji na pravu naroda da izabere svoje predstavnike koji će u ime naroda vršiti vlast i upravljati državom, a upravo koncentrisanje moći u rukama predstavnika predstavlja osnovnu slabost moderne demokratije. MODERNA DEMOKRATIJA Da bi demokratija funkcionisala na bilo kom nivou odlučivanja, potebno je da budu ispunjeni određeni organizaciono-tehnički i materijalni uslovi. Primena demokratije bez ikakvih uslova je nemoguća, takva ideja spada u domen utopije.U nedostatku ovakvih uslova, demokratija bi se svela na teorijski koncept stvarne demokaratije koja počiva na ideji da ceo narod vlada pri čemu ne postoji razlika između onih koji vladaju i onih nad kojima se vlada, ne postoji nikakav odnos nadređenosti i podređenosti, ne postoji hijerarhija. Čak i ako zamislimo da bi stvarna demokratija funkcionisala, verovatno bi to bilo kratkog veka, jer bi se vremenom svakako izdvojili pojedinci koji bi svojom neposrednom komunikacijom sa narodom pribavili legitimitet svoje vlasti. [2] U svakom slučaju, demokratija se na kraju svodi na vlast pojedinaca (manjine). Dakle, da bi demokratija funkcionisala na bilo kom nivou odlučivanja, potebno je da budu ispunjeni određeni uslovi. Pre svega, potrebno je da postoji stabilnost društva i države, jer je teško zamisliti da se u uslovima ratnog ili vanrednog stanja vrši vlast na demokratski način. Pored toga, potrebno je da postoji u dovoljnoj meri razvijena svast građana o samoj ideji demokratije, vrednostima na kojima sama ideja počiva, svest o značaju učešća u svim oblicima odlučivanja, kao i materijalna neugroženost odnosno materijalni prosperitet i standard građana, jer je teško zamisliti da će pojedinac u uslovima borbe za egzistenciju imati bilo kakvu političku volju. Uređenje Republike Srbije se zasniva na vladavini prava, kao osnovnom pravnom principu koji je proklamovan Ustavom, a vladavina prava se temelji na slobodnim i neposrednim izborima, ustavnim jemstvima ljudskih i manjinskih prava, podeli vlasti i nezavisnoj sudskoj vlasti. 1 Republika Srbija predstavlja parlamentarnu demokratiju, a demokratski organi su sledeći: Narodna skupština Vlada Predsednik Sudovi Ustav Republike Srbije propisuje da suverenost potiče od građana koji je vrše referendumom, narodnom inicijativom i preko svojih slobodno izabranih predstavnika.2 Narodna inicijativa i referendum na prvi pogled predstavljaju jedine oblike neposrednog odlučivanja građana u okviru predstavničke demokratije. Referendum predstavlja ustanovu pomoću koje biračko telo (najmanje 100 000 birača) neposrednim glasanjem izražava svoju volju o određenom pitanju iz nadležnosti Narodne skupštine odnosno  pruža mogućnost građanima da kontrolišu vršenje javnih poslova. Referendum teoretski predstavlja ustanovu koje omogućuje građanima da neposredno odlučuju, ali je njegov osnovni nedostatak u tome što se takvo odlučivanje suštinski svodi na izbor građana između dve ponuđene alternative ( za i protiv ), tako da suštinski u ovoj ustanovi i ne možemo pronaći elemente neposredne demokratije. U prilog ovakvom shavatanju govori i činjenica da Narodna skupština većinom glasova svih narodnih poslanika odlučuje o zakonima kojima se uređuju referendum i narodna inicijativa. Dakle, referendum kao oblik neposrednog odlučivanja građana, s jedne strane je ograničen  ponuđenom alternativom od strane izabranih predstavnika gde se izbor građana svodi na prost izbor između dve ponuđene opcije, a s druge strane ograničen je i samim svojim izvorom, odnosno zakonom kojim se uređuje sam referendum, s obzirom da isti izabrani predstavnici imaju kontrolu nad donošenjem takvog zakona. Narodna inicijativa predstavlja ustanovu koja omogućava biračkom telu da pokrene postupak za promenu ustava ili za donošenje određenog zakona. I narodna inicijativa kao oblik neposrednog odlučivanja građana ima nedostatke koji su u suprotnosti sa idejom narodne suverenosti i neposrednog učešća građana u vršenju vlasti. U slučaju kada se narodna inicijativa pokrene, izabrani predstavnici su u obavezi da se odazovu takvom zahtevu građana, odnosno imaju i zakonsku i moralnu obavezu da pokrenu postupak na koji se narodna inicijativa odnosi (bilo da je u pitanju postupak prmene ustava ili postupak donošenja zakona koji birači predlažu). Čak i kada izabrani predstavnici na osnovu narodne inicijative pokrenu postupak (npr. donošenja zakona), on je praćen pretresom u kome građani fizički ne mogu da učestvuju, tako da je suštinska odluka i

Sporazum o klimatskim promenama potpisan u Parizu na 21. zasedanju Konferencije stranaka (COP 21)[1] Okvirne konvencije Ujedinjenih nacija o promeni klime 12. decembra 2015. godine, država članica UNFCCC-a[2], koji je stupio na snagu 4. oktobra 2016. godine, ima za cilj  ograničavanje globalnog zagrevanja temperature prirode sa sadašnjeg nivoa za minimum 2°C, osiguravanjem kapaciteta država u borbi s posledicama klimatskih promena, razvojem novih zelenih tehnologija koje obnavljaju energiju bez zagađenja okoline i ostvarenjem planova o smanjenju emisija, koje će do  kraja 21. veka u potpunosti eliminisati štetne emisije[3]. Ovo u našem slučaju znači da sektor transporta mora biti projektovan da svoj doprinos u ostvarivanju navedenih ciljeva o klimatskim promenama. Bicikl može imati važnu ulogu u okviru transportne politike jer može da smanji gustinu saobraćaja, gužve, buku, troškove održavanje infrastructure, količinu štetnih izduvnih gasova jer je bez emisije istih. Takođe doprinosi zdravlju ljudi čime smanjuje rashode za zdravstvo. Krucijalni problemi u razvijenim evropskim državama je odnos države prema ovom prevoznom sredstvu favorisanjem električnih prevoznih sredstava (uvođenje motora na e-baterije umesto klasičnog goriva) i zastareli zakoni o drumskom saobraćaju što u velikoj meri blokira promene u procesu održive mobilnosti. Tako, da npr. Transportni plan Nemačke do 2030 godine, nema konkretnih projekata za bicikle[4]. Ozbiljnije i masovnije uvođenje bicikla u saobraćaj zahteva pre svega promenu zakonske regulative u svim državma koje žele da da na taj način osavremene transportnu politiku čiji je krajnji rezultat obnovljiva energija i potpuno eliminisanje štetne emisije izduvnih gasova uz još nekoliko već navedenih prednosti[5]. Ono što je novina i što treba da bude nadogradnja novoj zakonskoj regulativi predstavlja: ”Projekat Radschnellvegen – Biciklisticke veze, koji treba da obezbedi kvalitet u pogledu dizajna, mreže povezivanje i pratećih objekata biciklističkih objekata u svrhu održivog modela prevoza”, koji ovde navodimo kao ogledni primer koji se može primeniti i u našoj zemlji. Projekat ima za osnovu zadatak koji treba da se fokusira na razvoj biciklizma uzimajući u obzir pitanja infrastrukture, integrisanog sistema bicikla sa drugim vidovima vozila, obuku mobilnosti biciklističkih učesnika sa novim dimenzijama koje zahtevaju ravnopravnost režima i njegovo umreživanje na platvormi Evropske istraživačke oblasti (ERA)[6]. Da bi se izbegla dosadašnja praksa u kojoj je Nemačka savezna vlada i pored Nacionalnog biciklističkog plana[7] implementaciju istog prebacivala na države i opštine i time jednostrano prebacila odgovornost sa sebe[8], određeno je od strane Bundestag-a[9] da Savezna vlada treba da organizuje i predloži mere koje će omogućiti pozitivan razvoj biciklizma i iskorišćavanje njegovog potencijala. Nije se moglo više tolerisati postojanje nepotpune biciklističke infrastrukture i nedorečenih biciklističkih pravila koja su sputavala jedan segment održive mobilnosti. Istovremenom za navedenim pozivom Bundestag  je insistirao da se pri obavljanju poverenih zadataka posebno obrati pažnja na sledeće oblasti: a) preporuke Istraživačkog društva za put i saobraćaj (ERA 2010) kao obaveznog standarda kvaliteta za sa finansiranje navedenog projekta u narednih 10 godina, uz obavezno definisanje standarda za finansiranje u pokrajinama; b) usvojanje standarda biciklističkih staza i proveriti njihovu usklađenost, naročito u segmentu potpunog odvajanja od puta koje koriste ostala vozila; c) ravnomernost koja omogućava u celoj Nemačkoj izgradnju državnih biciklističkih staza za javnu upotrebu naročito duž glavnih puteva bez mogućnosti ugrožavanja protoka saobraćaja i naplate bilo kakve takse za korišćenje, jer je više od polovine biciklističkih ili radnih staza u Nemačkoj dugo manje od deset kilometara gde je bicikl najbrži način transporta[10]; d) jačanje saveza životne sredine i alokaciju resursa proširiti na biciklu; e) modernizaciju postojeće bicilističke mreže radi dostizanja novopropisanih standarada; f) sistem pomoći nastradalima i povređenim na biciklističkim stazama; g) predlaganja amandmana za izmenu sadašnjeg Zakona o drumskom saobraćaju, javnom prevozu, vožnji biciklom, pešačenju i dodatnim ekološkim oblicima mobilnosti; h) definiciji o maksimalnoj brzini vožnje na bicilističkim stazama od 30 kph; i) doslednog sprovođenja Nacionalnog biciklizam plana sa ciljem učešća bicikla u Nemačkoj od 25 procenata svih putovanja u 2030. godini[11]; j) privremeni program podrške za koncepte bicikl za razmenu, E-teretnih kargo bicikla, izgradnji biciklističkih stanica za iznajmljivanje (E-teretnih i personalini), finansiranje neodređeni broj korisnika za kupovinu e- bicikla; k) standardizaciju usluge nemačke železnice za prevoz bicikala, ulaz i izlaz istih na železničkim stanicama, obezbeđenju parking objekata i sistema za iznajmljivanje bicikala, bicikl karte i sl., jer je dobra kombinacija biciklizma i javnog prevoza posebno važna za ruralna područja i izazivaje, smanjuja dnevne migracije automobilom; l) novčane olakšice za nabavku i korišćenje bicikla za prevoz ljudi i stvari; m) obavezu ugradnje Abbiegeassistent sistema[12] na svim motornim vozilima; Pored toga treba uvažiti i što je više moguće primeniti rezultate Studije kojom je potvrđeno da je zemljama EU utvrđena mogućnost koja navodi da polovina sadašnjeg obima transporta  u evropskim gradskim centrima može biti izvedena opterećenjem biciklističkih točkova[13]. Teretni bicikli prema jednoj studiji nemačkog Centra za Aerospace[14], visoka kupovna cena klasičnih dostavnih vozila koja umesto motora na klasično gorivo koriste električni pogon daju veliku mogućnost opterećenim biciklističkim točkovima na električni pogon značajan pristup tržištu. Prednost  navedenog plana se ogleda u tome što je on počeo da se implementira tako da je do sada se 430 opština u Nemačkoj zvanično registrovalo za navedeni projekat.[15] Istovremeno kampanja ”Ja ću zameniti auto” u Berlinu[16] dovela je do projekta koji dobija sredstva od strane Federalnog ministarstva životne sredine, za uvođenje teretnih dostavnih bicikla, ali istovremeno i za obavljanje poslova koje vrše zanatlije službe za čišćenje grada, kompanije za dostavu robe.  Projekat je posebno interesantan za kompanije i pojedince koje se oslanjaju na motornim vozilima za obavljanje delatnosti u urbanim zonama grada a čija zamena teretnim biciklima ne ostavlja nikakve ekonomske ili druge štetne posledice, već naprotiv smanjuje troškove nabavke i održavanja sadašnjeg voznog parka uz nultu emiciju štednih izduvnih gasova. Pored toga, svojstveno nazivu projekta ”Ja ću zameniti auto” grad Berlin je odvojio novčana sredstva koja omogućavaju zamenu motornog vozila za teretni bicikl na nožni ili e-pogon[17]. Ni ostale zemlje članice EU ni malo ne zaostaju u svojim realizacijama ili planovima za implemetaciju bicikla u svoj saobraćajni sistem koji se u velikoj meri poklapa pa sa ovim nemačkim modelom koji je ovde naveden iz razloga što kod nas preovlavdava mišljenje da kada je u pitanju korišćenje bicikla to odmah asocira na Holandiju, Dansku, Norvešku, što je u suštini tačno ali